Књижевне новине

ПОЗОРИШТЕ

ПОЈЕДНОСТАВЉЕНА ПРЕДСТАВА ||

Поводом премијере Чеховљевог „Галеба“ на великој

сцени Народног позоришта

У ПОЗОРИШНОМ СВЕТУ догађају се чуд; не ствари: таман смо многе људе убедили да класичне сценске илузије нису ником потребне, да је сваки егзибиционизам мо“ гућ и модеран, а да субјективизирању израза нема краја — кад се у гледалишту, појавила жеља за правим и аутентичним театром. Сличне појаве спонтано захватају и друге земље па се егзибиционисти налазе у чуду и не могу ни сами себи да објасне овај феномен.

Уништавајући позориште лошим укусом и незнањем унаказали смо и литературу тако да је премало добрих дела, спремних редитеља, а и глумаца свесних шта се од њих очекује. Пометња је доста велика па никако не бисмо волели да се и сада, као толико пута раније, нађемо на периферији збивања која театру настоје да обезбеде жељену будућност, Сезона нам је почела доста бескрвно и незанимљиво па већ са резитнацијом питамо: шта нас још чека2 После велике заблуде Југословенског драмског позоришта са „Александром“ младог писца Миодрага Букића и његовог смушеног представљања публици, све наде су биле везане за Мађелијеву поставку Чеховљевог „Галеба“ на великој сцени Народног позоришта. Јер, међу нашим уморним, индиспонираним па и немаштовитим редитељима он је један од ретких коме се верује и који је у стању да озбиљније делује.

"Ова представа, међутим, за разлику ОД његових ранијих остварења и креација, не узбуњује и не заводи толико својим богатством и деловањем колико наводи на размишљања, Мађели се уплашио себе и свог талента и још више одговорности према захтевима новог театрализма и самог Чехова. То се јасно види из сценографске обраде простора и уводне сцене. Душко Ристић и Мађели су пошли од познатих Крејчиних визија чеховљевског амбијента у неутралним сивим површинама и Штрелерових белина са којима је Бург-театар засвођен и претваран у камерни простор његовог „Вишњика", Из свих тих подстицаја дошало се до маштовитог решења да цело збивање буде лоцирано око језера које ће обухватити дубину простора целе позорнице, Базирајући уз то своју поставку на ликовним и звучним подлогама редитељ се и ту ограничавао тако да је остао на ивици стилизације изостављајући из ове дивне замисли све детаље који би атмосферу чинили још убедљивијом. У нервози, уместо да све догађаје вежу за то језеро, унели су у друтом делу на предњи део позорнице панос готово идентичне оним из „Села Степанчиковог", наместили кревете у ходник, пустили глумце да се мотају између канапа, да би на крају све то напустили и опет се вратили језеру и стилу уводне сцене. Чак ни језеро није обрађено до краја и пуну илузију о његовом значењу има само галерија — док је партер лишен тог задовољства. Враћати се геатру, маштати о његовим могућностима, а занемаривати искуство није баш лак и плодотворан посао. Са мало укуса, вештине и знања могло се уклонити све оно што смета и доћи до сценске метафоре која ће бити истовремено песнички савремена и духу великог писца верна.

Представа личи на мртвог галеба. У њој је једноставно убијен Чехов, а то је онај чудесни, драматични и скоро неухватљиви живот у малом, у одблеску ока, трептају гласа, у покрету. Сва човекова трагедија, лепота и ништавност може да се сагледа у једној реченици. Његови јунаци непрекидно лутају, заробљеници су својих страсти, несрећни у свету који им је стран (што је модерни филм обилато користио), па ипак живе (потпуно супротно бекетовским зак» ључцима), разговарају обичним језиком, је ду, воле, пате, пале лампе, понекад се убијају — тако да њихова реалност испуњава истинитошћу цео амбијент. Свака личност има посебан живот, њихова усамљеност је огромна, мада се непрекидно налазе међу пријатељима и драгим особама и окруже. ни познатим стварима. Судбински су пове. зана и предодређени за патњу и несрећу, али не као код Расина где се супротно усмерене страсти насиљем гурају у очајање, тако да је у Чеховљевим драмама све наизглед лепо, једноставно и природно. Гледаоцима се оставља да из њихових међус них односа осете ту трагичну осамљеност. Миђели нам је ускратио го задовољство и одмах грубо показао да свако од њих живи за себе и да између њих не постоји никаква комуникативност. Уништена је чеховљевска нада у живот — неопходна бар као илузија и тамо где се смрт већ настанила. Чехов није нихилиста и сав је у тим недореченостима које изванредно подстичу мо“ дерне театарске доживљаје. Цео „Галеб" је тренутак у коме је овај песник изневерених нада застао у Аркадини, Нини, Дорну, пауза након дијалога о животу, сумња у све речено и учињено. Зато се непрекидно мешају речи, судбине, путовања, пОВРАНН жеље, резигнација, падости и очајања. све се говори и чини некако до пола, тако да ова реалност има и једно друто значе ње које нас изводи из фактографије и повезује са свим тим судбинама. Таквог ау'тентичног Чехова тешко је играти и зато је он луксуз и за велике и реномиране ансамбле. Од редитеља се очекује не само маштовитост него и велико искуство, а од ТАумаца пуни доживљај, изузетна перфекција и велика креативност, :

Миђели талентом осећа сцену, разазнаје права расположења, близак је пишчевој симболици али му ипак прилази са аналитичком хлалноћом, оклева да му удахне живот, плаши се сопственог темперамента и инсистира на спољним ознакама оног ру ског у руској драми — па наводи на игру

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

која не залази у суштину „Галеба“, Велики труд је уложио, био је чак близу успеха, а направио је представу која забрињава својим мртвилом, поједностављеношћу и недовољном метафоричношћу. Има у све му томе нечег судбинског; многи велики таленти у данашњем театру, а Мађели је таленат, занесени својим природним моћима и маштом, запоставе потпуно искуство, сведу сва хтења на субјективне пројекције, изгубе тло под ногама и за час се изгубе. Тренутно он је вероватно једини каји нешто више може: да учини у нашој средини, њему глумци верују — али му се морало помоћи! Остављен је сам са собом, заслепљен и.немоћан, без ослонца у уметничком руководству. Наша позоришта, па и ово, испуњава један доста сумњив укус, а ни гледалиште и критика нису увек поуздани тако да се све прихвата! И ова представа; је окружена аплаузима мада сви они који не желе да буду лиџемерни знају шта ту није добро.

У „Галебу"“ има глумаца који нису схва-

' тили шта играју тако да се редитељ на њи

ма није могао инспирисати а камоли наћи сараднике или пријатеље од помоћи. МихајХо Викторскић је просто преслихао у Шамрајеву своју улогу из Анујеве „Коломбе": поцупкивао је, трептао очима, изиправао пијанца и подрхтавао брковима, Аркадину је Оливера Марковић представила по сећању на водвиље националног репертоара наших предратних путујућих трупа. Познатој глаумици неоправдана жеља да игра све може много нашкодити у целом Чеховљевом опусу нема за њу улоге и ова вулгаризација. мора да делује поразно. Театар који желимо да створимо више не дозвољава приватизацију на сцени — ако играмо Чехова онда то мора бити Чехов а не паланачко #+ змотавање. Најтрагичнији случај је ипак са даровитим Предрагом Манојловићем који игра њеног сина Константина Гавриловића Трепљева. После бриљантних улога у комедијама он се просто оуновратио у амбис: глуматао је буквално свако слово, споља неуравнотеженим покретима настојао да сугерира унутарњу напетост, мучио се у сопственом маниру и уместо да му се дивимо морали смо да очајавамо. Манојловић треба да се освести, једна улога не значи ништа, да крене испочетка јер ће: иначе бити изгубљен за позориште, а то би била штета, јер нам је свима толико драг и потребан управо на овој позорници, Играти у таквом кругу било је очигледно непријатно Петру Баничевићу и он се с напором одвајао и поред свих ограничења. успевао да у свом доживљају буде најближе Тригорину како га је замислио Чехов. У тој интерпретацији било је унутарњег понирања у себе, двосмислености, недоречености, пригушеног живота, меланхолије, присутности и изгубљености. Баничевић, је нашао чеховљевску илузију о животу и

· схватио да се ипак не може управљати по

сопственим жељама и осећањима. Милош Жутић је, био сигуран као Дорн, одмах је ушао у Чеховљев свет, али се није зауставио на првој импресији тако да је током представе продубљавао ову занимљиву личност својом изражајношћу и унутарњом снагом. Мира Бобић је као Полина Андрејевна нашла себи простора да начином који не води у карактер (збуњеност и пијанство) обезбеди себи лежерност и проживљеност. Сорин са убедљивошћу Бранислава Јеринића подсећа у својој игри са сунчевим зрацима на заласку неодољиво на итру чувеног Џона Гилгуда у комаду „Дан крај мора". Није реч о компилацији него о. сазнању да се студиозним радом може доћи до префињених валера а таквих је заиста било код Јеринића, па.је његов израз природан, организован и адекватан појединим ситуацијама. Сличан однос према Маши има и Станислава Пешић, увучена у себе, јетка п пуна презира према својој немоћи у односу на љубав, бурмут и алкохол. Њена једноставност је задивљујућа јер долази после низа улога празних и површних жена које за њен развој не значе ништа; била је доследна свом доживљају и на нивоу улоге током целе представе, Њеног несрећног мужа Медведенка тумачио је описно Богдан Михајловић. Мађелијева децентна ангажованост и настојање да се у игри од спољњег дође до унутарњег дошла је до изражаја и у игри Добриле Стојнић као Нине, тако да она одудара од стандардних представа о лику и уз видљиве трансформације долази до финалне сцене и залази потпуно у домен чеховљевске отућђености чак и од сопствених жеља, Њен, тест и реч имају одређеност, допуштају да се наслути сва трагичност њеног бића и самосвести о животу који за њу не“

ИВО АНДРИЋ, ЧОВЈЕК И ПИСАЦ

Меша Селимовић

Наставак са 4. стране

међу множине детаља открије онај који има пресудну важност за верност слике уопште, онај на коме ће почивати веродо“ стојност целокупног казивања. За писца реалисту ти детаљи нису само сликовите фигуре, ... него стварне и строге лозинке по којима га ми читаоци познајемо и призна: јемо као сведока и на основу којих прихватамо његово сведочанство као истинито и веродостојно. Код Вука се, можда управо због његове једноставне и кристалне духовне структуре, најбоље може видети тачност тврдње да су писци, у ствари, сведоци, а речи сведочанства", Вукови „историски списи" примјер су савршених реалистичких описа. Вук напомиње да пишчеви извори не смију бити којекакве „басне и га талице", Вук се трудио да опише све онако просто „без икакве мајсторије и филозофије. Другим речима, по његовом схватању, пишчев је задатак: 1) пронаћи реалне узроке једног историјског · збивања, и 2) описати их народним језиком и реалистичким начином приказивања". Шитирајући Вуков опис сусрета Али-паше Марашлије и Милоша у Београду, Андрић каже: „Зар то није нека ренесанска »ђеНа« (крвава шала), или као оријенталска прича

у којој има и лукавства и безданог претвор стваг И зар не искачу обе личности, са својим карактерним особинама, као вајане, из овог кратког дијалога>“ И све више се освједочавамо да то Андрић говори о Вуку, али им о себи. „Са таквим миром (миром који је неопходан добром писцу, јер писац треба да заноси читаоце а не да сам пада пред њима у заносе" — дословно тако ми је одговопио кад сам му једном рекао да се у припевјеткама Исака Самоковлије осјећа како је и сам писац у повишеном расположењу и заносу: „писац треба да заноси и разњежава друге, а не да сам буде разњежен" — „и са таквом чистотом и једностав ношћу средстава Вук је описао многе призорг и личности.., и страшне и смешне и ниске и величанствене, и у њима дао вер-

но исечке тадашње стварности". И ево фра гмента есеја који би се мирне душе могао примијенити на Андрићево дјело: „Нико пре њега, а чини ми се ни после њега, није дао тегобу и дивљину балканског живота, опорост наших нарави и навика, турску

свирепост наших људи у међусобним односима, али накалемљену на нашу сентименталну плаховитост и тако лишену турског васпитања и јавашлука који су ту свирепост често чиниле блажом и донекле под: ношљивијом, .. Понекад такво његово запажање није друго до генијалан блесак који открива једну појединост дате стварности“, Тако је „магнетична, богага, оптимистична. личност Вука Ст. Караџића“ подстакла Андрића да напише есеј који је дивљење овом моћном пиоцу реалисту, али је истовремено властити поетикон, изузетно занимљив по томе што се Андрић идентификовао с Ву. ком и с његовим схватањем књижевног посла и поступка. | Наравно, Андрићеву дјелу може се прићи и на други начин. Ево основне мисли из „Проклете авлије": „И све се сводило на једно: постојање два света, између којих нема'и не може бити ни правог додира ни могућности споразума, два страшна света осуђена на вечити рат у хиљаду 06лика. А између њих постоји један човек који је, на свој начин у рату са оба та зараћена света“. И исто онако како се ћамил идентификује са Џемом, тако се и Андрић идентификује са обојицом. Проклета авлија је тај злосрећни про стор између та два сучељена и супротстав-

· љена свијета. „То је ропство од ког бежања

нема ни после смрти". И свако од нас мотао би, као Бамил, да призна, „отворено и гордо да је истоветан са Џем-султаном, то јест са човеком који је, несрећан као нико, дошао у теснац без излаза, а који није хтео, није могао да се одрече себе, да не буде оно што је“. А можда је то, прије свега, интелектуалац, као Бамил: и на Истоку и на Западу, а у ствари нигдје, негдје на раз међу та два непомирљива простора, отрован и једним и другим, неприхваћен ни од једног, као што ни он „не прихваћа ниједан, несрећан што је тако разапет, а неће да се одрече себе. Иста мисао је исказана у „Травничко! хроници". Левантински љекар Колуња каже Дефосе-у: „Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици измеБу два освета, познавати и разумевати један и други, а не моћи учинити ништа да се они објасне међу собом и зближе, волети и'мрзети и један и други, колебати се и поводити целога века, бити код два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време". И да ље: „То јесулбина левантинског човека, јер он је роџззјеге ћштпаше, људска прашина,

СЦЕНА СА ИЗВОБЕЊА „ТАЛЕБА" А, П. ЧЕХОВА У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ

ма никаквог смисла, а коме се ипак мора покоравати, делује истинито и потресно. М овој представи најлепши су почетак и крај јер ту је прави Мађели: сценографија, костими Божане Јовановић, музика у избору Звонимира Јовчића и глумци фронтално постављени као у античкој трагедији стапају се у целину која делује изванредно импресивно. Добијена је пластичност и унутарња хармонија каквој све отвореније тежи модеран театар. То је стање умртвљене лепоте и права је штета што се управо у таквом ткиву није трагало за истинама које изнутра онемогућавају све ове људе да, живе онако како би желели и да досегну до својих нада. Да се слика претворила у илузију, а ова отворила према недокучивим пространствима поезије пи трагедије коју носе скривено и потиснуто у себи и обични људи, добили бисмо не само ново виђење Чехова него и представу која би имала и шире значење за наш позоришни живот. .. Живимо у времену када нас не могу задовољити једна или две изузетне пред» ставе у сезони. Потребно нам је много више да би изашли из осредњости и поново успоставили критеријуме и систем вредности. Без обнове и потпуног преображења свију нас нема ни гог жељеног театра. Зато у овом размишљању над „Галебом" има прибојавања да се опет не почнемо заваравати, задовољавати малим и уживати у сопственој затворености. Потребно нам је много више храбрости него опсена и зато Мађели, у кога верујемо, мора да смогне снаге и да настави да се бори за више до-

мете нашег сценског израза. Ако он поклек-_

не многи неталентовани инфериорни. ће изнова ликовати. Зашто им то дозволити2

Петар Волк

што мучно промиче између Истока и Запада, не припадајући ни једном а бијена Од оба. То су људи који знају много језика, али ниједан није њихов, који познају Аве вере, али ни у једној нису тврди. То су жртве фаталне људске подвојености на хришћане и нехришћане; вечити тумачи и посредници, а који у себи носе толико нејасности и недоречености; добри зналци Истока и Запада и њихових обичаја и веровања, али подједнако презрени и сумњиви једној и другој страни, На њих се могу применити речи које је пре шест векова написао велики Џелаледин, Џелаледин Руми: „јер самог себе не могу да познам. Нити сам хришћанин, ни Јеврејин, ни Парс, ни муслиман. Нит сам са Истока ни са ЗапаАг, ни са копна ни са мора". То су они, То је једно мало, издвојено човечанство које грца под двоструким Источним грехом, и које треба још једном да буде спасено и откупљено а нико не види како ни од кота. То су људи са границе, духовне и физичке, са црне и крваве линије која је услед неког тешког и апсурдног неспоразума потегнута између људи, божјих створења, између којих не треба и не сме да буде пранице, То је она ивица између мора и копна, осуђена на вечити покрет и немир. То јетрећи свет у који се слегло све проклет ство услед подељености земље на два света". Разлика је у томе што у „Травничкој хроници" још постоји нада да ће нестати граница, да ће се успоставити јединство свијетова: „На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично. Иако, овде, заиста све изгледа нескладно и безизлазно замршено. »Оп јоцг ТоџЕ зега ћјеп, уоЏа погге езрегапсе«, како је рекао ваш филозоф. А друкчије се не да ни замислити. Јер, зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризуг Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник2.: И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи2 Не, није. И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ниједна људска мисао ни напор духа. Сви смо на правом путу и изненалићемо се кад се сретнемо. А срешћемо се и разумети сви, ма куда сала ишли и ма колико аутали. То ће бити радосно виђење, славно и спасоносно изненађење". Ова дивна, ши рока, утопијска мисао, пуна наде, потпуно је -нестала у „Проклетој авлији", и то је је дина, мада велика разлика у сагледање трећег свијета, између Истока и Запада, те проклете авлије, из које „бежања нема ни после смрти".

Иво Андрић, најбољи наш писац и први и. једини нобеловац ролио се у Дору КОД Травника 9. Х 1892., н 1974. је навршио 0 самдесет и двије плодне и корисне године

живота, | (Из „Сјећања")

|