Књижевне новине
Мудра реч о људској глупости
Ерих Кош: „НА АУТОБУСКОЈ СТАНИЦИ“,
„Просвета“, Београд, 1974. ПРИПОВЕТКА данас осцилује између фи
Аозофског огледа и новинске репортаже. По својој структури, приповетке Ериха Коша подсећају на есеј; у исти мах, по своме градиву, оне изгледају блиске репортерском извештају, па чак и документарном запису, који обухвата прецизне, суве податке, као што је овај: „Авион ваздухопловне компаније Ојутрје апуауз, двомоторни млазњак ОА 365, на линији Бејрут — Лондон..." Тај контраст одговара „парадоксалној“ чињеници да овај интелектуални писац прича о тривијалним згодама и незгодама, о свакодневним ситницама и ситничавостима,
Али, Кеошева прича. иде даље н дубље. Не ретко, њена поента открива замашнију »удску трагедију коју изазивл нека банал.на маленкост: током паничног одступања, војници почињу проливати крв, јер их је краљевски генерал зауставио да излије своју мокраћу (прича! „Бенерал Јовановић"). На тај начин, овај мисаони приповедач успева да из тривијалних појава „изљушти" нека есенцијална питања.
Док се ова питања тичу свакога човека, оне појаве су махом везане за савременог малограђанина, који се овде указује као имућни апотекар, пензионисани професор, инжењер-кућевласник, менаџер, банкарски чиновник ... и тако даље. Готово сваки такав малограђанин је поседник (рецимо, власник викендице). Када је у питању његов, ма и најтричавији, сопственички интерес он се упушта у најсуптилније тактизирање, као да води „важне дипломатске, међудржавне преговоре“ (новела „Мајстор"). На супротном полу јавља се плебејско мношттво, поред осталог — и живахна. напуљска. томила која анимира причу „На аутобуској
У појединим битним тачкама, посебно пак у прози „Момак с мотором“, та супротност преплиће се са односом старих и младих. Изгледа да је писац усредсредио пажњу на особе „средњих година“, уочавајући да се баш у њима затеже и кида однос о коме је реч. Овакве особе могла би да репрезентује јунакиња приче „Несрећа": она је „венула, и то нагло", те је стога испољавала „загрижљивост и јетку нетрпељивост". Те личности персонификују тренутак када се срећа младих бескућника преобраћа у трагику остарелих поседника.
Евоцирајући поменуто преобраћање, при поведач наговештава да се свакодневним маленкостима дугује исто тако срећа као и трагедија: један јевтини шешир у стању је да усрећи жену која се провлачи кроз опустеди, бомбардовани град – („Шешир"). Штавише, аутор досцева до сазнања да Љљуде задружује не само бол него и радост. У причи „Несрећа", трагика је поново спђијатељила већ отуђене љубавнике; у причи „Срећа“, један магновени проблесак блаженства бОцо је довољан да зближи човека са двема случајним, њему страним пролазницама. Стављајући прву причу на чело сво га дела, а другу на његов крај, писац је заокружио не само своју књигу, него и своју визију људске судбине. Сходно тој визији, људи су упућени једни на друге, па било да пате или да се радују.
За њихову патњи, међутим, често је крива њихова глупост. Актери многих Кошевих повести (на пример, „модерни, слободоум-
"ни очеви" у прози „Момак с мотором") из-
гледају као маторе будале, а њихово понашање своди се на пуко глупирање. Они чине утисак луцкастих и луткастих ликова. Таква је импресија утолико јача, уколико се ради о интелигентима који своју голу слабоумност покривају перјем надриучености, углавном — папагајским фразама, као што су медицински термини ,„диференцијална дијагноза" „пемфигус" или „септике-
мија". Отуда, Кошево приповедање звучи.
као мудра реч о људској глупости. Захваљујући овој глупости која се игра појединачним судбинама, свакодневна комедија прелази у животну трагедију: тако, разни „спасоносни“ лекови постају узрок смрти („Лекови"). Оцртани прелаз открива неку објективну иронију која, оплемењена дискретним сажаљењем, одређује приповедачев однос према његовим јадним јунацима. Иста иронија омогућује писцу да се дистанцира како од описане стварности, та-
МиКАН МОЈАШЕВ ИЋ
ЕРИХ _ кош
ко и од властите уметности. Биће да се он према своме писању односи исто онако мналачки и критички, чак и хладно, као што се „прави, истински мајстори“ односе гфрема тајнама свога заната (прича „Мајстој а").
Ако се други списатељи дају 'упоређићзати са сликарима или музичарима, овај мдајстор приповедања највећма опомиње на архитекта. У здању његовог текста, проти уположени полови спојени су витким и честим луковима. Један од ових полова фиксиран је у минуциозном опажању, а друли — У дискрстном и пронипљивом мишљењу. Кош је исто толико посматрач колико и мислилац. Актери његових прича опсервирини су једним невидљивим оком које све види.
Својим стилом, архитектоника Кошеф:е приповетке искључује варљиве романтрњане украсе. Тај стил обележила је она иразвија која развејава сваку романтику, булу ћи да ружичасте снове преокреће у тришиЈалну јаву, а понекад и у трагичну ствад)ност. Али, слободан од ваздушасте ромгтике, писац није подлегао џриземном нат рализму. Напротив, његово реалистичто виђење тежи да се сублимише у ненамеЉљиву им сугестивну симболику. Чини се да је симболичним значењем набијена већ ј1 прва реч у књизи, то јест авион, Ова имЕница симболизовала би исто оно бекство и потуцање које, у наслову збирке, наговештава израз „аутобуска станица". Најзад, у прози „Шешир“, обична капа делује кар симбол човекове могућне среће.
Укључујући овакву симболику, Кошеве. приче настављају традицију реалистичке приповетке, док неки његови романи допиРу до битније иновације (роман „Снег и лед" замире чак и у научну фантастику). Као приповедач, дакле, Кош би био традиционалан, а као романсијер —. модеран. Овакав закључак, међутим, исто толико је брзоплет колико н натегнут. У ствари, у својству књижевног архитекте, Кош је своју стварлачку новину подизао на оној трајној подлози коју сачињава класична нарација. На таквој подлози почива и његова нова збирка приповедака.
Радојица Таутовић
(јеветљавање путева германнетике
Миљан Мојашевић:
„ИЗ НЕМАЧКЕ КЊИЖЕВНОстИ и НАУКЕ О ЊОЈ“,
Издавачко-информативни |, центар студената, Београд, 1974.
ПРЕ КРАЋЕГ времена изашла. је из штампе књита професора Миљана Мојашевића под насловом „Из немачке књижевности и науке о њој". За разлику од немачке гер манистике, где се број радова о џојединим значајнијим писцима за две три деценије попне и на више хиљада, ми, и поред не малог броја чланака о немачкој књижевности у нашој публицистици и есејистици, оваквих књига немамо ни изблиза довољно. Овде је реч о књизи у којој се слегло много знања и размишљања о темама које се тичу свих којима немачка књижевност нешто значи. Она је, међутим, добродошла и ширем кругу читалаџа, јер пре носи искуства из једне велике књижевно сти н врло ботате и разгранате. науке о њој, науке која је уз то бележила падове као ваљда ниједна национална наука о књижевности, 1е никако није свеједно коме читалац поклања поверење. МИ са те стране представљају ове студије сигурног водича.
Готово двадесет студија посветио, је зу тор темама из немачке књижевности почев од „Нибелуншке песме", па преко Гетеа, Шилера, Хердерлина, Хајнед ни Хебе ла до Томаса Мана, Штефача Цвајга и Јоханеса Р. Бехера. На крају Књиге стоје чланци о немачкој књижевности у емиграцији у периоду од 1933. до 1945. године, о неким тежњама и тражењима у немачкој науци о књижевности првих десетак послератних година пи о гатриотизму и на ционализму у немачкој германистици. Све ове темељите студије пи расправе настале током једче чет ртине столећа, и поред разноврсности тема и приступа, имају је
· вој књизи, Георе
|
Ану заједничку прту: све су усмерене пре ма тражењу и истицању хуманистичке тра днције у немачкој књижевности и германистици. Оне следе линију Лесинг — Гете
Хелдерлин — Бихнар — Хајне — Маркс, дакле линију коју је, како се истиче у оЛукач препоручивао и Немцима, развијајући при томе мисао Томаса Мана да ће бити добро за Немачку да Карл Маркс прочита Хелдерлина и да разуме се, то упознавање не остане једнострано. За теорију књижевности нарочито су занимљива два крајња, чисто теоријска прилога, који захватају тотово трећину књите. Пут од патриотизма до национализма у немачкој германистици могаоби да послужи као модел да се погледа и другде за сличним траговима. Ако је тај пут код Немаца и био изузетно несрећан, то не значи да и други нису ишли њиме, 0. вим радом су предочене заблуде једне науке, која је била пропустила да размишља о својим претпоставкама. Преко репрезентативних књига из историје немачке филологије, од којих се као полазна узима једна из 1682, године, у овој студији се прати пут од патриотизма, тј. ОА оног напора „у културном стваралаштву који је усмерен према афирмацији националне, домаће културе, коју брани од потцењивања", до национализма који пред ставља _ „однос надменес супериорности према туђим културама“, оно „неодрживо прецењивање своје, националне културе". Крај студије води кроз значајну и често цитир ну књижицу „Германистика — немачка наука" (1968), у којој се крајње строто суди о носиоцима германистике из времена од 1933. до 1945. године и где се јасно и одважно нашионална наука укључује у интернационалне оквире. Е
У најважнијем прилогу ове књите реч је о тенденцијама у немачкој науци о књи жевности од 1945. до 1955. тодине. Кроз питања терминологије, књижевничке биографије, еманципације науке о књижевности од некњижевних тенденција, даље интерпретације им односа према значају форме, садржине и идеје своди се биланс једног плодног периода у терманистици, Историјски тренутак сигурно није био без утицаја што се германистика окренула тправо тада методи иманентне интерпретације књижевног дела. Поучена горким искуством из времена када је била стављена у службу једне нељудске политике, немачка наука о књижевности одбијала је било какву повезаност између дела и времена у коме је ово настало, није признавала да се у уметничком делу стичу најразличитија искуства · времена, нити је
желела да успостави неки однос између
дела И писца. Бриљантне студије Емила Штајгера и Волфганга Кајзера биле су путокази које су следили германисти широм света. И југословенска гврманистика“ је,
„и то управо студијом о којој је реч, реа-
говала на те тенденције. Више него јасно истичу се заслуте Штајтера и Кајзера и скреће пажња на то у којој су мери њихови радови изоштрили чула за дотле нечујне тонове у књижевном делу. Није, меЂутим, изостало ни сасвим аргументовано указивање на ограничене могућности методе интерпретације, која осим тога „приказује новим и модерним и оно што је ново у ствари само по извесним формулацијама, али не : по својој суштини", Данас, после готово две деценије, читају се отрађивања од ондашње моде као нешто што се разуме само по себи, у време када је студија писана, била су она и ретка и смела. Ова расправа је резултат дубоког познавања историје терманистике, И данашњој терманистици, у којој социоло-
гија. води главну реч, преко је потребан „један рад који бп овако јасно разлучио
фитно од небитног и који би се замислио над даљим развојем. Само: данас би писац овакве студије морао да рачуна и са бар десет пута више материјала.
На крају, још нешто што изненађује У овој књизи. У њој се говори разумљивим језиком и о врло сложеним питањима. Потпуно је изостао онај готово обаезни жаргон који овакве текстове чини мочитљивим, То добрим делом долази и огога што ова књига доиста нигде не жеЉи да засени већ да разјасни, поучи, подскакне на размишљање. У њој се и до закдоучака и синтеза стиже споро, јер до ниих води пут преко брижљивог одмерапања чињеница и стрпљивог разговора са претходницима, Није ово лака лектира, Ов Аб) се од читаоца очекује интелектуални надџор и толерантност. Продубљено знање о 'немачкој књижевности и науци о њој каф и проширен хоризонт према једној култури биће награда пажљивом читаоцу, Овај књизи треба пожелети много таквих.
Мирко Кривокапић
Жарко Буровић
Цбетање додира
ТАЛАС У ТИХОМ ОКУ
Иза чијих лера светлост се разастире
У прави час кишно небо силази у биље
У покрете дугиних боја сличних бојама визије
Слика мора је слика дубоке вечности немира
Која садржи у своме језгру дозиве чуђења
Сунце задрава море са оне стране откуд | ја тледам И откуд ја долазим усусрет млечном јутру Делић секундс је довољан да сунце новеже музику и хлад Да море и даље бијс челесм о обалу Све радње потичу од пирационалности сунчевог хтења и бдења. Било да се ради о лађи коју тек јутро прави конкретном сликом Било да је реч о оку које се брине да све облик има
Блатости мора најлепше су кад је душа пуна сневања Тада се запамти и боја стене пред плимом И плима мора иза погледа Све што се овдс види збило се пре тога у“ души У души која подрхтава каа на пучини море
Кад лаћа на плахом мору као талас у тихом оку
Светлост дошаптава травама молитве
Са обале гледам бестуће таласа |,
Таласа што на своје срце стављају туђу руку
Руку или инат свеједно
Гнев пробућен и неумољив
Светлост преобрази подневне благости
Па лет нтице подсећа на покретан јарбол. у небу.
ЦВЕТАЊЕ ДОДИРА
На уснама невере се веру Избришу црту сна у блеску бућења. Цветање погледа најдубље је у додиру Од мора је дубље од наде раскошније На лицу се налази руб света
На лицу је осмех уместо цвета
Цвет у пољу цвет у души
Сишла зора међ цветнике
Свиће зора тнев јој ломан и ковитласт
Воде загонетке шапућу чулима
Опија ме њина драж немира
Плету неку своју несаницу
У плетењу исплеле су трч и зебњу Воде у ушима остављају елипсу лутања
· Остављају пев птица које над њима круже
Додирујући крилима лето
На уснама невере се веру Отимајући речи реч . Дајући речи немушто постојање...
МИР И ПОПОДНЕ ЛЕТЊЕ
Изморен мраком времена треба ми мир Мир и величанство ћутања слично сазвежђу
У души одливци самоће у Безвредно корачање жроз сан и кроз
. време глуво Једино је неопозив мрак Мрак који је вечит у својој немарности
Бекством продужуземо несаницу
Одиста ако је време прожето невременом сунчано поподне није поподне које се . . воли Које се прижељкује неокрњено и | свеукупно Узалуд нам разум и нада чекања Додирни 4ишиљу овај летњи дан Додирни овај свет осмехом па миром Свет на прагу света Агломерације видика са логичким д условностима Ја будан у том величајном царству.
ДИДАКТИКА МОРА
Лето је преврат боја
Гост који охоло залази У једрину воћа
Расипник п пустолов ухваћен у наступу топлотне егзалтације
У небу блиста Опсенарска кугла Људи са обале посматрају обојену дидактику мора"
4 разлога за тај поподневни глед 7 тај рео без реда за тај жрвањ утисака. «екључен је сваки приговор и свако
безразложје |
људи гледају У једра једрог дана Сводећи тај глед на епилог летње
доколице _
Море дрхти и та слика У зеницу тоне Тоне езотерично и чисто тоне
. „ прељубнички_ Тоне као молба пред мраком и покором.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4
врба њи
и порузи