Књижевне новине
ИНТЕРВЈУ
БУДУЋНОСТ МУЗИКЕ ГРАДИ СЕ НА ОМААДИНИ
Разговор са композитором, педагогом и диригентом, академиком Михаилом Вукдраговићем
КАО КОМПОЗИТОР, Адпригент и друштвени радник, Михаило Вукдратовић (рођен 8. новембра. 1900. тодине у Окучанима) игра запа> жену улоту У музичком животу Београда пре м после другог светског рата. Студирао је па Државном' конзерваторијуму у Прату (1921 — 25): композицију код К. Б. Јирака, а дириговање код Ваџлава Талиха, а затим је у истом граду провео две тодине на усавршавању. Од 1927. године одвија, се његова вишеструка п разно. врена _ делатност у – Београду: 1927 —— 37. био је професор Треће мушке тимназије и средње му. зичке школе „Станковић“ (1935 = 37. пи њен директор), а поред тога и диригент хора пм оркестра. „Станковић“, Са овим хором је, између осталог, извео, први пут у Београду, Ђетовенову „МИз5и зојетии“ (1937). У два маха. (1937 —40. м 1945 — 48) налази се у Радио Београду као шеф музичког програма. и шеф-дирптент симфонијског оркестра.
Тодине 1940. Вукдраговић постаје ванредни, а 1945. редовни
· професор дириговања. на. Музич-
кој академији по на тој дужности остаје до одласка. у пензију, 1972. године. Био је ректор Музичке академије од 1947. до 1952. а 1957 = 59. први је ректор Умет> ничке академије. 1950. Вукдраговић је изабран за дописног а. 1961. за редовног члана Српске академије наука и уметности. Обављао је многе дужности у музичко-дру“ штвеним "организацијама, између осталог био је 1948— 56. председ» ник Савеза културнопросветних друштава Србије, 1953 — 62. генерални секретар Савеза композитора Југославије, 1956 -— 72. пред: седник Савеза музичких друштава Србије. 1972. изабран је за
" првот председника Савеза амате-
ра Србије. Вукова награда му је додељена. 1965. а 1970. Седмојул“ ска. Носилац је Ордена рада с првеном заставом ми Ордена. братства и јединства са златним ве“ џем. у
Компоновао је четири кантате („Везиља слободе“, „Светли гробови“, „Србија“, „Славонија ), симфонијску поему „Пут У. победу Х Симфонијске медитације, оркестарску свиту „Бесмртна младосл“, два гудачка квартета, соао-песме, циклус за гласи орке. стар „Вокална _ лирика, хорске композиције, музику 938 филм, итд.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Професоре Вукдраговићу, кад је човек вришшњак овог века, а Ви сте стварно то, онда је сведок и учесник многих, збивања. Које дотађаје памтите»
МИХАИЛО ВУКДАРАТОВИћ:
с свега први светски рат,м пе ти је на драстично ја“ сан начин наговестио, па и донео. Руше се три царевине, октобар“ ска револуција, наговештава Ра ћање новог света. А ствара се и прва, Тутославија. То су МОМ који су ми се дубоко џреза у свест, као и милионима Људи, 98 ражавајући се на. многа. зритане џ у политичком, друштвеном, цА турном и уметничком животу. 9 се све одигравало У тодинам 5 мог растанка са гимназијом, Но четка студија на. Универзитету Музичкој школи У Београду.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: А шта је још из тога 6 до данас остало У Вашем се
МИХАИЛО ВУКДРАГОВИћ: Пошто ми постављате питања. пре свега као музичару, свакако и оно што је везано за. музику. Дете сам сеоског учитеља, који се сељакао из седла у село, никада. у град. И моје, рекао бих, уровене склоности за музику, које се у мени јављају још У годинама раног детињства, биле су везане не за клавир, који сам први пут видео у винковачкој тимназији, него за тамбуру: Био је један од срећних тренутака мога детиње ства када ми је она дошла до Ру: ке. С тим склоностима. дошао ЕМ у гимназију брзо се укључују ма свуда где се певало или свир 2 Од гимназије У Винковцима, пр 6 ко оне у Вараждину, тдо Мо Бачког _ тамбурашког оркетр “ преко Осијека, где први 55. ф = мирам хор и, коначно, ремских Карловаца гас први пут на ] “ ном концерту диригујем удруже них хором гимназиста и теолога, 1919. године. Последњих ратних година, 1917 -– 18, стварам У срем-
времена. пању2.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
ском седу Боботи хор сеоских мо“ мака п девојака и певам с њима Мокрањчеву Осму руковет. На. студијама у Беотраду корепетирам по дирнгујем у Академском цевачком друштву „Обилић“, а У Прагу мушким хором југословенских студената, „Јадран“.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Ви сте, друже Вукдраговићу, композитор п диригент, педаго, музички писац ц културни рад ник. Који Вам је посао од свих тих, у породици музике важних задужења, доносио највише ра· дости, узбуђења и. успеха2 МИХАИЛО ВУКДРАГОВИЋ:
То је врло комплексно питање, врло осетљиво и на њега ни је лако дати сасвим одређен 04товор. Више подсвесно, од ране младости, видео сам у музици м њену друштвену функцију им то ме је, вероватно, привлачило хору у коме чин колективног музипирања долази да снажног изра• жаја. И зато су моје преокупације, па м задужења, у младости биле највише везане за. рад с хором. То је, у исто време, у' оном за. наше данашње појмове сиромашном музичком животу, тде је хорско, аматерско, певање било, тотово искључиво, подручје практичког музицирања, била је дина могућност за младог музичара да испољи м задовољи своје диритентске склоности, Ту су биан ми мочеци моје везаности за музички _ аматеризам, коме сам до дана данашњег остао одан п веран. Али та моја приврженост аматеризму негативно се одража вала, у првом реду, на моју недовољпу _ плодност _ композитора. Ипак, морам Вам рећи, и то увек тврдим, није ми жао што је тако. Из моје везаности за хорски аматеризам родиле су се Југословенске хорске свечаности у Ни шу као пи Мокрањчеви дани у Неготину чији сам био зачетник. А и музички део крагујевачког Великог школског часа.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Друже трофесарс, какав те
"био музички деивотоу нашој зем-
љи раније, између два. рата, а ко“ кав је сада> Шта сматрате посебним успехом у. ових 30. тодила: дДа ли Вас, да Вас и то питамо, и данас нека. појава узнемирујег
МИХАИЛО ВУКДРАТОВИЋ:
У сравњењу са предратним музичким Београдом, и Југослави“ јом у целини, разлике су заиста. огромне. Интензитет музичког живота м његова разноликост не сравњено су већи. Сећам се, ка. да, сам дошао 1919. године у Беотрад, у току једне сезонс једва да се појавио неки уметник из иностранства. Филхармонија није постојала мего је оперски орке. стар, појачан наставницима му“ зике одржао понеки симфонијски Од 1924. године тај се
концерт. оркестар конституисао као Бес“ градска. филхармонија. Данас,
међутим, ми доживљујемо праву понлаву концерата у разним вРдовима. То, међутим, има м сво је наличје. Код нас у Београду, осетне су нарочито у Опери која, после успона у првој послератној деценији — им нешто дуже доживљава кризу која има свој одраз ми слабом уметничком квалитету представа, смањеном радном ин тензитету пи продуктивности. Непостојање комплетног оркестра, а и одсуство уметнички снажне и ауторитативне личности на ње ном челу основни су узроци ова» квог стања. Тога пре рата У Опери није било. Оно, међутим, што храбри и радује је прилив мла: дих кадрова школованих у нашој земљи — мислим при томе. првен ствено на београдску Музичку академију.
МИЛОШ ЈЕВТИ:
Професоре Вукдразговићу, пре ма Вашем сазнању, и као композитора али и као музичког кри тичара — били сте годинама му. зички критичар „Борбе“ — и
иначе, — који су музички умет«.
ници дали обележја протеклим деценијама. наше музикег
МИХАИЛО ВУКДРАГОВИЋ:
Ако при томе мислите на период моје подувековне активно сли, споменуо бих Вам меке лдинпости које су ушле у талерију знаменитих људи музике југословенских народа. Пођимо у Сло венији од импозантне личности Матеја Хубада, директора и про фесора. на Конзерваторијуму Глас“ бене матице и диригента њеног хора У Љубљани, педагога п умет ника који је поставио оскове са. временим токовима музичке кул
_ нички и
МИХАИЛО ВУКАРАГОВИЋ
туре у Словенији. За нас су о4 особитог значаја његове прија тељске везе са Стеваном Мокрањцем, чије су друга, седма, осма и десета. Руковет објављене у иззањима љубљанске Гласбене матице још почетком овог века. Ту су ми нешто млађи словеначки композитори, Антон Лајовим им Емил Адамич, истакнути представници словеначког музичког стваралаштва у годинама. после првог светског рата. Убрзо се појављује млаћа генерација модернијих опре“ дељења, Мариј Когој, Славко Ос терп и други.
ХМ Загребу, група младих хр ватских композитора, на симфо. нијском концерту, у фебруару 1916. године, — Дуган, Широла, Барановић, Станчић, Дора Пејачевић и Антун Добронић — радикално усмеравају хрватску музику новим путевима напуштања. зајчевских традиција и оријентације на словенске _ националне школе, на Стевана Мокрањца, и његове Руковети. Ова ће идејна и естетска оријентација остати доминантна све до година. другог светског рата.
У Србију, непосредно после стварања. прве Југославије, враћа-
ју се композитори Станислав Би-_ Милоје“ Милојевић из Христић из
Француске, Стеван Немачке и Коста Манојловић из Ентлеске да би стали на чело музичког живота Београда и Србије тога времена. Њима се, на кратко време, придружује Војвођанин Петар Коњовић, али убрзо одаази у Загреб (тде је про вео ратне године и композициомим концертом у Хрватском глазбеном заводу као и премијером свог оперског првенца. „Вилин вео" стекао значајну уметничку афирмацију) за директора Опере. Разуме се, не могу мимонћи моје везе са београдским музичарима, моје генерације.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Да ли бисте нам нешто више рекли о њему2
МИХАИЛО ВУКАРАГОВИН:
Вучковић ми је остао у сећању још из времена када је био ученик Треће мушке гимназије, где сам десет година био наставник музике — суплент и професор. Но, први сусрет и познанство пада у пролеће 1934. године сада сам њему и Љубици Марић понудио да диритују једним концертом симфонијског оркестра Музичког друштва. „Станковић чији сам био шеф-диригент. СеКам се да је Вучковић дириговао, међу осталим, Бетовенову Сеаму симфонију. Било је пролазво познанство. Али У пролеће 1937, када сам дошао на чело музичког програма Радио Београда и позвао га да преузме место секретара и мога првог сарадника, на» ше су везе постале свакодневне, чврсте и пријатељске. МИ остале су такве до његове погибије, у децембру 1942. Данас, оживљава“ јући у сећању Војислављев лик из онога времена, добро знам да су у његовом трагично кратком животном путу те три године биле најилодније, па и најсрећније, Његов огромни радни елан п луци нест напредног уметника — интелектуалца мн комунисте могли су у условима и могућностима које је пружао Радио Београд, у то време још приватна установа, ван непосредног утицаја дјржавних органа — да се у великој мери неометано развијају. Покушај, негде крајем 1938. да Вучко вић као ист ти комуниста. бу“ де макнут из Радија успео сам да. спречим тако да смо углав мном несметано нВодилИ музички програм београдског Радија све до јесени 1940. када — нодржав-
'
љењем Радио Београда. м лоласком новог Управног одбора на челу са. дром Војиславом Јањићем
но новим програмским директором ~ после Вељка Петровића.
— познатим фашистом Станисла“ вом Краковом — нама тамо није више било места и када смо, примајући отказ, са унапред ис нлаћеним тромесечним принадле. жностима, моралан истог дана да напустимо 'Радио-станипу.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Друже професоре, да ли је наша савремена музика — да се вратимо опет на тему из текућег музичког живота - довољмо раз вијена и како се цени у светуг
МИХАНЛО ВУКДАРАГОВИЋ: Довољно је развијена, сигурно,
_ Само, када је у питању њена а-
фирмација у свету, доживљавамо судбину малог народа. Ми, на жалост, нисмо имали, и у даљој и у ближој прошлости, једног Шопена као Пољаци, Сметану, Дворжака или Јаначка као Чеси, или Ђартока. и Кодаја као Мађари. Наши корени нису дубоки. Ми не мамо у свету пласман и афирмамцију која бн одтоварала вреднос-
"ти наше музике. Покушаји са
штампањем дела — да би с« стање поправило — такође су без већих резултата јер данас штампана мартитура без грамофонске плоче или, у најмању руку, траке, ме представља тако рећи ништа. У вези с тим подвлачим да. издавачка политика пи продукције плоча РТБ и „Југотона“ ни приближно није на висини. Неки наши истакнути авангардни композитори успевају да пласирају своја дела, благодарећи, пре свега, заинтересованости западнонемачких радио-станица и неких из давачких кућа за њихову музи ку. Том пласману много је допримео загребачки Биенале, а и Ју. гословенска музичка трибина, Но, за разлику од Бниенала којн се залаже искључиво за авангарду, Музичка трибина у Опатији ставља на своје програме нашу му зику без обзира на стилску оријентацију. Од изразито традициомалног до изразито авангардног. Вршећи ову своју значајну мисију већ више од деценије, опатијска Трибина много је учинила за југословенску музику и треба је свим средствима _ подржати у њеном даљем раду, На другој стра ни, Бненале мн његови покретачи и организатори дошли су до сазмања да се досадашњим путем даље не може ићи. Оно што се досад пружало у имс музике м као музика посвема је одбило публику и створило непремостив јаз између ње н композитора. Да ме правилно разумете: данас Западна. Европа, где се родила авангарда, на челу са не малим бројем угледних композитора и музикологта види м схвата до каквог се беспућа дошло п тражи путеве приближавања музике блиске човеку.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Када помињете везамост му. зике за човека, а то сте говорили и у многим ранијим приликама, да ли ми имамо музичку публику, п каква је»
МИХАИЛО ВУКАРАГОВИЋ: Морам са жаљењем рећи. да ми немамо публику. Ону праву коју привлачи музика као такву а не, првенствено пл искључиво, име извођача. Мислим да бн се прецизном провером могло лако моказати да, на пример, београл ска, најзначајнија музичка мани“ феставија БЕМУС мије, сем ма Карајановим концертима с Бер. линском филхармонијом, имала распродану дворану Коларчевог
Ма ви ке а ЈЕР пон и НО ИН МЕ НИВА ЈАВИЛИ ВИ а _____--__ 5 КМ ПН ЗВНИЦИР И „шта аташе евав и зе ПА ОР _______________________________-_________________.
народног универзитета, А Беч, на пример, на својим Свечаним не» дељама, при ценама, улазница. које се за Државну оперу крећу до 50.000 старих динара, и до 40,000 за концерте, има увек готово све распродано. Годипама већ пратим овај фестивал и лично се стално уверавам у то. Велику улогу, У вези с тим, треба да пма Музичка. омладина. Ја је веома пеним м стално указујем на њен значај. Али сам стално и у извесној сумњи да ли је музичко васпитавање омладине само путем пасивног слушања, без активног учешћа у њеном извођењу, довољно да је за цео живот веже за себе.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: .
Шта мислите, да ли критика, посебно она која се објављује У најтиражнијим листовима и у најпопуларнијим средствима масовне комуникације утиче довољно ма развијање укуса и формирање музичких павикаг
МИХАНЛО ВУКДРАГОВИН:
Мтиче, без сумње, врло много. Да ли је она пресудна, то нећу рећи, али, ако је константна, из године у годину, ако није само повремена _ људи је прихватају. Мој је апел па људе у руковод> ству Радија п Телевизије као п наших дневних листова да раз мисле о овом питању, од кардинал не важности за машу музичку културу.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Друже Вукдразовићу, Ви сте, то је познато, ме треба, мислим, истицати = један. од најупорнијих и најистрајнијих поборника му. зичког аматеризма, Данас смо о томе разговарали. Шта је, ипак, у једном најкондензованијем смиг слу речено, за Вас аматеризам, посебно, разуме се, музички аматеризам» |
МИХАИЛО ВУКДРАГТОВИЋ:
Ако је икада овакво питање било на. месту, то је при нашем данашњем степену — друштвеног развоја. Први пут видим, коначно, да се на највишим форумима, од Конгреса Партије па наниже, ис тиче какву улогу у култури м уметности има аматеризам. Долази се до тога да радни човек, и класа као целина, не би требало да буде објекат који само ствара материјална средства а да други траде културу. У једној разумној поступности радни човек се мора уздизати и оспособљавати да нос тане субјект а, потом, и активан судеоник културног развоја, То је дуг процес који се пе сањладава преко ноћи. Треба одабрати пут, бескомпромисан. А на њему је аматеризам нужан па и незаменЉив. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Друже Вукдраговићу, шта. Ви. као композитор озбиљне музике мислите о народној и забавној музици Да ли озбиљна музика може да буде угрожена. све већом експанзијом забавне и народне музике2
МИХАИЛО ВУКДРАГОВИН:
Било би апсурдно сматрати да треба да живи само озбиљна музика. Ја сам увек сматрао природ ним и нужним да постоје коммозитори забавне музике. Само сам од забавне музике увек тражио квалитет. А овај је нужно условљен не само даровитошћу него п високим степеном стручног знања и опште културе оних који се њој посвећују. Дилетантизам ин неукус, код 'екозване народне музике поготово, отупљује и уништава осећање за истинске вредности музике. Једина предохрана. је неговање музике у школи, од раног дечјег узраста. Данас, у условима _ пашег социјалистичког друштва, школа мора да преузме улогу коју је у грађанском друштву имала породица, када је било развијено музицирање у кући и неговала се уметнички вредна музика, У данашњој свемоћи медија масовне комуникаџмије, једино музичким образовањем омладине, од најранијег дечјег узраста, оспособићемо је да схвати и заволи истинске вредности музике. Једина предохрана, тину коју живот свакодневно проверава и потврђује: будућност музике једног народа може да се
тради само на омладини, а ос новна школа је онај пресудни
период у расту п развитку човека, када се музика прими и заволи постајући тиме за цео живот један од његових битних садржаја или, пренебрегнута у периоду де чјег узраста, остаје за цео живот звучни феномен, мртав п безвредан. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Ви сте били тодинама музички педагог, У музичкој школи, им“ назији и Академији. Каква су Ваша сазнања о младој генерацији у музици,
МИХАИЛО ВУКДРАГОВИЋ: Оптимиста сам. Долазе, сталио “ све већој мери, изузетно даровите генерације, у Београду ин У пнутрашњости, од ниже преко сре дње музичке школе до Академије.
Разговор водио Милош Јевтић