Књижевне новине

'

· од историје идеје ка историји форме.

КЊИЖЕВНЕ ТЕОРИЈЕ г

Теорија сижеа _ ха | 5 Александра Веселовског |

КЊИЖЕВНА историја познаје парцијалне поетике Кине, Индије, Јапана, Персије, Грчхе, средњег века,ренесансе, класицизма, Појава Хегела у освит романтизма дала је пову димензију књижевној теорији; његова целовито формулисана метода науке о књи жевности развила се из запажања да само књижевно дело намеће посебан истражи“ вачки поступак. Поетско дело је производ одговарајуће форме која се може разуме ти само У сопственим границама, књижевпа, метода треба, да одреди домете тих тра: ница. Форма је ошштост за Аристотела, естетски апсодут за Канта, а за Хегела само један елеменат сложеног књижевног фено“ мена, Дијалектичка противречност духа и чела, субјекта и објекта, сензибилитета и свести, показује да уметничко дело као духовни чин није изоловано од других луховних процеса и историјског развоја људ ског духа. Овакве Хегелове идеје инспири сале су књижевне теоретичаре, међу којима и утемељивача књижевне компаративи“ стике, руског књижевног историчара и те оретичара Александра Николајевича Ве селовског (1838 — 1906). Први чланци Ве селдовског појавили су се у низу других поетика. (М. Салегеа: Рје Кипз, шп 2и5ататепћапе Чег Кипигеп ле ила мпа де Тдеаје дег Мепзсћен, 1863-73; МУ. Хмаскегпасе]: Роенк, Вћегомк чпа Зинзик), а његово учење укључило је и програмску критику немачке и француске интерпретације пој ма „општа књижевност". Немачка наука о књижевности даје темељну, али не и системску анализу књижевних појава и бави се умногоме филолошким и граматичким категоријама. Француска књижевна теори ја иде дедуктивним путем и настоји да ре конструише књижевну историју разматра" јући стваралаштво појединих истакнутих писаца и често прилагођава конкретне чи“ њенице природи дела, чиме се лишава мо: тућности да упозна стварно богатство и ра зноликост књижевног процеса. Историјска, поетика Веселовског настоји да превазиће једнострана тумачења књижевног процеса и да конституише историју књижевнос' ти као науку. Веселовски је настојао да изгради научно сазнање књижевности У складу са позитивистичком | тенденцијом приступа књижевности која је прокламова ла објективна мерила и одредила квантита тивни приступ материјалу, У основу своје методе Веселовски је ставио емпиријско тенетско пи функционално изучавање, а, на" звао ју је историјском индукшијом, засни вајући је на упоређивању паралелних Ни“ зова чињеница међу којима се може пра: тити узрочно-последична _ веза. Теоријски пут Веселовског водио је од посебног ка општем, од чињенице ка теорији. Из мно штва материјала никле су његове самостадне хипотезе од којих неке и данас ле же у основи упоредног проучавања књи“ жевности.

Намера Веселовског да напише поетику имала је вишетодишњу припрему п остваривана. је преко обрађивања опширне траће до коначне синтезе. Веселовски је ис тицао два услова за историјско објашњење књижевности: детерминистичко оојаџт њење појава и објективност испитивања. У првој дефиницији књижевности дахој 1873. године у књизи „Из кандидатских ослежа“ ка он није правио разграничење између историје културе и историје књижевности, а седам година касније дефинише књижев ну историју као историју друштвене мис ли која се огледа У сликовитоМ поетском изразу, а књижевност је само једна мани“ фестација историје мисли. При том поези: ји посвећује посебну пажњу, а компара тивни метод добија историјску основу.

Развитак књижевноисторијског погледа Веселовског представљен је у његовим по зним критичким радовима као пут од Не торије културе _ ка историјској поетици, што, по мишљењу Жирмунског, значи Ка

а“

хво формалистичко противстављање изра' жава суштински садржај историјске поетике и прилази проблему поетике на осно“ ВУ концепције поетског развитка заснова“ не на културно'историјском принципу који је установљен У првим. теоријским разм!шљањима · Веселовског. Еволуција. поет“ ског сазнања пи књижевног оолика, тема историјске поетике, повезана је са друш твеним и културним животом у целини. Књижевноисторијско и књижевнотеоријско испитивање Веселовског почива, па из весним социолошким чињеницима. Пое Гско сазнање одраз је друштвеног бића п мења, се М зависности Од друштвено-исто ријских чинилаца.

М чланцима деведесетих година („Италијански препород, 1867-1905; _„Рвропска ренесанса", 1877-1879) Веселовски ист ражије књижевност са. естетичког, психолош ког и социолошког становишта и У сво. јој пракси се обраћа различитим сстетич: ким теоријама, клисичним И савременим; теорији уметности као игри — у вези са играчким елементима првобитне поезије, теорији психофизичке катарзе према колективном хорском. наступању, Спенсеровој теорији економике снага = У изучавању ритма.

Већ у првим радовима, претежно из области митологије, („Словенска бајка о Соломону и Китдврасу и западно летенде о Моролфу и Мерлину", 1872) Веселовски иступа, против крајности митрацидне тео рије, коју су заступали Коскен, Келер, Бен феј, Пипин _и др. и која објашњава слич' пости првобитног мишљења, обреда и су јеверја, а и истоветност, фолклорних ше ма позајмицама и утицајима, а занемару“ је чињеницу о постојању сличних елемена та у стваралаштву народа чија удаљеност

ПЊИШШНЕНОВИНЕ 8

— у односу |

искључује било какав физички контакт. Веселовески, напротив, товори о полигенези мотива, о самониклости једне исте пред; ставе у разним етничким сферама, а слич«

ност поетских представа објашњава приро-_ дом психичког процеса који се одвија у

човеку. Митолошку теорију Грима, Куна, Милера, Афанасјева, Потебње и др. која сАичност аријевских бајки објашњава пос: тојањем заједничког извора — прамита, Веселовски критикује, али делимично и прихвата, Неки елементи етнографске теорије инспирисали су Веселовског за обја» шњење митолошког процеса: Тејлоров а: нимизам, тотемизам _ Андрјуа и Ланта, Фрејзерова симпатичка магија, јединство исихичког процеса чији је резултат једин' ство или сличност симболичког израза.

Најближа је, можда, Веселовском на» родно-митолошка школа Штајнтала, која стоји на становишту упоредне митологије и признаје постојање прамитова зајед ничких народима индоевропске трупе, а сматра мит и формом опажања стварности која је својствена одређеном ступњу људ> ског развитка. и сазнања. Слушајући у Берлину 1862. предавања Штајнтала, Веселовски долази на идеју да је историју књи' жевности могуће засновати као историјску естетику. „Народно-психолошка _ закони» тост", законита смена идеологије, условље на сменом друштвених односа у основи је објашњење књижевних појава и аналогије међу њима.

Веселовски, мада _позитивистички нас" тројен, увиђа. ограниченост еволуционизма и позитивизма и одбацује органицистичке теорије као и Теново учење о утицајима природних услова (расе и климе) на развитак уметности. Идеју о непрекидности ис торијског развитка Веселовски не прихвата, већ истиче тезу о књижевним струјањи ма, која се сусрећу и која су претпоставка реализације компактних међукњижевних односа, Веселовеки не прихвата. а рог ге неалошки принцип организације историје ке грађе, већ испитује функционалност песничких средстава, покушавајући да сје дини књижевноисторијску и књижевнотео' ријеку грађу. Полазећи са широког фона књижевне грађе, народног стваралаштва, античке, средњовековне и ренесансне књижевности п њему савременог књижевног стварања, Веселовски књижевни историчар постаје Веселовски књижевни теорети“ чар, да би свој обиман истраживачки рад крунисао оригиналном, мада недовршеном, теоријом сижеа. Рад Веселовског на џпое“ тици сижеа одвијао се у више етапа, по чев од 1897. године, а прекинут је његовом. смрћу 1906, „Поетика сижеа" објављена. је 1913, у оквиру Сабраних дела Веселовског.

Проблем сижеа почео је да занима Веселовеског пошто је увидео да постоји одређен број општих типова заплета, сцена љу“ бави п мржње, борбе и прогонства, и да се разне приче са истом темом разликују но времену и месту настанка, Стални мо. тиви преношени са поколења на поколе» ње срећу се и у епској старини и на сте. пену мита у конкретним изразима. првоби“ тне речи. Веселовски даје двоструко обја шњење сличности међу комплаексима типи чних слика, симбола, паралела, поређења, понављања пли уопштавања; с једне стра» не, јединство психичког процеса, а с дру' те, истоветни животни услови одредили су појаву подударних елемената у разним ствижевностима. Песник располаже _моти, вима као неком врстом стилског речника, а песникова оригиналност огледа се у ком биновању наслеђених мотива, Миграција, поетских садржина била је једна од прео. купација Веселовског, док је питање инди вилуалног стварања потпуно занемарива: ио. Врхунац стваралачке слободе, по њему, представља избор ми комбинација одређе' них традицијом завештаних облика и садржина. Испитујући формалне особине поезије п бавећи се генезом поетских родова, Веселовски је открио у делима, различитог жан ра м разних епоха извесне подударпе елементе и почео ла истражује њихово порекло и условљеност. Он је уочио да се свако дело може раставити на делове који стоје у одређеним међуодносима, па је на: стојао да одреди врсту тих односа. Књижевиотеоријским речником речено, сиже де ла састављен је ол мотива који се нижу простим поступком прибрајања. Делове сижеа-форме представљају недељиве при“ поведачке честицемотиви, Овом поставком Веселовски донекле напушта позитивисти“ чку позицију и залази у област чисто књи: жевног третмана.

Основни део књижевног дела представ ља мотив, Као недељива приповедачка јединица, мотив на сликовит начин одговара па различита питања која је природа по. стављала човеку на рапом ступњу његовог друштвеног бића, Мотив је речима уобличено првобитно сазнање план прво животно искуство. Кол санчности или идентичиости

животних или психичких услова у освит

човекове друшитвености у разним крајеви-

· ма могли су се самостално створити поду“ дарни мотиви који изражавају заједничке

карактеристике.

ли

АЛЕКСАНДАР ВЕСЕЛОВСКИ.

. Насупрот мотиву, сиже, по дефиницији Веселовског, представља сложену шему у којој су уопштени неки чинови живота и људске психе. Сиже се може упореди“ ти са оквиром на који се нижу мотиви.

Мотив и сиже разликују се по пореклу. Истоветни мотиви ирационални су произ вод људске психе и представљају одрећени поглед на свет у свом најједноставнијем, сликовитом облику, а могу бити и по кушај и првобитног сазнања и објашњења. објективне стварности. Истоветни сижен су, међутим, подударне комбинације моти ва и једном настали сиже може се једино преносити од једног до другог народа,

Очигледно је да Веселовски питање настанка мотива и појаве подударних моти ва у књижевностима. народа географски и временски удаљених решава двојако. Ет. нограф Веселовски испитивањем сазнања, веровања и живота народа закључу“ чује да су идентичности ли слич“ ности животних услова при. подудар“ ности степена сазнања дали подударне мо. тиве. То је прва раван. У другој равни Веселовски напушта, сферу објективне ствар, ности и задире у област људске психе, ис

тичући тезу да су заједничке психолошке у

карактеристике, истоветна психичка својства, утицали па појаву подударних мотива. Веселовски се ослањао на тековине ми“ толошке. и етнографске школе у објашњењу мотива, али за разјашњење појаве подударних сижеа потражио је одговор У теорији миграције. Истоветни сижен као сложене комбинације мотива нису могли да настану случајно. Уколико је -комбинаинја мотива сложенија утолико је теже

открити сродност две -бајке-поникле у раз-

личитим племенима по у оваквим случа јевима, сматра Веселовски, очигледна је позајмица сижеа. '

Миграџција сижеа претпоставља култур“ но пи књижевно општење које је могуће једино у условима. развијеног друштва, док се у првобитној заједници може товорити пиекључиво о самониклости мотива који уопштавају животно искуство примитивног човека. Историјски гледано прво је настао метив, а затим сиже; садржина је, дакле, примарна, а форма секундарна. Лутајући сиже као одређена комбинација мотива представља празну шему способну да при

ми одговарајуће садржине, временски пре )

пизно одређене историјске производе. Сиже постаје формална одредница независ на од било каквих каузалних веза, док мотив у себи носи атом садржине.

Сижејна шема сложена из мотива који прирастају па основну формулу претио. ставља и сазнање о томе како је грађена, Песнику је остављена слобода у избору пи употреби одређених елемената. Особености изградње сижеа Веселовски не изводи на основу културно-историјских чинилаца, већ их приписује искључиво стваралачкој машти приповедача.

И поред одвајања форме од садржине, Веселовски не занемарује динамику књи жевног стварања. Не треба сматрати да су мотиви једном настали п да се неизмењени преносе у различите сижее. Мотиви су могли да настану и настајали су под утицајем нових социјално-културних чинилаца и у доба када су већ постојале 0 формљене сижејне шеме и, уклапајући се у“ те шеме, мотиви су непосредно учество“

вади у књижевној еволуцији. Мотив и си

же стоје у међусобно зависном односу, 4.

основну везивну карику између група елементарних _ перазложивих _ мотивских формула по почетне тачке уског сижеј“ ног круга представља моменат уопшта вања. _ Једночлана _ мотивска _ формула. изникла је 24 ћос, као одраз низа до латности ИМАМО Као одговор па одређен круг животних питања и као таква развијала се и укључивала У себе низ но вих слемената, а истовремено се спајала са другим формулама. Мотиви су се под утицајем пових животних садржина усложњаваћди и прерастали у елементарне си.

жејне облике који су се, са своје стране, ·

развијали градећи сижејне кругове.

Човекова тежња за уопштавањем по из мена тема, настала под утицајем ширег сазнавања стварности, представљају нај“ старије чиниоце који су одрећивали настанак и варијације сижеа, На једном оформљен сижејни облик, под утицајем рактора сазнања, надовезују се нове мо.

ивске формуле, које утичу, у извесној мери, на измене сижеа п условљавају по: јаву варијанти. ;

При решавању проблема. самонастајања мотива Веселовски је, највероватније, пошао од појма психолошког паралелиз“ ма. Основна идеја којом се Веселовски по: служио за објашњење поетског стварања јесте идентификација природе и човеко-

вог живота; ову појаву он је означио жео психолошки паралелизам. Појаве спољног света човек усваја као самосазнање, а. то сазнање припада вољНој сфери човековот живота, и- настаје на. основу упоређења, су. бјекта и објекта у процесу кретања и 46 лања. Најједноставнији облик. психолош ког паралелизма је двочлани паралелизам, који подразумева. да слика из природе сто: ји напоредо са сликом из живота човека. једностраним натомилавањем парале. ла добијених из неколико сродних обје“ ката настаје многочлана формула у ЧИЈОЈ је суштини анализа која води најпрости» ] ма сазнања. . им оба ематизма | Веселовски је прво открио у традицији песничког језика. Од: ређене поетске формуле преносе се са поколења на поколење, 8 испуњују се но. вом садржином. И сиже, попут песничке формуле, преживљава. разне књижевне: похе и мења се апсорбовањем нових моти“, ва, односно, непрестано се испуњава. но вим животним садржинама. “4,

Историјски ток и ниво сазнања једне заједниме утичу на процес преживљавања, сижеа, на заборављање и обнављање сижејних облика, На вишем степену књи жевног кретања може се говорити о си. жејним варијантама које подразумевају постојање општег обрасца заједничког ни зу књижевних дела. Ђајке дивљака, исти“ че Веселовски, не познају типичне шеме ни строги план савремених бајки. Низ не. јасних реалних и фантастичних дотађаја, какав се најчешће среће у бајкама див. љака, не поседује одређени облик који би указивао на шематизапију целине, па се о варијантама у овом случају не може ни говорити. Варијанте претпостављају посто“ јање основног текста или приче, а одсту“ пања су У форми: дакле, безобличност не може да да варијанте. У многобројном и разноликом материјалу без форме и плана, бајке са одређеном формулом представљају усамљену појаву по производ су митра“ ције сижеа. па ј

За полазну тачку у историјском објаш њењу настанка и мењања. сижеа Веселов“ ски узима зависност сижеа Од животних услова. Књижевност је, по њему, у основи, одраз објективне стварности и пред: ставља неку врсту песничке историје чо. вечанства. Почеци човековог друштвеног живота уједно су почеци књижевног ства» рања. Тотемистичке и анимистичке пред: ставе својствене преисторијској епохи мапрде су свој књижевни израз у психолош ком паралелизму. _СОхватања о постанку људи од биљака и животиња, 0 браку жи“ вотиња и људи, о животињама-хранитељи“ ма или животињамапомоћвицима постала су књижевни мотиви. 5

У настојању да објасни сиже, Веселовски признаје да сам мотив, апсорбовањем животних садржина, може да прерасте У сиже. Оваквом констатацијом Веселовски“ превазилази дихотомију садржине и фор. ме. Сиже, дакле, има и социјалну основу и чува у себи неке друштвене. институци“ је, а истовремено показује промене у на чину живота људи. Веза између стварнос> ти и сижеа је очигледна, детерминантни фактор сижеа је објективан. Грчки сиже о ластавици која је помогла Алкимени да роди Херакла садржи остатке тотемистичи, ких веровања. = ај арт ас

Напоредност социјалних фактора 7 књижевног стварања постаје за Веселовског очигледна приликом испитивања син кретичког карактера првобитне уметности. Неодвојивост првобитне поезије, обре да и магије условила је настанак извесмог броја мотива везаних за религијско. „култне основе. Представе примитивног човека, обичаји и веровања директно су пре несени у усмену књижевност, док су дру: штвене норме чешће везане за настанак сижејних склопова. .

Прави допринос Веселовског модерној науци о књижевности јесте тумачење сижеа као динамичке целине: стална форма допушта измену садржине. Веселовски увиђа да књижевно дело пије монодитно и, инспирисан атомистичким теоријама, од ређује сиже као комбинацију _ основних јединица. == мотива. Мативи као недељиви приповедачки елементи постоје ван целине, а њихов збир одређује целину. И мада Веселовски одваја сиже — форму од мо тива — садржине на теоријском плану, његова. историјска тумачења доказују суп" ротно. Метив и сиже имају исту култу ио-историјску позадину која их одређује, али се разликују по начину испољавања. М светлости историјског тумачења форма и садржина. не представљају два пола, већ се узајамно допуњују и условљавају.

За књижевну теорију Веселовског мог“ ло би се рећи да осцилира између две екстремне позиције, између једностраног детерминизма и настојања да се подвуче дивамика књижевног процеса. Гносеолошки триступ Веселовског пе разумева само испи. тивање формалног принципа, ортанизације историјске трађе, већ се бави п функџио налношћу појединих уметничких средстава. Оваквим | приступом Веселовски је поку“ шао да сједини књижевпотеоријску и књи жевнонсторијску анализу грађе, што је у суштини значило модеран приступ КњЊИ“ жевности. Тежња за историјском митерпретаџијом _ књижевности пије усмерена само ка реконструкцији законитости ме Ђукњижевних утицаја, већ је подређена. оптштетеоријским џиљевима.

Значај теорије сижеа повећава и чиљени“ на да постоје извесна сазвучја између Веселовског и руских формалиста, а опште је познато да се руски формализам може сма трати инспирацијом модерног књижевно. | теоријског приступа. Шкловски у таспра: ви „Уметност као поступак" (1913) која представља манифест формалистичке школе, товоои о садржини и фотми, мотиву ми сижеу, Томашетски продубљује дефиницију мотива, Тињано разрађује питање књижевне еволуције. И мада је, по миш љењу Формалиста, значај откоивања си жеа Веселовски умањио својим „етногоаф измом", односно настојањем да књижевно дело објасни охразом сопијалних факто. ра, несумњиво је “да учење Веселовског, и пофед извесних замерки које се, мосталом могу ставити свакој научној теорити, пред ставља значајан заокрет од класичног ка модерном књижевнотеоријском изразу.

Мр Татјана Филиповић