Књижевне новине

ДРАГОМИР ЛОЛА ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЈУБИЛЕЈИ

уз 50-тодишњицу рада

ВЕЋ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА се прихватио новинарског пера) ДХратомир Димитријевић — у но винарству, и животу, наречени Лола Димитријевић — непроме. њен у временима која су се бур. но мењала, представља једну Од оних фигура београдског култур. ног света које — собом — означавају појам; ч живопис доба. Поред Марка Каваје и Предрага Милојевића, он је, уз то, данас, нови нар са највећим новинарским ста жом.

Међутим, давно, 1915, у траге дији Србије — као дечачић, он је прешао Албанију. Затим се, у из гнанству — малишан — обрео у је дном француском лицеју. По ос Аобођењу, наставио је школовање у Београду — у генерацији која је дала читаву плејаду славних но винара, научника, уметника, пес ника.

Први из тог нараштаја, Лола Аимитријевић, потом, постаје са радник „Политике" која се, из пе пела, обнављала после оног свет. токог рата — као најмлађи члан првбтне, малобројне, изабране и заслужне екипе (Андра Милосав. љевић, Д. Кузмић, Ж. Милићевић,

В. Петковић, Мића Димитрије вић).

Са свим страстима (... да одба мимо... пороке) — и врлинама

овог сталежа (а у овом позиву су и страсти и врлине немерљиве и мимо света) — Лола Димитри. јевић је, од самог почетка, па за: тим непрекинуто, пуних педесет година, у ковитлацима великосвет ског живота, био део оне снаге што је мењала лик нашег нови: нарства. Новинари претходног ра: здобља, беху (у својим најбољим видовима, не говорећи, разуме се о... другим) аскете, мисионари, „сејачи идеја“, „нови људи“, „мар ковићевци", Обунтовници против Страдије. А са њиховим позивом као да је, романтично, било веза. но ноћништво и боемство омеђено К РРеднИЦИМа. од Дарданела до кадарлије; калабрески шешири; туберкулоза; овецана одела и леп тир кравате (као код — У беди и јаду — сабраће глумаца).

Лола. Димитријевић је — у Ра звојној фази — обдарен неверова. тним укусом и истанчаним ЧУЛОМ за лепоту у свим њеним облици“ ма, био, међ новинарима, и У бео традском друштву — „ДЕНАН_ у

одлеровском смислу; пагб! бет ејесва агшат. Пег деценија је без премца у вештини коју је, као дечак, удахнуо у франшуском под небљу: Бауојг туге = +: у нашој средини у којој се, од Ги тагорине теореме до формуле 0 ко смичким световима учи све друго — сем уметности како се живи.

Међутим, у временима, с једне стране, мрачне цензуре; задруге штампе која је, неизбежно, мора. ла подлећи законитостима. инду“ стријализације, концентрације па питала, пуке информативности 84 комерцијализације — новинарс позив се, нужно, сводио на најам ни рад... и хроничарство; на 40: кументаристичко бележење слике доба - _ без могућности мењања света — мако је јавно мнење је дан од најмонументалнијих чини. даца у кретању ка напретку; ор ганизовањем свести У најширим масама. ~

У своју хронику доба, Лола Аимитријевић, рођени новинар, уносио је квалитете њему ствара

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

(откад _

Заљубљеник живота и новинарског позива

Скица за портрет Драгомира Лоде Димитријевића —

Аачки својствене. Пре свега, дар разуђене опсервације и смисао да се збивања сагледају, сниме, за бедеже, запишу, одсликају, изло же и документују — на. изразито новинарски начин. Та даровитост је произлазила из његове невероватне и веома разнолике витално. сти. Са истом непосредношћу, он је могао да пише (рецимо) о фамозном убиству бабе Митрићевић — као што је (у другој крајности) — у својству дипломатског сарад ника. (фрак — рукавице — цилиндер) извештавао о међународним састанцима, о свечаним _монден. ским пријемима и државној лом: пи званичних јубилеја им велико: лепних сахрана; — или као што је (н у томе без премца) уметнички умео да опреми изглед свога Аипста.

Лола Димитријевић је уносио у свој посао савесност, богатство идеја и цивилизован метод. — У историји наше штампе, остаће, као пример, онај његов подвиг из младости — кад је, вршећи ду. жност — читаву редакцију целе ноћи држао на окупу и грозничавом ишчекивању.. Или кад је — у зрелом добу (са фото-репортером Ацом Симићем) — сут ротно _ редакцијској директиви (и закупљеном авиону) — остао у Албанији приликом фашистичке инвазије те земље — да би: забележио сваку црну поједи. ност до фаталног краја — тиме (изигравајући цензуру) потмуло и трагично звонећи на. узбуну у љу дским душама пред оним злоделом што је, ускоро, очекивало и његову земљу. = Или кад је (онда то није радо гледано) издао своју књигу о Совлетском Савезу.

Његове млађе колеге су биле задивљене (а Лола Димитријевић је и врстан козер — с гласом Аубоког драмског регистра) како он — у најбољем смислу — свет са: гледава изразито новинарски: не посредним снимањем из неколи ких углова и раскошним прегршт тима. сликарско-хроничарских иде ја, Авај — потиснуте, одбачене или забрањене — његове најбоље идеје су остале неостварене и уза МИА вутим, ако неко себи буде дао труда да — аналитички и кри тички — погледа листове и часописе које је он опремао ( „Полити-

ка“, „Ошишани јеж“, „20. окто-

бар", „Глас“, „дуга“, „Филму, „ “

„Филм данас", „Спорт“, „Борба“,

„Књижевне новине", итд) по свој ·

прилипи ће утврдити: са колико но винарског и животног смисла, рељефа времена, димензија збивања, са колико истанчаног укуса, са колико графичке лепоте је Лола Димитријевић уобличавао п осмишљавао своје стране — често далеко надмашујући оно што се постизавало у такозваном „великом свету“.

У средини у којој се (примити но) на новинарство тледало с (бур жујске) висине —- Лола Димитри. јевић је своје сопствено ствара. длаштво, своје другове графичаре и читав „позив, уздизао на висину најзад признату као примењена у: метност — неоспоравана и равна другим уметностима.

У том не само (изванредном, јединственом) унапређивању но винарског рада — него и у ме њању става према. овој врсти ства рања — неоспорна је заслуга до ле Димитријевића — који је, и по тодинама, и по даровитости, у 0 вој грани примењене уметности — данас — поштовани доајен, ко. ји (чудесно) никад није могао ос тарити.

да тићов аппов! Бора Глишић

ПРОБЛЕМИ КЊИЖЕВНОСТИ |

НЕВОЉЕ ДЕЧЈЕ И ОМЛАДИНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Наставак са 1. стране

ралаштва, са којима. се она иначе, по природи ствари, прожима. Настојања, да се аршином доступности појединим узрастима кваАнфикују, вреднују и рангирају поједина књижевна дела условила је једну парадоксалну ситуацију: да се управо у време кад се поједини људи, који се озбиљно баве профилом наше дечје и омладинске књижевности и појединих њених представника, дакларишу против педагошких елеме ната у овој области, стварају ба» ријере које круто омеђују грани це и своде овакву књижевност хтело се то или не — на ниво педатошких експликација, лепих је зичких формулација, течног казивања, игре и несташлука,

Скоро да није потребно ни педсећати да су добра дела. из цеаокупне књижевности увек била баниска многима, дакле не само одраслима, нето и деџи и млади“ ма уопште. У данашњим разговорима о томе лита би требало мла» дима препоручити и у данашњим прописивањима. шта су то обавезни оквири дитературе коју млади треба да читају, готово да се искључује добра литература која није најаиректније намењена младима. Врло би тешко било одбранити мотиве који су довели дотле да се школској деци као обавеза препоручују чак и једва култивисана приповедања дечјих писаца-почетника, а при том се дозвољава да мимо њих пролазе велика дела која су — ако је већ реч о потреби формирања књи жевног, језичког и приповедачког укуса — образац доброг израза. Зар је природно да, на пример, поједини одломци из Андрића не буду најдрагоценија литература младих, Међутим, озбиљна би истраживања сигурно показала да млади много пре стасају и за значајна дела из књижевности, очигледно много пре него што то покажу педагошки обојена размишљања (чак и онда кад неће таква да буду) о дечјој и омладинској књижевности. Због тога је сасвим разумљиво што су млади читаоци доведени у ситуацију да у оквирима својих школских обавеза читају наивне бајке о патуљцима и) разним безазленим животињицама, а да у своме слободном времену — будући да ни су стекли поузданије критеријуме, нити добили обавештења о томе шта је у такозваној озбиљној литератури добро — читају трећеразредне обимне _ романе. Врло је занимљиво да се код нас — упркос томе што се дечја и омладинска књижевност све више и све редовније објављује, посебно, како већ рекосмо, онај њен део који је препоручен као обавеза школској деци — нико није озбиљно дао на посао да утврди шта је то што у нашој књижевности, током мењања укуса и критеријума, постаје више део дечје и омладинске литературе, а мање, да условно кажем, елитни део културног наслеђа. Очигледно да оваква теза садржи извесну контрадикторност у 04 носу на претходне ставове, јер и она прети да се под дечјом и омладинском књижевношћу подразумева нешто што је више ствар практичне употребљивости; но то је само пут да се покажу неке недоследности и недовол ности, Занимљиво би било истражити колико би литература српског реализма, на пример, која је очигледно, због самих промена критеријума и због настанка мно-

„тих нових вредних дела, престала

да буде најприсутнији део књижевности уопште, данас могла да, с обзиром да је најчешће извор и узор доброг језика, буде занимљива као дечја пи омладини ска литература..

Вишеструке су последице пзоловања дечје и омладинске књижевности од осталих области литературе. То је, пре свега, довело дотле да се у самој овој књижевкости врши доста схематизовано и стихијско вредновање, да се критеријуми формирају без јасног ослањања на књижевно-теоријске, естетичке, па чак п педатошке принципе. Због тога повремени обрачуни међу самим ствараоцима за децу, повремени покушаји ригорозних промена крите ријума у овој области, хировити зборници и антологије, настојања појединих стваралаца да обезбеде себи какво-такво место, споља гледано делују крајње упрошћавајуће и ванлитерарно. Жучне речи које се с времена на време исказују, а посебно поларизовања која се врше са доста крупних, понекад застрашујућих речи, личе на буру у чаши воде, и, ма колико желеле да покажу удаљеност и неспојивост појединих ставова, делују, опет из непри-

страсне позиције тледано, врло слично а понајчешће и доста смушено. и

Тешко је рећи да ли је искљу“ чиво изолација дечје и омладин“ ске књижевности и њено више струко ограђивање од осталих области условила оно што је највећи проблем и највећа невоља. ове области стваралаштва Код нас — непостојање квалификоване књижевне критике. Или је, пак, обратно; можда је баш због тога што се критика никад није за њу довољно заинтересовала, ова област постала предмет и по приште доста поједностављених процењивања и мерења, и више ствар педагошког интересовања нето критичког валоризовања. Но било како било, очигледно је да међузависност постоји, и да ће рашчишћавање с критеријума У овој области — а то је услов и бољих квалитета и већих амбичија — моћи да се оствари тек онда кад се овде укрсте права. критичарска копља и кад се у вредновањима и анализама узмогне полазити од прецизних, заснованих и јасно дефинисаних теоријских ставова.

Књижевна критика литературе за децу и омладину код нас је уз само неколико изузетака, и то још увек недовољно остварених и потврђених — више једна посебна врста публицистичке хронике, која бележи, прати, и интер. претира оно што се појављује. Она готово да нема никакав утицај на критеријуме и хијерархију. Посебно је, кад се погледају ови текстови, занимљиво видети од каквих „мерила“ они полазе; критеријуми су најчешће исказани кроз епитете који означавају искреност, ведрост, маштовитост, итд. за што није ни потребно доказивати да су бесмислица. Те интерпретације дечјих и омладинских дела често по своме профиду делују крајње инфантилно јер пристају, несвесно, да опонашају један део профила и усмерења самих књига из ове области. И зато није нимало ЧУДНО што су најбоље текстове и'о дечјој књижевности у целини и о појединим писцима написали критичари и белетристи којима овај део стваралаштва није био предмет доследнијег и сталнијег интересовања. Поред ових текстова који ће очигледно још дуго морати да замењују и надокнађују и теоријске и књижевноисторијске студије — а пракса да афирмисани критичари пишу о овој литератури, мегла 6м, ако се ситуација промени, да постане и сталнија — приметно је да се данашњи ствараоци за децу и омладину довијају на тај начин што сами међусобно, из колегијалних раз лога, афирмишу књиге и обавештавају јавност о њима. Ту има,

' међутим, и једна невоља која је

највероватније изазвана могућношћу, и неминовношћу, да се један део савремене дечје и омла, динске књижевности комерцијализује, што је довело и до међу“ собног неповерења међу ствараоцима. То се свакако може поткрепити и примерима да је у српској дечјој књижевности, на пример, само десетак-петнаест тодина раније биле много више заједничких напора самих писаца да један другог афирмишу и усмере на најплодотворнији пут, нето што тога има данас. И уопште, врло би занимљиво било истраживати промену ситуације у дечјеј но омладинској књижевности; док је, пре само десетак година, она била отворена да прими нова дела, да их афирмише и препоручи, дотле у овом тренутку као да је дошло до извесног засићења и до настојања да се оно што је досад створено и потврђено огради од новог.

Посебно је за ситуацију у дечјој и омладинској књижевности и за писце који су јој одани погубан недостатак текстова теоријског карактера. Готово сва се уопштавања извлаче из домаће, и то. скоро искључиво савремене, литературе, често п само из оно та што бисмо могли назвати књижевном праксом или тренутним књижевним пресеком. То је сигурно нешто што саме писце спу. тава и, не ретко, деморалише, јер их сталко уверава да њихова судбина више зависи од ћуди тренутка _ него од колико-толико објективних процена. А такође је невоља и то што се не мали број оних људи који претендују да просуђују о дечјој и омладинској литератури и да се баве теоријским _ размишљањима, _ уместо књижевном теоријом пи књижевном историјом бави у ствари књижевном хронологијом. А кад се пишу ебимније студије и књиге од појединим писцима и цојавама, оне најчешће диче на на-

свану и натегнуту аргументацију нечега ттто је, и у најширој јавности, већ добило своју оцену им своје место.

Известан део критике дечје и омладинске књижевности, који се сам квалификује као новији и модернији — ко је уосталом тај ко би се декларисао као анахроничан и конзервативан — инсистира на напуштању педагошких критеријума приликом вредновања дечје и омладинске књижевности и на прихватању такозваних естетских. Но као што обично бива, такво је настојање у основи контрадикторно, па чак у извесном смислу и погрешно. Оно из најбоље намере насилно оду зима дечјој и омладинској књижевности оно што јој је, по при роди ствари, једним делом, свој. ствено, и — упрошћено говорећи — изводи је на терен где она, осиромашена за једно од својих битних обележја, не може да издржи утакмицу такозваних чисто естетских критеријума. Такође је и страх од признавања да је макар један део онога што се пише за децу намењено неким практичним сврхама допринело да се читава та сложена област, коју У недостатку бољих и адекватнијих формулација, називамо дечјом и омладинском Антературом, У начелу сматра за хомогену, а У ствари је у толикој мери хетерогена да је 7 њој садржано много више дисциплина нето у неким друтим Ауховним сферама. Ако се прихвати један део од теза које сам навео, онда ће свакако из њих произлазити и становиште да је недостатак квалификованог интересовања у овој области омогуБио и приватистичке хијерархијске лествице. Ослобођеној „комплекса“ универзалних значења ни тежњи за трајношћу и вечношћу, овој области стваралаштва је, изгледа, постала дража ин битнија наклоност твораца обавезних школских програма него суд биао каквог критичарског аутори тета.

Треба можда поменути још неке појаве у овој области, мада би за њихово целокупно и дубље сатледавање неопходно било увести још много елемената, и то не само књижевне природе, већ п културолошке у најширем смисалу. Ако поменемо на пример да у дечјој књижевности боље пролазе они ствараоци којима је дечја и омладинска књижевност само један део књижевног посла, онда то може, са једне стране, да се схвати да су они целокупним својим делом привукли интересовање озбиљне критјке и озбиљне књижевне јавности, па на тај начин пажњу критике и јавности везали и за дела која су блиска младима. То са друге стране, меЂутим, може да се протумачи, за шта такође има основа, и окол. ношћу да прави писци најчешће нису постојано везани за само један жанр, него се повремено баве различитим областима и темама, па често и дечјом и омладинском књижевношћу. Ту хипотезу да је за дечјег писца најбоље ако има стваралачко име и ван онога што је искључиво младима блиско, можда потврђују они ствараоџи за младе који то надокнађују тако што се ангажују у неким другим областима, што, рецимо, показују амбиције у домену естраде или у оквиру такозваних модерних медија.

Има добронамерних покушаја. да се амбиције стваралаштва за децу повећају тако што ће се разгранати издавачка делатност, која, мада хаотична, ни до сада, по квантитету, није била за занемаривање, п да ће се, покретањем специјализованих публикација, ко- , је треба да изоштре критеријуме и да развију теоријска разматрања у овој области, пружити плодотворни подстицаји писцима који пишу за деџпу и омладину. Мо ра се рећи да, како то обично бива, у настојањима да се кроз специјализовања интересовања су. стигне оно што није учињено налазн и опасност даље, можда још чвршће, изолаџије, Свако разграмичење — да још једном поновим — свеукупне дечје и омладинске књижевности од књижевности уопште, води њеном спутавању, затварању у резерват, губљењу критеријума п окамењивању постојеће вредносне хијерархије, Решење је дакле у ослобађању и ове књижевности и Људи који се критички њоме баве од ком плекса да је она једна примењена област, али и од комплекса да су критеријуми применљивости, намењености и доступности по дефиницији нешто негативно, Мораће, сигурно кроз много напо-

. ра, кроз различите књиге, студи“

је, хронологије и зборнике, да се јасно каже да је такозвана дечја књижевност једна врло комплексна област, да је једним својим делом пи наменска, једним својим делом баижа области образовања цето праве литературе, да је, опет, Арутим својим делом део литературе, и да мора имати вишестру“ ка мерила, и неунифициран зршин.

Чедомир Мирковић