Књижевне новине
Бранислав Петровић
САМО ЈЕ СИН ТВОЈ СМРТАН
ЧОВЕЧИЦЕ (11)
1
Његов је живот његов страх од смрти живот сина твога човечице
ужаснутог. запањеног
задивљеног
страшна небеска прогони та звер
у јетри му се притајила у језику
у зеницама брата рођеног.
У мозгу притајена срце вреба накот њен вршља му по сновима
2 у мпивницама где Шитанке играју и трговци оружјем скламају послове
зоре љубичасте хашиш у књигама
у црквама где живог Христа приказују и лепог Јуду и Јова међу блудницама у домовима ратне сирочади
у походима и сеобама
има сина твога човечице
у зорама љубичастим има га у књигама у хашишу има га
3 ал страшна небеска прогони за звер
у шумама листопадним
у шумама зимзеленим
у ноћима снетом завејаним има га :
у кукцу самотном има много њега
У ирву
у магнету тује отровнице у мазнету гује отровнице има та
у руци која јечам сеје има њега
4 кад се Кинез жени у сватове |
позван је и кад жена пораћа се зову га
на гозбама разбојника драг је гост
кум убице и вешала кад доврше врпцу пресеца
а у другим временима виђен је
ни на друму невидљивом
на белом коњу су га видели
и сузе су му нека деца видела
5
вичан је мачу
вичан шаху и фудбалу ватерполо утакмице не пропушта
у борби петлова на југу Француске њетов је земљу прославио
сваку је протуву у кућу своју довео међу децу и цвеће међу свете списе
у подземним водтиа огледао се и видео даждевњака уместо лица свота човечице
6
још се чува запис руке његове руке спаљене на ломачи
пи народи изумрли памте њега
тош чувају његов Круг
Троугао и
Крст
и њихово значење још се одгонета
ал небеска прогони га звер пи у свему што својим очима види види и њене очи
7 странац га походи
почну на земљи
а кад их са земље избаце пењу се на небеса
и пију у другој кафани
ни против власти ни против државе да о флори и фауни они беседе
пи закони физшксе тема су њихова и жене у вуненим сукњама
пи рука човскова која је човека заклала
8 он црта пчелу
„црта пчелу сим твој човечице
и дајг да се Творцу цртеж на увид однесе
и Творац иртежом задовољан по цртежу сина твога човечице добар комад ништавила
у живе претвара пчеле
још много има, ништавила ал син твој црта и црта ал син твој сања и сања
ПРОЗА |: „КРБИЖЕВНИХ НОВИНА“ |
__ВУК_
Петар Цветковић
ПУТ ЈЕ БИО ДУГ и неодређен, пун чудних места и неприЈатних ситница, попут мб'ре. Ишли су и застајали, дремали у смету или наслоњени о дрво, м опет настављали.
Када су почели да силазе ка заравњеном пропланку, тик испред његових очију, на брисаној ливади местимично ископнелог снега, угледаше: нешто црнкасто-суро лежало је склупчано... Рожњаче се саме од себе напрегоше и, кад се скрама очињег вида размакну, распозна се длаком облепљена задњица... Вук!... Потмуло и истиха, некако кришом, како то бива у таквим тренуцима, Илији задобова било негде у стомаку, и проструја, скоро у исто време, кроз главу: требало би да се помакне к шипражју и да сачека тренутак.
Била је то, свакако, умесна помисао, али, следећег
тренутка, исто тако У делићу секунде, готово у магновењу, –
њу смени друга: како да се удаљи а да га црнкасто-суро клупче не примети2 Јер знао је, чак врло добро, или још тачније — осећао да то нејасно клупче не спава него да, управо, пошто га је приметило, сад притајено чека да му он приђе, покуша нешто или само прође поред; у сваком случају, знао је да рачуна на тако нешто... И сад уместо да прође натрашке, како је већ био лепо помислио ц како је, вероватно, требало да уради, његов инстинкт у том
МЛАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
делићу секунде одлучи сам, без њега, и он, не обазирући се на своје другове, којих некако више и није било више ту, подиже руку у висини очију и опали...
Чу се пригушен прасак.
Да ли је опалио, када је већ тако пригушено праснуло, не јаче од прангије2
Је ли метак изашао из цеви, или је у чаури било само барутно пуњење, без зрна2... Такав је то био хладан прасак, краткотрајан, пригушен, чак некако и пискутав! Додуше, у оваквим планинским висијама, са оштрим и дугачким долинама, повезаним међусобно, оног ко то добро познаје и ко је имао прилике да пуца, то у први мах свакако не би ни изненадило, будући да се следећег тренутка мотао очекивати одјек који, најпре расте брзином гласа на ветру, а затим се, нешто спорије, слеже попут магле или, управо, онако како она упада у шупљине долина... Илија сад, наравно, у оваквом тренутку о томе није могао да мисли нити је имао времена и снаге да срачуна колико је прошло од праска, али у сваком случају било му је јасно да више нити је требало, нити је могао да га очекује... 'Зато опали још једном. _ о голове
И напреже очи. А затим зачкиљи кроз дим.
Дим је био прекрио смрзнути пропланак. пи Не магла разиђе, и кад се он поново подиже, варка ] била нестала, :
Простор испред њега био је чист, додуше а О штав од снега и где-тде залеђен као закрпа емајлира пе сије... али сасвим јасно — без оне прнкастосиве ст та чане масе... Тада Илија наједном схвати да у целој | ствари, планини, шуми, селу, пропланку п заравни има а што лукаво, тадно и наопако, нешто дивље, подмукао, вотињско, што се не може никако назвати ни Поа што је тако чудовишно обмањивало читаво његово бм Е И та упорност, жеља, наказност, шта ди, тот нечег Тито хоће да га тако свирепо, сподобно пређе ТИ упропасти, пробуди у њему неки непотпуни бол који га јако опече, НА и он реши, истог трена, да му се освети па макар шт било, макар можда збот тога био и сасвим уништен.
Па ипак, када се наново затледа у ивичњак пропланка, спреман свим собом, од запетих тетива и мишића до сабијене тачке ума, да се опусти и одлакне бар за тренутак, деси се нешто што, у овом тренутку није био спреман да: очекује и што га, као нагли морски талас откинут од неочекиваног, хладног струјног вртлога запљусну и запрепасти: прна склупчана маса се нехајно подиже... и, кад се подиже, виде се — вук!... Мстао је тако спокојно да та та његова сигурност, опуштеност, не-жупба, препале. Значи, тако! ...Вук је толико сигуран У себе да се чак и не жури...
Мосталом, ту је био и његов терен.
у Из свега тога излазило је да револвеоским хицима, очито, није придавао ама баш никакву пажњу.
Можда не зна да такав хитац убија2 ... Не, то је, тлупо. Смешно. Свака животиња поседује инстинкт који јоју потпуности, ако.не и витте, замењује ум... Може само меци нису допрли до њега2... А можда, чак, нису ни постојали... Јер, прасак је био толико слаб и пригушен да би свако, ко би га чуо, одмах помислио како он заправо и не долази од правог револвера, већ дечијег, оног са жућкастим папирним капислама...
Али, тле, вук који мало пође и који ионако није жу-
рио, успори сада мало ход им занесе се на једну страну... Видевши то, Илију убузе нешто топло, али оно се не раз-
Ам, него га само штрецну, од чега му нестаде ваздуха у не-_
колико гутљаја и он шишну као гусан. А одмах затим један гутљај оштрог ваздуха опече га у грлу... И као да га, не слика коју је малопре видео, већ тај ваздух, поврати и охрабри, он стеже револвер и, не размишљајући много, потрча да докусури вука... Али док је жустро срљао низ јаругу и успињао се уз стрмину на другој страни, престрављен и задихан, наједном осети да више нема снаге, да је учинио грдну грешку што се померио с места, и да ће сада, када је видео да се звер занела, ако се нађе близу ње, бити опаснија но пре, а он ту сасвим засигурно и скончати. Међутим, страх га потера, ули му талас нове снаге, он запе и пређе препреку.
Но страх је, извесно, имао и друго наличје, јер, истог тренутка када изби на зараван пропланка, у глави му про“
струја: а шта ако више нема метака, шта ако он није ниго»
рањен, већ само окрзнут!2 Зар није толико пута видео дивљач која се одмах после пуцња ·затетурала и занела да се, када се одјек пуцња преломио, опоравила и наставила трк још стреловитије! Ова мисао га попут сечива секну у колену. ... Више није могао да чека. То је био последњи моменат да нешто уради. Осетио је то, инстинкт се пробудио да му помогне. Инстинкт, додуше, понекад и превари, али онда када је најпотребније, када се у трену одлучује о животу и смрти никад! Бесумње, он је тада најпоузданији!... И баш када хтеде да опали, предосети да ће се вук окренути, јер растојање између њега и звери више није било од неколико корачја... У мренастом видокруту очију, распознавала се већ разјапљена чељуст. Али, у оном хиљадитом делу трена, када је већ повукао ороз да се коначно реши свега, уместо вучје губице појави се мило, питомо пегаво лице деветогодишње девојчице. Оно се насмеши... Гле! зари се та невероватност као бодеж у њему! Пуцали смо на девојчицу! (Није ни опазио да је сада посве сам, без игде икога). Но, то лице, зачудо, није се нимало љутило. Илија само што не крикну.,. Девојчица та је гледала широм отворених очију, радосно, чак и срећно. Као да је спасао а не пуцао у њу. Када се мало боље затледа, у искричавој беоњачи и пламтећем сјају окоАо, назирала се, једва, водњикавост, разблажена у тугу се м он тек тада опази да девојчица ћопа. Стрепећи сад опет да то није од револверских хитаца, хтеде да нешто каже, али његова промрзла уста, сува и непокретна, са језиком који се беше скочањио и једва се кретао по празној усној дупљи, нису могла да произведу никакав глас. У исти мах он виде да јој је то од рођења: једна нога била јој је краћа. Од тога му лакну. |
И пробуди се. Отекао, поднадуо, са ватром у очима, као да га је рој пчела из трмке изуједао. Није могао да устане,
Ко је та пегава девојчица2 Да ли је то утвара2: Привиђење2 Зашто се смеши2
Шта је она, а шта вук2
Из те трозне, маторе и потиштене звери која се тако упорно притајивала изашло је унесрећено Људско чељаде да се блато насмеши. Је ли то ДИВАН п кога је одавно заменно човек, и који се сад појављује у оваквом обличју, као утвара, да га мучи и плаши, под сећајући да је шума само његова и да ће се он кад-тад ВРАТАЈИ како се упорно кроз цепоуздана присећања најстаријих људи ових крајева одувек проносило2
раотац ове шуме,
Или је сан само допуна лабавог и пољуљаног ЉУДСКОГ сећања, изгубљени доказ и обзнана бунила живота2
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ | =