Књижевне новине
Милан Милишић
Неостворење
тђи Ани Виђен
Остани, У мом посједу, немање Буди, макар мрак, непознавање Мене ти оповрчеш, јединим што 'Незадржано наше је — старење
У тешком миру сужен омен.
„Акцес, изгарање с муком; преостављен. Заклоне за непровјерљивом амајлшом Уштедо · од лажи, недосеза, недовољства
У устима, твој ми је језик Свебојни напљув у име, груд „Уз груд припињућ, једно Другом раздиремо леђа.
ТВОЈИМ ПОКРЕТОМ НА ДОЛЕ
Притиснула си
Не куца |
Дотакнула си својим јагодицама
Грудву пулса — не бије
Омирисала си хладноћу под твојим додиром
прсима моје срце
На режњевима ИМ огледало твојих усана принесених Није ништа забиљежило
Ни очи ништа нису издвајале Никамо се нису преносиле
И, твојим покрстом на доле Склопила си: их.
Твојим покретом на доле! Твојим покретом на доле који све лажно | И . скида Под којим остају само прсти на толој
џ видности љепота у Због које сам се тако дуго И са толико муке и Претварао Узалуд.
КИПАРКА
Након много година Кипарица, жена Сва уљепљена Иловачом
Спорим третњама Диже
Моју главу
У руке
И одрјешито мијеси је Ллановима.
Потом прстима Љунгира
Избочи опет кости Смекшале А стврдлу Ткиву гипкост да
Да физиотномија се Устроји поново Овог пута у облих Какав њој одговара
И који она, малко одмакнута , · Оживљује сад
Погледом
"Као свемоћна Кипранка
ШУМСКА ГЛАЗБА
У поремећеним ватама — ти си точност "У несталним формама ђЂубришта —
сталност " Смјенама што сам их расап строји Повечерје — музико шумска!
У шуми бјех — ал гле
'Патуљци се добро скрише
У непрестаном трагању за благом "И сами У глазбу шумску уронише.
Хитајућ сјеновитим стазама Шума је своје тајне одводила С мјеста на којима је сунце Реметило музику шумску.
Без теже, подобна звуку пресезања: Моћних, одвојених транспаренца
_У којима сјеме барског биља лебди „Ко зуј крилца одаје се музика шумска.
Тако и у цинку моје хладне чесме
"М по керамичким плочицама глатким
· Међу одштринутим ребреницама прозора _Забрујала је јутрос музика шумска.
На. сагу ишараном, боје сенфа По 'мрком чајнику, сребрном оштрицом У ножа 'И преко мирне постељине у корпи „ Вилински лахот је глазбе шумске.
У овој . мелодија ништа неће остати Нетакнуто — под прахом пи лишћем Међу папирима, и над толом главом „Све прелива жубор музике шумске.
"У КРЕТЊИ ПЛЕСА
Сопдаиз5е Атпог Тезео Ега дие зотеПе Ме! зио #лопјћо, е те сопаиззе апсога Ета Фџе!, чији преко умора
Бјех, — рт сте јотипаје е ВеПе
Озам једпа тлепе, а1 пе па Хаџи "Мо. м Ктејију рјеза, а зета тт1 пјепа Тад Џирко ргим гики је 1 тај 'И: с њом сву љепост што да мијена
Склоних се јур јој врућ још, цјелов дат Но: умакну она главу, поглед мимо ·
'Ко у кретњи плеса, ил ко да причекат · Треба још нешто да међунам изгладимо.
1) 'Таз5о, сонет Швијети Зузорић из: >»Вште атогозе " сотпрозје ад 15бапха Фани. 2)' 1614, у преводу В. Назора.
_МВИНЕНОНЕ 5
свемирских '
ћ
ПРОЗА пење јаја "Душан Јагликин
МИ СМО ИСПЛОВИЛИ! Правац је одреЊен. Прави циљ је пред нама и ми ћемо
_ сигурно стићи до њега, Нема сумње.
"Морнари, машинисти, бродски официри, праље, куварице и кувари су месецима одржавали брод у најбољем могућем реду. Данима су биле буре, а таласи лудо
ударали о бокове брода, но ништа их
није поколебало. Пуни вере, одржавали су дисциплину на највећој могућој висини, Алм, једнога дана, на потпуно мирној пучини, онда када се томе нико није мадао, један талас замало да преврне брод. Био је велик и дошао је изненала. Један официр и неколико: морнара почеше да сумњају. Капетан, размишљајући потпуно сам у својој бродској кабини, дође до закључка да се ипак ништа значајно није догодило, - Но тај кочи напре-
— Ко уноси сумњу, дак — објаснио је кратко на збору бродског особља — Ми идемо најбољим путем. После неколико дана сумња опет поче да расте. Залихе хране почеше да нестају. Брод сврати у прву луку. Снабдеам су се свим потребним стварима. Пред полазак капетан рече:
— Нека сиђу морнари и први, официр! Прво: нема никакве сумње да паовимо у најбољем правцу, а друго: мепоколебљиви ће имати свега више. Ми смо непоколебљиви! :
Сада је брод путовао неколико недеЉља дуже до прве луке. Како је требало припремати мање хране, кувари су заменили морнаре. На полутару удари страшна жега. Бродско особље једва успе да угаси пожар који је сасвим изненада захватио палубу. Праље посумњаше у правац и исправност циља. Чим приститоше у луку, капетан брода, са истом убедљивошћу своје непоколебљиве логике, изладе наређење:
— Нека сиђу праље!
До следеће ауке брод је путовао не-
" пама
колико месеци дуже. Били су потпуно опскрбљени за такав дуг и напоран пут, но ипак, у луци брод мораше да напусте машинисти и преостали официри. Капетан је чуо и разговоре под палубом.
— Нема сумње да идемо ка правом циљу и најбољим путем — објасни капетан преосталом бродском особљу свој став насред пучине. · | Ја
Почеше страшне кише.
Сви посумњаше! |
Зато се у следећих неколико лука, сем једне куварице, истовари читава чета колебљивих.
Брод је био снабдевен као да плови са пуном посадом и сада је могао годимирно да лута пучином, не свраћајући у луке. Временом се изродише
"деца и убрзо стасаше у добре морнађе.
Једне их вечери, већ остарели и седи, капстан, позва у своју кабину. Лежао је на својој постељи и био је тешко бољестан. ,
— Држите сложно крму, синови моји! Ово је најбољи могући правац. Дуго већ нема никаквих сумњи....
— Шта је то „сумња“2 — упита један од синова — Никада још нисмо чули за ту реч2г!! То мора да је нешто потпуно новог 6
Но, капетаново време већ беше прохујало кроз његово трошно тело, а са њима и моћ мисли и речи. Ни грен не беше остао.
Деца се немо окупише око последње сени упорне и дуге пловидбе.
— Наш је отац веома стар — рече други син — и „сумња“ мора да је нека стара реч из неког старог и превазиђеног времена. Ми пловимо најбољим правцем.
Са овом последњом реченицом се сви јетко сложише: „Да“.
После два дана — напусти их и мајка.
Брод настави да плови како га је ветар носио.
Деца су једно време била потпуно безбрижна, а онда почете све чешће да раз-
. мишљају о томе: да ли је „сумња“ не-
што ново, или нешто веома, веома ста-
И поделише се у два табора.
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА
СТАРЕ ВИОЛИНЕ
— ДАЈ МИ твоје гудало: — Моје је гудало: моје гудало! Ако ти предам гудало, како ћу да свирам2 ·
— Задржи виолину. Не можеш ти да имаш све, а ја ништа. Мени дај гудало, а ти задржи виолину, јер си познат светски виртуоз. Не можеш ти да имаш све, а ја ништа. Дај ми твоје гудало!
Зачудо, и после овога, оркестар је и даље свирао добро и хармохично. Свако је имао свој инструмент и из њега извлачио тонове по свим правилима једног добро уиграног оркестра. Само је један музичар, у првом реду, међу виолинистима, био без гудала. Но, оркестарски одгој је дуг и упоран. Иако је остао без гудала и даље је држао своју виолину елегантно приљубљену уз образ: онако како су га научили да се понаша јоти док је био дете. Диритент га није заборавио. Утихнуо би с времена на време извођаче, и пришао би му држећи |чврсто у својој руци њетово гудало, а затим би њиме нежно прешао преко струна виолине.
— Ето, и то је музика — рекао би том приликом осталима у оркестру, чврсто, непоколебљиво и спасоносно гледајући у виолинисту без гудала.
Неки из оркестра, после заједничког размишљања, гласно приметише да би оркестар могао да постоји и без виолинисте који нема своје гудало, и да се разлика не би много примећивала. Додали су још да је незгодно да се оркестрирање повремено прекида, да би диригент напустио свој пудт и пришао виолинисти без гудала. Диригент их је пажљиво саслушао,
сложио се са њима и наредио виолинисти ;
без гудала да се пресели уз сам пулт, Сада више није било потребно напуштати пулт. Диритент би само испружио руку и у одређеном тренутку прешао гудалом преко струна виолине. Радио је преносио ову музику сваког јутра, и Нико од милионскот аудиторијума није примећивао никакву промену. После неколико успеш-
но изведених дела, диригент је с поносом рекао свом виолинисти: ;
— Ти си прва виолина — и опет прешао гудалом.
Један виолончелист није схватио на-
предак. — Дај ми твоје гудало — пришао му је диригент. — Ја не могу без гудала. Такав је мој инструмент!
— Предај ми твоје гудало, а ти задржи виолончело. Имаћеш барем једну руку слободну. Напусти своје старо место и приђи уз сам пуат. Ти си први виолончелиста. Дај ми твоје гудало!
Виолончелист је предао своје гудало и одмах добио почасно место до виолинисте. уз сам пулт. Опет је потекла дивна музика. Народ ништа није примећивао. Виолинисти и виолончелисти су скочиле плате.
— Дај ми твоје удараљке!
Чембалист се одмах преселио уз пулт.
— Створићемо најсавршенији оркестар за гудаче и удараче. Трубачи, клавиристи и остали могу да напусте оркестар. Дајте ми сва гудала и све удараљке!
Тако је створен веома модеран оркестар. Људи су само стајали поред својих инструмената или су их само правилно држали у рукама. Избачени из оркестра су постали најобичнији гледаоци и нису имали права да се уплићу. Иако су се они на позорници веома разликовали међу со-
· бом — музика је увек била, иста. Људи из
оркестра су постали људи на којима је било могућно одсвирати сваку мелодију. Нису имали никаквог стварног удела у овој
" свирци, али су задржали своје старе на-
зиве: виолиниста, виолончелиста, чембалиста, басиста... Радио је и даље ову музику преносио. Од јутра: до вечери. Музичари из овог оркестра за кратко време постадоше веома богати и угледни људи, Пушили су стране цигарете и за кратко време се веома угојише. Отежали су до те мере да више нису могли да се помакну са својих радних места, Једнота дана их, по закону који се од искона не мења, диригент све напусти. Тај догађај су сви музичари, без изузетка, примили потпуно мирно — не померивши се. Већину њих је већ била сјединила тешка паучина.
Скоро годину дана, заједно са инструментима, које су и даље, по свим правилима. лепог одгоја, елегантно држали приљубљене уз образ или бок, чекали су новог диригента. Једнога дана У град наврати неки странац. Био је висок, сув и кошчат, са дугом црном косом. Носио је фрак и полуцилиндар. По томе мештани закључише ла је то нови диригент. И заиста, он дође до оркестра, узе са пулта једино гудало, и поче своју свирку. Та музика изазива чудно и неочекивано расположење код становништва, Људи почеше да, се сливају у неме поворке насред улица. Стра нац је виртуозно прелетао од Једног Ао другог човека из оркестра, дајући олушка својој радости — и свирајући своју музику. Радио је све преносио.
Музичари нису више имали сонате да пруже било какав. отпор тој чудној, њи ма намењеној музици. Паучина је омла претешка.
СВЕТ ПЧЕЛА
КРЧМУ, и све своје стечено имање, стари крчмар је завештао свом једином сину. Отишао је из видљивог живота у својим позним годинама мирно, са пуним поуздањем у свог наследника. Овај за кратко време преуреди крчму у хотел, прошири магацин и отвори поред хотела још две мање пратеће продавнице. Са намером да отклони све што би могло да смета његовим пословима и стеченом угледу, пожеле да помогне просјаку који одвајкада проси одмах ту: у непосредној близини хотела. Једнога дана пресрете његовог унука и рече му:
— Иди и однеси ове ципеле мог покојног оца своме деди. Видим да стално проси и да је увек бос. Поклањам му их, али нека се одмакне од мојих продавница. Дечачић узе понуђено и однесе своме деди.
После неколико дана, власник хотела примети старог просјака на истом месту како проси. Старац је имао на ногама ципеле његовог покојног оца, али му је капут био веома похабан.
— Иди и однеси своме деди овај капут мог покојног оца — рече истог дана унуку — видим да на себи има похабан капут, а и наставља са просјачењем. Реци му да му поклањам овај капут и молим да иде даље од мог хотела, јер ружи утглед својим недоличним понашањем овом граду и свим његовим житељима!
Унук и овом приликом весело одскакута своме деди.
После неколико дана, млади власник,
бивше старе крчме која је прерасла у нов хотел, примети исту слику на улици испред једне од својих продавница: старац је имао на себи скоро нове ципеде и нов капут, али је и даље провио са испруженом руком. "__— Видим да твој деда нема ни панталоне ни кошуљу на себи како треба рече поново унуку — То свима нама руши углед. Ево ти све ово одело мог покојног оца и реци му да му све то поклањам, само нека више не проси у близини мојих продавница и мог хотела. И још му реци да сам спреман да га храним бесплатно до краја жикота, само нека се већ једном помери са свога места.
Ни после овога, слика испред хотела се није променила: старац је и даље долазио у рану зору и седао уз сами знд држећи по цео дан испружену руку. Млади власник одлучи да ступи са њим у разговор и да сазна шта га то тако јако држи за стари посао и за старо место;
— Видим. старче, — рече му — да си упоран у просјачењу иако сам те обукао У скоро ново одело мог покојног оца, и мако сам ти поручио да ћу те бесплатно хранити до краја живота, само да не ружиш углед ове вароши: да престанеш са просјачењем! Шта те то тако снажно др. жал за посао на који си навикао2
. — Већ дуго гледам она два цвета у леји испред нас, оне две руже. Пчеле вазла облећу око њих. Видиш, то је живот! Једна је ружа добро однегована: латице су јој целе, а листови зелени и здрави; Другу су напали губари, те јој је лишће поједено и већ помало жуто. Но, пчела као да то и не примећује: она одлази у само средиште цвета — по своје! Без њеног рада плодови би били јалови и умањени, ме би долазило до природног опрашивања. За тај свој рад пчела односи из самог средишта цвета нешто што је само њено најлепши сок! 5
— Не разумем твоју причу старче.
— Говорим ти о времену, животу и људима. Сви ми у животу имамо нешто своје, а увек нам нуде нешто слично, вазма слично, али ипак туђе! Дуго већ посматрам људе и приметио сам да има много несрећних због свега овога о чему ти причам. По топлини новца који ми стављају на длан, знам колико је ко срећан у овом граду. Остало ми је још мало живота и хоћу да издржим до краја. Хвада ти на твојој спремности да ми помотнеш, али ја сам давно нагризез и хођу да изаржим до краја.
. — Заиста је тако као што каже али ја ипак не схватам смисао твоје жртве из света овога.
— Ја сам доказ, синко! Ја сам живи доказ да је све заиста овако као што смо се сложили да јесте: ми носимо олело које је за друге кројено! Људе треба саслушати и дати им оно што је њихово. Природа је непогрешива, јер је тако и створена... | 2
= Реци ми у чему је твој лични дотринос људима и времену у којем живи,
— Ти можеш да облачтш људе, да их хранити бесплатно и да их дарујеш повцем, а ја сам једино научио да ми Љуам не сметају и.да. не завилим никоме. И надам се да ће једнога дана доћи нехо же моје људско срце, Мр таи
,