Књижевне новине

АНАЛИТИЧКИ _

ПРИСТУП ДЕЛУ

Миливоје Јовановић; „УТОПИЈА МИХАИЛА БУДГАКОВА“, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1975.

СЛОЈЕВИТО И СЛОЖЕНО дело Михаила Булгакова добија студијом Миливоја Јова. новића нову и занимљиву интерпретацију Замашност посла кога се Миливоје Јовано вић прихватио постаје јаснија када се у пореде различита Булгаковљева дела, и ка ха се баци макар летимичан поглед на низ мотива п проблема садржаних у њима, До дамо ли томе још ни да роман „Мајстор и Маргарита", сам по себи, пружа читав низ проблема којима се одупире свакој брзо плетој, недовољно темељној анализи, а да је Јовановић успео да пронађе систем којим је омогућио лакши приступ књижевном опусу великог писца, онда ова кљи га заслужује пуну пажњу било као неопходан увод у читање Булгакова, било као комештар којим би Булгаковљево дело би. ло објашњено.

Ако Булгаковљево место у совјетској књижевности још није дефинитивно утврБено, чини се да оцена пишчевог опуса више није нимало спорна. И као прозаист и као драмски писац Булгаков је превазишао оквире националне књижевности, а ро

. ман „Мајстор и Маргарита" припада :0м.

ужем избору врхова романескног жанра, најблиставијих домета романа двадесетог века. Стога је разумљива основна концеп. ција студије да највећи део простора посвети управо тумачењу и анализи овога романа, дотичући узред и уз пут остала дела Михаила Булгакова, али исто тако, поредећи непрестано Булгаковљев магистрални роман с делима која су могла имати уде. ла у настајању књижевне и филозофске платформе ол које је совјетски писац полазио. Тако Јовановић закључује да је Бул гаковљев роман „Мајстор и Маргарита“ резултат не само актуелних токова у совјетској послереволуционарној књижевности, већ и да се добрим делом ослања на традицију руске и европске литературе, а и шаре — свропског хуманизма. „Анализа на води на закључак да су извори сродности Булгаковљеве замисли и токова европске књижевности у средњовековљу и епохи ране ренесансе, као иу оним. усмерењима руске књижевности што су се ослањала на домете поменутих раздобља" — закључује Јовановић, прихватајући као основни задатак своје студије да се таква заснованост открије (у чему је потпуно успео), да се лоцира у склопу књижевних и естетских поглела Михаила Булгакова, Из тог аспекта Јовановић је посматрао и демонолошку концепцију Михаила Булгакова, однос до. бра и зла из кога совјетски писац развија свој етички систем, утопијске елементе, нити митолошког, односно древне мотиве уткане у приповедање, као и концепцију „песничке правде" у гралњи које се Булга. ков (по Јовановићу) ослањао и на традиппонална решења, Понајвише пажње, ме ћутим, Јовановић је посветио анализи мо: деда сваколиевице у роману „Мајстор и Маргарита", и у том слоју романа, или та. чније у том пишчевом поступку, вилео је кључ за временско, хронолошко одређење Белгаковљевог дела. Заправо мао је кконпепција модела свакодневице Михаила Белгакова настала под извесним утицајем Гогоља и Кјеркегора, она носи одлике сво га времена и средине (Москва двадесетих год та). Али истовремено тај модел сва колневице код Булгакова показује и неке особености које заслужују поређење на вишој равни (дехуманизација човека, из губљеност јединке, нестајање индивидуал ности). Своје тезе Јовановић мајсторски илуструје анализом ликова и мотива и суп тилном интерпретацијом појединих _ситу ација у“ Бултаковљевом роману, налазећи функпију бројних, на први поглед нејасних или сувишних детаља.

У роману „Мајстори Маргарита" Јова. новић види „роман тајне" у коме се рсал ност преплиће с натприродним и фантас тичним, Елементи натприродног имају за пиљ да, у структури романа, омогуће ми олакшају тисцу развијање идејног сплета битног за целину дела п његово филозоф ско зрачење, Механизам тајне у Бултаков љевом роману заснован је у облику кон. пентричних кругова, показујући пишчево мајсторство у грађењу целине и у повезивању појединих слојева романа.

КРИТИКА

РИСТО ТРИФКОВИЋ

МИЛИВОЈЕ ЈОВАНОВИЋ

Миливоје Јовановић је посматрао Булга ковљево дело у оквирима руске и европске књижевности, тако да се ова студија, једним својим делом који нимало није за потцењивање, може сматрати прилотом компа ративним изучавањима, Аутор је истовремено презентирао оригиналан научни приступ књижевном делу заснован на више ме тода чијим се елементима користио, али који се у првом реду може сматрати историјско-типолошким, На тај начин Јовановић је својом студијом — писаном књижевно и јасно и поред доследне научне концепције — дао оригиналан допринос проучавању Михаила Булгакова и бриљантиу, незаобилазну анализу романа „Мајстор и Маргарита“, „вероватно најсложенијер, "романа тајни" у светској књижевности", Иван Шоп

ПРИПОВЕДАЊЕ И РАЗМАТРАЊЕ

Ристо Трифковић: „СКИЦЕ ЗА ЗАХАРИЈЕВ РОМАН“, „Свјетлост“, Сарајево, 1974.

КАД НЕ БИ у свести већине људи који се професионалније баве књижевношћу постојала“ термиподошка одредница „екс периментални роман“, доста непрецизна због "употребе у текућем критичарском жаргону, погодно би било за нову прозну књигу Ристе Трифковића ређи да је ро ман експеримента. Таква би се најопштија квалификација могла исказати и због теме романа, и због начина на који јој се приступа, и због тока развијања теме За главног је јунака ове књиге узет писац прозаист, из сарајевске средине, је-

дан ОА оних из књижевничког просека, који се. — у томе је полазишна тачка заплета — мучи да напише свој роман. Та-

квог јунака, Захарија С., затичемо на почетку књиге у невољама које фразерски називамо грчем стварања, а роман ће се, после многих Захаријевих тумарања, размишљања, подсећања и сусрета, завршити оног тренутка кад се пронађе прихватљив расплет за причу коју протаговист прозе исписује.

У новој Трифковићевој књизи — по садржинској схеми могодној за олаке ознаке као што су „роман о роману“, или „роман у роману“, или „муке списатељске“, и много тога сличног — има једно место, при крају, доста битно за одређивање односа према најважнијим значењима, где се говори како живот и роман нису исто: како је „живот разливен и просут, док је роман организација“. Оваква дистинкција, иначе општепозната и са у словним значењима, има важност зато што је Трифковић исписивао причу која претендује да истовремено обухвата и живот главног јунака, онај стварни, најистинскији, нередиговани живот, и непосредну пројекцију „истинског“ живота у

у ПЦ

књижевно дело, м, коначно, аутохтоност стварног и створеног дела у односу на ре-

ални живот, па чак и у односу на живот

онога који га ствара,

Најлакше би било, чак и у осврту, интерпретирати размишљања јунака ове књиге о литератури и много чему око литературе, и настављати медитације 0 стварању и ствараоцима, о односу писца према позиву, о категоријама стваралаца, о подстицајима и инспирацијама, о стваралачким фразама, или се, пак, полемички одређивати према овим размишљањима. Привлачно би исто тако било и набрајање и сабирање свих познатих нам књижевних савременика који се спомињу или цитирају. Такође није лако одолети жељи да се погађа на кога би се могли односити, на које ствараоце и назовиствараоце, ди кови дати у виду успелих карикатура. Опима који добро знају књижевни профил Ристе Трифковића — одличног прозаисте (у једној сам својој радној белешци за портрет Р. Трифковића написао да је он ваљда једини наш савремени писац за кога се може устврдити како га треоа читати само у строгим изборима, а да таква тврдња нема ни примесу скривеног цинизма) и вредног хроничара и критичара — разумљиво је што књига „Скице за Захаријев роман“ има много и паметно изведених и оригинално казаних мисли о књижевности, писцима и процесу књижевног стварања, Мако не припадам онима што верују да реченице и пасуси из књита белетристике могу да буду значајви и ако их истргнемо — изузев да њима поткрепљујемо сопствене ставове, а то може да не изгледа пристојно — сматрам за једну од врлина што У оваквом Трифковићевом роману има размишљања и исказа, и о ситуацијама из живота пи о књижевности, која се — мада донекле релативизовани _ специфичношћу - јунака. који их говори — урезују у сећање.

Много је, међутим, за укупну вредност прозе, важније оно што је у основи романсијерског поступка књиге и што је суштина трагања и анализе којима се књи га бави, онога што смо назвали експериментом: присутна свест да истински, нетранспонован живот није исто што и живот у роману, а истовремено настојање да се у књизи, која је и приповедање и анализа, дају напоредо, као делови фабуле, и живот и роман, У овоме је чвор за разрешавања, не за књижевно-теоријска, јер је за њих потребно много више простора, примера и повода, него за разрешавања степена унутрашње компактности „Ски ца за Захаријев роман“. Основно је гпитање, наиме, да ли је дискурзивно указивање на различитост свакидашњег живота, па једној страни, и онога што је организована фабула романа — можда је боље рећи романескна конструкција — на другој, успело да неутралише одвојеност осповних слојева и токова фабуле и да „оправда" бављење многим свакидашњим „детаљима и животним ситуацијама. Питање је, значи, и колико је истицање ауторове намере успело да буде катализатор за компликовану и помало хетеротену књижевну материју. Исто је тако, за оцењивање укупног квалитета књите, важно колико су токови приповедања, пачин приповедања и личност главног ју пнака успели да апсорбују размишљања и анализе,

Одтовор би на оваква питања био да је аутор у великој мери успео да узајамно мотивише разнолике компоненте романа и да измири наративност са есејистичношћу, Ристо Трифковић припада писцима код којих општпрност и разгранатост приповедања са доста дигресија, и у вођењу главне фабуле и при уобличавању скоро сваке сцене, није ствар околишења пи мучења ла се нађу прави пут и најбољи израз, већ послелипа уживања У писању и у испрелању приче, ствар обларености да се језиком попграва до пенутпања. Ако је потреба препуштања навирању мисли, лексичких спрегова, досетки и асоцијација и навела писца да више пази на лепоту пи богатство делова него на изглед целине књите и на односе слемената у“ њој, онда је тај пропуст умногоме надокнађен смислом и смелошћу упуштања у“ експеримент, књижевни и психолошки, који је лако могао да одведе мимо гра: пице романсијерског саопштавања.

Са потврђеним квалитетима досадашње приповедачке и романсијерске прозе, са занимљивом и при том ризичном темом, са оригиналном композицијом, са луцил. пим и духовитим закључивањима, са свим дражима _ несвакидашњет, роман Ристе Трифковића је — упркос местимичном утиску да је у њему грађе за неколико романа — књита чије се трајање не сме ограничити на сезону појављивања.

Чедомир Мирковић

БИБАНОГРАФИЈА 0 АНДРИЋУ

Иво Андрић — библиографија дела, превода и литературе, САНУ, Београд, 1974.

те ду е ради на би. код НАС у Србији мало с ог Стојана

15 м није је блиографији. Да ма Је одина чека

ји већ сто

оваковића који : МДеКА а настављача (и чију »„ рпску МАН графију“ нисмо досад _ прештамп

него Источни Немцић, Једног А пи дића који нас је задуж“ оЈоМ ј српске књижевности не је сторијом ба фијама о појаве И гсцима, једног Георгија Ми: анл ; пен 4 за. Српску библиографију ка ка" добио Октобарску награду. и „Јода Живорада П. Јовановића који је био: Тр: 5 фије радио аматерски и непотпуно, зли који се пре м после другог СНО та једини искључиво бавио тим а ми готово не бисмо, имали библиогр ије Међутим, као што је добро поџнатој 5) је дан озбиљнији рад ма историји књ = сти (као и у свим другим научним дис 1 не може с псе Па Немојмо се зато чудити шта заостајемо у раду на науци о књижевно. сти за Хрватима и Словенцима, па и за Македонцима, који су сву своју. књижевност и науку о књижевности почели да стварају тек после другог светског рата, Због тога сваки иоле озбиљнији покушај на библиографији треба поздравити и дО-

чекати добродошлицом.

Ова књига библиографије обухвата оно што је Андрић написао или превео, затим библиографију прештампавања и превода његових радова и попис литературе о Ан. дрићу и његовом делу. Овако систематизована, ова грађа чини књигу од преко три. ста страница. Уз библиографију су дати још и животопис и више регистара. треба одмах рећи, труд који је уложен (библиографију је радила Гордана Поповић под руководством и у стручној редакцији Бузе Радовића) дао је очекиване резултате и заслужује сваку похвалу. Њена се вредност, међутим, неће умањити ако јој ставимо и извесне примедбе.

За нова и даља проучавања Андрића, без сумње, најважније је утврдити шта је све, поред литературе о њему, произишао из пера нашег познатог писца. Творци ове библиографије, захваљујући помоћи самог писца, доста су на томе учинили, али могли су урадити и више. Наводимо неке ка; рактеристичне примере. Андрић је, на пример, са потписом „П. П.“ објавио (1914) у загребачком „Савременику" напис „Ратне слике и утисци", односно приказ књиге Бранка Машића. И да нису знали да је ово псеудоним нашег будућег нобеловца (а тај је псеудоним погрешно разрешен као „Р. Р“ у Матичином Лексикону писаца Југославије), аутори су могли паћи Андрићево име у годишњем садржају часописа (стр. М). Или други пример: Андрић, је у једном сарајевском листу, под потписом „Рес", објавио подужи (у наставцима) напис „Хаџермерешов дневник", који није унет у ову библиографију нако у њој има неколико других текстова потписаних истим псеудонимом. Такође, овде није унето неколико Андрићевих публицистичких радова, као ни низ Андрићевих иптервјуа, којих је било и између два светска рата и у послератном периоду. Штета је што нису унети и прикази књига о Андрићу.

Била је свакако корисна интенција састављача ове библиографије да на почетку своје књиге донесу кратак животопис, од: носно хронологију најважнијих догађаја из Андрићевог живота. Али, и овде су промакли неки пропусти, Нема, на пример, података да је Андрић отпочео своје службо вање 1919, године у Министарству вера; да је био у дипломатској служби при Ватикану, у Трсту, Марсељу, Паризу, Брислу; да је 1930. био секретар наше Сталне делегације при Друштву народа у Женеви; да је отпуштен из службе 1924, пензиони сан 1941, итд. Нетачан је и податак да је Андрић завршио гимназију 1911 (матурирао је таи дана касније), а дипломатску саужбу је почео годин Е иј 1921. него 1920). РОНА Баја

Најважније што је урађено у овој би: блиографији то су библиографски подаци о преводима Андрићевих дела на стране језике и написи о Андрићу у страним листовима и часописима, у чему су саставЉачима помогле многе стране институције (академије, „библиотеке, универзитети и Ар. М тек сада, после ове библиографије, можемо да видимо колико је Андрић превођен м колико је велико интересовање за њ и код научника других народа, 7

Једном. речи, библиографија о Иви Апдрићу коју је објавила Српска академија наука пи уметности заслужује похвала свакако много више пего покуда. Што смо се ми ипак претежно задржали на извесним мањим слабостима и пропустима, чинили смо то с намером и жељом да дође до но. вог издања (или допунс) у коме би се у.

чињени пропусти исправили, Посебна нам

је жеља да САНУ настави да организује

израду библиографиј с 6ј Ме рафија и да их и даље обја.

Драгољуб Влатковић

КРИНЕВНЕНОИЕ 4

е замислити без би“