Књижевне новине

ПОРТРЕТ

(АТИРИЧНИ ТАЛАС ЛИРИЧАРА |

О поезији Жарка Буровића

ПЕСНИК може да „буде старац, али његово песништво остаје младо. Тачније говорећи, оно се увек изнова подмлађује. На једном свом развојном степену, пошто „достигне зрелост, песникова креација улази у фазу своје нове младости; иначе, она престаје као креација. Стваралаштво Жарка Буровића ушло је у своје зрело доба; самим тим, оно се нашло на раскреници старачког презревања и новог подмлађивања.

Чини се да једна могућност Буровићевог поетског подмлађивања лежи у његовој особеној психолошкој младости, Мада се убраја у такозвану „средњу генерацију", овај песник оставља утисак

. „вечитог дечака“, јер се интимно попсто-

вепио са оним својим вршњацима који су пали у минулом рату. А мртви младићи као што је познато — остају вазда млади. Данас, у јелном од својих најновијих стихова, песник довикује тим момцима: „Чујете ли ме кад вас дозивам, мртви моји вршњаци 2" (песма „Кад зрак сунца пресеца шуму"), Отуда, он изгледа помало стран и резигниран међу преживелим, већ проседим припадницима властитог покољења.

Али, могућност подмлађивања била би садржана не само у Буровићевој људској личности, већ и у његовој поетској творевини коју, сад као и некад, обележава извесна напетост између певања и песме. Другим речима, свака Буровићева песма осећа се само као један од безбројних, узнемирених таласа у реци његовог певања. Свака његова творевина тежи да се настави у даљем стварању — и баш та тежња 'оспособљавала би Буровићеву поезију да се подмлађује.

У песништву, међутим, нема партеногенезе. Ни најснажнија поезија није-кадра да роди нова дела, ако је не оплоди присан додир са људском егзистенцијом; ван овога додира, она може само да се понавља, а то понављање је равно презревању и умирању. Што се, пак, Буровићеве поезије тиче, она би могла да се оплоди у контакту са песниковим индивидуалним бићем у чијој интими живи клица људске младости; али при том је неопходно да ово биће комуницира са заједничким животом који се манифестује у простору и времену, то јест — у историји.

Више но многе друге песничке творевине, Буровићева поезија је заокупљена друштвеном историјом, пре свега њеним ратним климаксом, а онда и њеним послерапним продужетком. У целини узев, она пружа једну визију рата и мира. Но, та лирска визија није лишена неких реских, драматичних црта које одају колизију „очева и деце" (песма „Родитељска осећања" у збирци „Неџуротикон“). Под утицајем исте колизије, песник је на махове склон да историју сведе на епску прошлост, управо на време „очева". Због тога он се сада пита: „Реците ми, забога, где се историја деде!" Иза овога питања назире се мешто налик на парадокс: песник је нека врста вечитог дечака, а ипак не разуме генерацију „синова“, дакле савремену младост. Да ли ће данашњи „тинејџери“ моћи да схвате и прихвате његову речг

Питање је утолико наметљивије, што се размак између деце и родитеља јавља још и као супротност града и природе. Док се деца слежу у тескобне градове тде удишу „мирис октана" (песма „Несаница"), песник. чезне за живом природом, да би у њој осетио опојан дах шебоја, лале, каћуна, каранфила и орхидеје (песма „Порука"). Само, та приљубљеност уз природу претпоставља неко усамљивање, неко издвајање из друштва. У песми „Човекова шума“, Буровић објављује: „Треба. бити сам: кад је човек сам осећа танани дашак ветра, —' не само у шуминој шуми него и у изговореним речима" (збирка „Заручје светлости"). Такво усамљивање, ипак, није пут У субјективизам. Јер, уколико се удаљује Од друштвеног круга, песник се зближује са објективним светом природе; сем тога, природа је овде на неки начин социјализована: песник је доживљава као човекову шуму". Он је гледа очима мртвих вршњака али је при том свестан да „иза мртвих погледа пејзаж личи на поруту . Овде, дакле, природа. је виђена 0чима оних људи који пребивају у протеклој историји. Тако се фиксирају два пола Буровићевог лирског тлоба: на, једном полу се сједињују историја и пријрода; на другом се помаља технолошка цивилизација што цвета у велеградском, стаклено-бетонском врту. Песник је разапет између означених полова, али уједно настоји да: преодоли ово своје распињање,

Може бити да се баш тим настојањем о6јашњава Буровићева полиграфи ја, која наговештава неко стремљење ка)свеобухватности и синтези. Као ретко који песник, Буровић се окушава у разнородним жанровима: он пише еротичну лирику, сатиричну поезију, књижевне рецензије, новинске репортаже... Тако, он ствара револуционарну лирику, оглашавајући носталгију за недавном, борбеном, великом прошлошћу; паралелно с тим, он се посвећује дечјој поезији, пзражавајући симпатију према деци која већ сад отеловљују оудућвост. .

По свој прилици, пеаников став дао. би се дефинисати тим напором да се надвлада поларизација прошлости и будућности, рата и мира, природе и технике, творевине и стварања... Овај истрајан, грчевит напор осмишљава и надахњује Буровићс-

' ву реч.

С једне стране, он се види као афирмација некадашњих подвига, а с друге — као критика извесних садашњих порока. Од ових последњих, песника највећма притира среброљубље коме може да подлегне све, па и високо, гордо знање (песма „Бургијашки нагласци"). У клими таквог револта развија се једна продорна луцидност која песнику омогућује да уочи шронију самих ствари, рецимо — трансформацију душе у „бездушје“ (песма „Надима се надима... па прсне"). Благодарећи истој луцидности, Буровић успева да запази не само „модерно“ среброљубље,већ инекедубље појаве, као што је савремена техномистика, наиме —мешавина модерне технологије са архајском митологијом. Он назире како техничке творевине добијају изглед митских ликова: фрефлектор личи на киклопско око; аутомобил се зближује са демоном; и тако даље. Настављајући да сања некадашњи сан о људскости, пеоник критикује садашње дехуманизовање технике.

При свему томе, он није неки усамљени ждрал чије се јато већ угнездило у протеклој историји. Додуше, његов сан се зачео у недавној ратној прошлости, али у самом том сну била је садржана једна зрачна визија будућности. Ма колико била поједностављена или наивна, та „скојевска" визија ипак је одговарала доминантном правцу историје. Према томе, када увиђа и стигматизује неке данашње мане, Буровић их не посматра из угла јучерашњице, него са гледишта оне сутрашњице коју је наслутио још јуче, кроз блесак ратнот пожара.

Ами, снага његовог деловања не одговара увек јасноћи његовог посматрања. Зато, његова сатирична критика тежи да се стиша у некој меланхоличној, лирској резитнацији, Пре десетак година, у збирци „Понор и звоно", Буровић је обзнанио своју веру да:ће рука ,остварити„његов сан: „Што не може "сан оживеће рука". Данас, сан још увек опстоји и надахњује песника, али рука на махове малаксава. М збирци „Неуротикон" (Београд, 1973. године), песник закључује: „Најбоље је остати од свега по страни — и мирно гледати како теку дани". Најзад, у истој збирци, последња песма има поднаслов: „Из дневника једног резигнанта“. Управо та резигнација смета Буровићевом „Неуротикону" да буде сатирикон. У склопу Буровићеве сатиричне поезије, она умногоме обеснажује сатиру, премда не обезвређује саму пдезију. '

Биће да је она знатно више условљена песниковим емоционалним стањем неголи променом његове уобразиље и мисли. У том стању, наиме, коегзистирали су и бол и гнев. За сатиру, гнев је нека врста кисеоника без којег она издише. Али, још пре једне деценије, у збирци „Понор и звоно", он је почео да подлеже болу: „Срце није срце већ лелек дубок и љут", певао је Буровић у то време, Сада, у књизи „заручје светлости", бол је овладао песниковом интимом, а његова владавина је објављена самим насловом песме „Свебол", тле песник узвикује: „Више не можемо бол са душе здрти". Поврх свега, бол се разређује у некој флауидној сети која, очевид: но, није подобна да стиху да сатиричну заједљивост и бриткост.

Изгледа да се ово разређивање јавља услед тога што песникова мисао, имагинација и метафора савлађују његову болну емоцију. Не ретко, Буровић успева да своје осећање сублимише у самосвојну лиреку мисао, као што је мисао да време бива поништено како некретањем тако и брзином (песма „Органика живљења“). Но,

БОКАЧО, ПОСЛЕДЊИ КОМУНАЛНОГ ДОБА |

ВЕЛИКИ КЊИЖЕВНИК

Наставак са 7. стране

пусно и хедонистичко, које је коегзистирадо у сенци хришћанског и идеолошког, Ру“ ши баријере црквених стега и може лоше да делује на будуће генерације верника. Сексуофобија релитијског порекла увек је налазила. пророке да загрме против суви“ шка уживања на овом свету, јер шта ће у том случају остати за рај који чека на дру"том! Сада су „У ОИ ПИ Ене | ронт ком, П |

оде 25 савет отклонио је

његов миран и памет д опасност од великог пријатеља. Напоме-

= то нимо ипак да није било књиге у историј

која је под притиском црквених : лупова. више сакаћена Од „Декамерона". На жа-

лост, то је трајало тотово све до половине

туша. метничком и АРУ: к о је оштроумно запазио Ауербах — јесте у томе „што се у Декамерону развија један одређени етички, потпуно практично“ земаљски морал, заснован на праву на љубав, који је у СВОЈОЈ суштини антихриш“ ћански“., Та хедонистичка прта јо у животу и У култури касног средњег

постојала. |

века (довољно је да поменемо да је почетком ХЈУ века поред Дантеа постојао и

· Чеко Анђољери, поред песника лауда пес“

и балада, а да су се и велики песници, па и сам Данте у „тенцонама“ брачунавали са овојим пријатељима фразама које су сасвим различите ОД оних у њиховим узвишеним саставима), а Бокачова је велика. заслуга. што је уздигао на. ниво највише уметности, што је валоризовао једну — како данас рекли културу (Аџербах је то назвао „средњи стил"). Од Бокача та, култура меће више бити нека врста подземне или приземне културе, већ ће постати значајан чинилац У ПНЕ стварању, отвориће

но излио у Европу и тамо се обогатио н0вим садржајима. У томе је, а не у диреклној антирелигиозној полемици, права ревомуционарност Бокачовог дела.

Срђан Мусић _

ЖАРКО БУРОВИЋ

та лирска медитација није кристалисана У једну чврсту моралну п животну идеју коју претпоставља права сатира.

Још увек, дакле, Буровић је више лиричар него сатиричар. Па. опет, у његовој многоликој стваралачкој физиономији која се мењала током година, сада се разтоветно профилише лик сатиричног песника. Он одудара од обличја наших сатиричних стихотвораца који, већином, нису ни песниди ни сатиричари. Уколико нису 0бични симуланти или кловнови, они су пре сатиричари него поете. У Буровићевом „Не уротикону" ствар стоји. ооратно: овде поезија преовлађује над сатиром. .

Без обзира на то, јасно је да се овај песник оријентисао на сатиричан израз. Таква оријентација изгледа као показатељ и плод Буровићеве песничке зрелости. Или, што је исто, она би обележавала кр ај је дне фазе песниковог стварања. Да ли се овај крај поклапа са почетком извесне

нове фазег

Рекло би се да то поклапање омогућује она људска младост која траје у песниковој интими, и која не престаје да анимира његову лирику (укључујући овде и њетову најновију књигу стихова „Заручје светлости"). На први поглед, лиричар контрастира сатиричару, као што младић контрастира. зрелом или старом човеку. ААМ, без лиризма нема. пикакве“ поезије/ паони поетске сатире. Због тога, нека лирска н0та вибрира и у сатиричној. интонацији „Неуротикона". : ћ

Подмлађивање Буровићева стварадаштва није наговештено самом сатиром, него том особеном, новом, још увек ломном синтезом сатире и лирике. УМ поменутој синтези, обе њене саставнице почињу да мењају своју природу. Лирика преноси на сатиру своју осећајну топлину, док сатира отвара лирици извесне ин“ телектуалније видике. Карактеристично је да се мотиви науке и технике појав љују тек у Буровићевим сатирични м строфама, поред осталог — и У песми „Пледоаје за главобољу“;) што је још занимљивије, песник налази такве мотиве не то лико у кругу фабрике, колико у „хладној самоћи болнице".

Та околност могла би нас навести на закључак да Буровићева сатира даје одушка неком донкихотском, романтичном протесту против модерне технике и науке. Овакав закључак, међутим, био би преурањен и лабав. У основи, сатиричар се не буни против научно-технолошке културе, не то против њеног отуђења; штавише, он назире и поздравља њено могућно разотуђење које, у његовим очима, репрезентује „другар срца Папо", то јест аутентичан човек науке. На челу „Неуротикона стоји песма, посвећена 'кардиохирургу Исидору Папу.

И тако, у склопу једног лирско-сатиричног контрапункта, сатира би порицала дехуманизацију науке и технике, док би лирика потврбивала могућност њихове хуманизације. Ово потврђивање се даје разаорати не само у Буровићевој лирској тематици, већ и у његовој лексици која укључу“ је интелектуалне, научне термине (на: пример: „геометрија птичијег лета" или „бујни облак хлорофила ђ

Било у сатиричном или у лирском Контексту, Вуровићева реч о револуцији одаје одређено револуционисање саме речи. оком овог револуционисања, песник рет ко кад клизне у овешталу, шупљу реторику („зла судба“ и „уцвељене мајке ). Мното чешће, он се пробија до свежих израза џ које спадају, осим појединих интедектуалних термина, и бројни неолотизми, Та Буровићева обновљена. реч окреће се против отрцаног празнословља, односно про; тив „разних рефератских _којештарија („Балада о слаткоречивим фразама Јали

Она материјализује Буровићеву песнич-

ставније продставе,, какву презентује стих: „Нема, нема, нема. У Буровићевој мири себно пак у његовој новој збирци „Заручје светлости", таква реч даје савре-

мен израз“ револуционарној прошлости; У.

кратко, она о је наше револуционарно Ма колико била лелујава и колебљива, ова тежња уписује Једну нову црту у портрет Жарка. · Самим , она. наговештава. подмлађивање песниковог ства-

·" ралаштва. о Радојица Таутовић

( Дратан Колунџија

Ми

Ра И К

Шума + Стара мисао Улазимо у њу Дрвету зеленом

Да поверимо

Своју тајну

Наш пас је ушао У траг радости

Ми смо Још само на трагу Нашем гробу џ

Зелено нас пролеће Старо дрвеће Моје пролеће Април у камену

Излазимо на чистину Неба без земље

Године под дрвећем Капи

Из вас киша Риба воде и ватре Божја звезда Радост из облака Жалост из срца

Ми живимо У сваком погледу Ваших дугих дана

Плачемо у ноћима Кад смо сами

И певамо

У свом алкохолу Док наше лице

У вама стари

И постајемо други

Године девојака

Танких у струку

Које нам се покоравају

Дубље и дубље

Ми силазимо у њихове привлачне окове

Ко у најрадосније градове

Сате у годинама својим под дрвећем Бројао сам кад год су ми Дани на шуме шумили А ноћи на само њене сузе На мојим рукама

Лежимо на великим местима Градова и птица

Парк је пун неба мојој драгој говорим ја

Ми смо љубав у рукама Ми смо руке на улицама Загрљај у који су пали Вуци и љубавници

Девојке сјај са лица Силази у сан У двор препелица

Месечина Из ње друге руке Спремне да је приме

Под хладнијим кровом су сада Очи цвеће голи трбух

Уста су јој још на мојим На јави

Из пива пред нама Израња град

Не видим да ли сам затворио

ј прозор Можда ће и олуја Рано смо ударили по девојкама

МА