Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

АНАТОМИЈА МОЗГА

Нове тенденције у немачкој поезији

ПИШУЋИ у литерарном додатку недељни“ ка „Време" (Гле Хе) о књизи стихова. Герхарда Рима (Ешћт) „Литаније лудила" (Маћпзип Штапејеп), Марнане Кестинг каже да је, између не баш бројних „конкретних" поета, Герхард Рим свакако најталентованији и најдомишљатији, али да ће то што он пише ипак и надаље остати у енклави оних који се, изван широке улице популарне литературс, старају о поезији истраживања језика.

Мариане Кестинг истиче да корице књиге, на којима је насликана анатомија једног мозга, и наслов „лудило“, упућује на традицију која је више француска. него немачка. После Рембоовог тражења јел ног „систематског деранжмана чула" над реалисти су почели с имитацијама и истраживањима психоза и душевних болести. Они су после рата имали јак утицај на „Бечку групу", где је „истраживање мозга" делом Конрада Бајера (Вауег) „Глава Витуса Беринга" створено генијално дело литературе. Римове „Литаније лудила" настављају ту традицију.

Парекло ове традиције — наставља Кестинг — досеже, наравно, још у време пре Рембоа: енглески песник Семјуел Тејлор Колриџ и његов поштовалац и биограф Томас де Квинси, напокон и Едгар Алан По, почели су теоријско и песничко проучавање песничке маште, тиме што су сами себе прислушкивали у својим опијумским сновима. Е. А. По је био први који је покушао да ослика „главу једног песника", у преносном смислу, дакле, да даде неку врсту „анатомије једног поремећеног мозга", и то у својој знаменитој приповеци о „Случају куће Ашер". Зашто је морао бити поремећен мозак, а истовремено генија-

лан и луда — пита се Мариане Кестинг и_

одговара: у „веку једнакости", где је нормално постало банално и, како Сартр једном рече, постало „заједничко место, где се заједница сусреће", једно одређено писање стихова се преместило пострани екстремнијих исихичких ин душевних стања. Управо је то обећавало нова сазнања с оне стране утабаних стаза. :

Насупрот томе мали предговор књизи, чији је аутор непознат, тврди да је Риму стало до тога да „лудило представи не као необично, већ као нормално стање", Кестинг се пита да то не би требало можда да значи да је Рембоово систематско „поремећење чула" у стопу пратило систематско поремећење поетике и да је екстремно стање литературе постало „нор-

„„маано". Тако и Римове „Литаније лудила" _ не садрже ништа што би било више лудо од његових ранијих књига: речи истргнуте из логичне везе реченица, изоловане и „пре свега" — поређане (отуд; литаније). Ређање појединих речи или једнакозвучних реченица — сматра Кестинг — интензивира пажњу на поједину реч, али преводи читаоца или слушаоца у неку врсту стања транса, где сазнаје чудновате варијације у страховитом, у апсолутној пустињи „чулне песме", која је нека врста систематског истеривања чула, у преписивању берлинског телефонског именика или у „току живота" који се исцрпљује у набрајању с времена на време пораслих сантиметара. Литаније — наставља Кестинг — не треба само очима читати. Исто је толико важна и њихова звучна реализација, за коју Рим даје примере на приложеној грамофонској плочи.

Кестинг мисли да се читалац мора упитати: где се ту могу повући границе између оног што Рим заступа и оног што Рим начиње. Упутство за употребу, које је писао сам Рим, препоручује да се „у тренутку читања / слушања схвати, како нешто не иде даље, само зато што увек иде даље". То подсећа — вели Кестинг — на Бењамипову дефиницију „трајања постојећег као катастрофе" или Адорнов диктум о томе „што већ не може даље да иде, а увек иде даље" — на исказе, дакле, који се односе на модерно друштво. Шта је то „нешто" што код Рима иде даље само зато што увек даље иде2 Оно овде иде скроз до границе подношљивог, а можда се тако и хоће; оно као манија постаје „ексцес, усдед чега се с извесним олакшањем констатује да једна „опијеност", коју Рим аутентично на приложеној грамофонској паочи говори, то ређање прекида.

А можда може симптоматично да буде и то — завршава своју рецензију Кестинг — што модерни човек своје нанизано планирање прекида само „опијеношћу", и у случају да је то нормално стање не: само песничког него и целих слојева становништва, како то неки психијатри тврде, ваљало би размислити о том аномалном стању нормалног, а и о;томе колико једна антиреалистичка литература можда може бити веома реалистичка, или о томе, како се преко посебног и апстрахованог у естетици опет достиже до општег.

Александар Б. Поповић

КЊИЖЕВИРНОВИНЕ 19

ЛИРИКА У ПРЕВОДУ

Љубавни стихови са разн

Пабло Неруда из књиге

„Сто љубавних сонета“

Матилда, име биљке, камена и вина,

онота што из земље ниче и траје,

реч у чијем вознесењу свиће,

у чијем пролећу светлост лимунова пршти.

Тим именом јуре дрвене лађе окружене ројем модрог огња мора, а та слова су токови реке

који увиру у мом закреченом срцу.

48.

Двоје срећно заљу

једну једину ка!

их меридијана

бљених чине један једини хлеб,

1 месеца у трави, ; аи

корачајући, они остављају две сенке које се сједињују, , .

остављају само једно п

разно сунце У једној постељи.

Од свију истина одабраху дан: з: не убише се жицам ; пи не прекршише мир,

а, већ мирисо.

не прекршише реми.

Срећа је прозрачан торањ,

Ваздух и вино ид

ноћ их дарива свој они су господари на

воје срећно заљубље | Пао и се рађају и умиру током живота,

' нихХ. у са двоје заљубље рјим лепршавим латицама,

д свим каранфилима.

ених су бесконачни и бесмртни,

| у њима је вечност приросе.

О. име откривено под неким бршљаном као врата непознатог тунела што се објављују мирисом света!

О, обузми ме својим ватреним уснама. ислеђуј ме, ако хоћеш, својим ноћним очима. ал пусти ме да твојим именом пловим и спавам.

27. , •

Гола тако си једноставна као једна од твојих руку, глатка, земаљска, ситна, обла и прозирна,

имаш линије месеца, путеве јабуке,

гола си танка као голо жито.

Гола си модра као ноћ на Куби. бршљанови и звезде су у твојој коси, тола си бескрајна и жута

као пролеће у зазлаћеном храму.

Гола си сићушна као тедан од твојих ноката, повијена, танка и румена док се не роди дан и док се не завучеш у подземље света

ко у неки дуги тунел хаљина и радова: твоја се светлост гаси, одева. отреса лишће и поново се преображава у једну голу руку.

За

О, љубави, о блеску луди и претњо пурпурна, походши ме пењући се свежим стубама својим дворцу ког време окруни маглама.

танким преградама забрављеног срца,

Пико неће знати да је само нежност

могла да сазда кристале чвршће од градова ц да је крв отварала уцвељене тремове,

а да њено краљевство не обори зиму.

Зато, љубави, твоја уста, твоја пут, твоје светло, твоји јади, беху баштина живота. свети дарови кише и природе

која прима. и узноси трудноћу, тајну олују вина у подрумима им буктињу жита у земљи.

45.

Не остај далеко од мене ни један једини дан, јер, не умем да ти кажем, дан је дуг.

и ја ћу те чекати као што се чека на станицама када су негде уснули возови.

Не одлази ни на један час јер се тада У том часу спајају капи бдења ; "и можда ће сав дим што кружи тражећи дом доћи да убије моје изгубљено срце. . 4

О, нек се твој лик не ломи у песку, о, нек твоје веђе не лете у одсутност: не одлази ни на један тренутак, љубљена,

јер ћеш ти, У том тренутку, отићи тако далеко да бих ја прешао читав свет питајући да ли ћеш се вратити, или ћеш ме оставити да умрем.

справљајући беле исходе песме и јела, здраво! И нека живи не

53.

је хл вино, трпеза им лог: . а е Рави жена и живот:

Насушна потреба човека, о | те јурио вртоглав: том месту је јурмо едничка опекотина.

због тог светла је горела 341

Кличем у част твојих руку што лете

; Н , порочност твојих хитрих стопала! Играчице која метлом изводиш своје игре.

Оне опоре реке са водом и претњама,

онај испаћен барјак пене, они запаљиви осињаци и гребени

данас су овај починак твоје крви У мојој,

ово као ноћ звездано и модро корито, ова бескрајна простодушност нежности, |

62.

Авај мени, авај нама, љубљена моја, хтели смо само, љубави, да се волимо, и измећу толиких јада би одређено да нас двоје сами будемо рањени. .

Хтели смо твоје ти и моје ја за нас, твоје ти пољубаца, моје ја тајног хлеба, и тако је све било бесконачно просто, док се мржња није увукла кроз прозор.

Мрзели су они који нису волели нашу љубав и ни ма коју другу љубав, несрећни као столице неке изгубљене дворане,

све док се не саплетоше у песку_ и док то њихово претеће лице које су имали не угасну у угаслом сутону, .

89. Кад умрем, хоћу твоје руке на својим веђама: хоћу да светлост и жито твојих љубљених руку

још једном по мени распу своју свежину: хоћу да осетим љупкост која је изменила моју судбину:

Хоћу да живиш док те ја, уснуо, очекујем, хоћу да и даље ослушкујеш шум ветра.

да удишеш мирис мора које смо заједно волели пи да и даље тазиш песак којег, смо гтазили.

Хоћу да оно што сам љубио живи и даље, а тебе сам волео и о теби певао више од ичег, и зато иветај и даље, о расцветана,

да би све било како ти моја љубав налаже, да би моја сенка шетала твојом косом и да би се тако спознао смисао мојих песама.

(СА ШПАНСКОГ ПРЕВЕО МИЛАН ЛЕНТИ)

ди

Валентин Сидоров

Путеви љубави

Ево и дуго чекан дове час,

да нам та једном тодина, ко закон, Али тишина која грли нас

знам. мене данас не плаши тек тако. У гужви смо ошамућени сви

и раздражени. Залуд лудом влашћу тишина нам се, ко спасење, сни надамо јој се залуд с таквом страшћу. Шта ако ето омет дође ту

а ми ко пре у журби мремо просто, а ми у чуду — како срести њу,

шта рећи јој, ко случајноме тосту. Баш мило нам је, душа гори сва,

ал причати се са њом нема шта.

Тишина... Откуд! Нама ко у инат док последњи у гмду звуци мру

ко искре мисли промичу тишином

и звоне као звончићи кроз њу.

О, шта их је! И пре но им се подаш пожелиш. стари мир да вратиш свој. Ал ниси мисли сопствених господар, већ пре си сам у власти њиховој.

У тами попут пчела оне зује, . 8 тишина твоја разорена је,

ко тешки чекић мисао се чује низ пусти мир кад звони ехо њен.

ВАЛЕНТИН СИДОРОВ

А ипак нас повуку ко зна куд и збивања и илузија струје.

Због тога само што је царски штедра, због тога што је безбрижна ко цар = љубав је вечно праведна и ведра.

А кад би она увек сумњала

и кад би стално правила рачуне ко резерва нек ово стоји, да,

а ово да за дане скријем црне шта с њом би било2 Ко тврдицу би товари блага њу угушили,

12 -

Све даље стрепња снује таме нит

и брижљиве се сложно свиле гране. Зар љубав може тајна икад бит —

и била је, и јест, и биће јавна.

У данима стереотинним ја

не одајући се ни једном речи

'од људи ћу је сакрити, то знам,

за маску ће се „равнодушан" рећи, Убедљив могу бити сасвим баш, контрола здраве: мисли — птекаква. Ал како да тишини овој лаж Е и облацима, биљу кажем, како»

Па ја пи сам тишину ову ловим

Срећан сам опет — лишћа поглед мек тебе и мене тихо обавија. ' Тшаина, вечност — то су речи тек. да можда то условност нека није2 Не заслањам дубину речи тих

ал не кријем од других, ни од себе: 0 њима ко о загонетки мних, понекад тако читати их треба.

Из слепе тмине васкрсао бих тајанствен њихов смисао ц далег да ми је „љубав" ставит место њих за трен би тајни нестало замавек, |

због једног само 4 да бих реко: волим! ,

И не знаш што у ноћима све живље _ и ревносно се кикоће и дивље.

(О, како мојих пустих мисли ток у сумњу се за само часак мења. Ми своју љубав ометамо док нас успомене носе, поређења. Колико догми, правила, на дну

"ма дну се наших сећања још чува.

И чини нам се да је свети дуг повући јасне границе за љубав. И да не померају се уз то. 4 За друго — не знам; ту пак... шта да | кажем нек послова је неодложних стао над љубављу ја бдлјем као стражар, пи претећ прстом учим је шта сме; то може, да, ал ово — не и не!

Ја не памтим већ који је то пут да силом кидам натегнуте струне. Сад прожети смо нечим ја и та

а чиме то — ни појма немам, ето. Јер — невидљива бујица нас скри, јер — обоје у бујици смо светлој. И сва пометња оних дана пре,

и све што роди се у срцу с жкриком, и. све због чег је мучан овај трен све спласнуће, раствориће се тихо. Од мудрих уста оста свет док траје да волиш само, верујеш до краја.

Ко пламен који сваки мрачни жут обасјаће — ко пламен тај је љубав. Нек не води те хладног ума суд. Да јаче тори — себе дај, изгуби! Високе ватре весео је сјај!

Без магије, без труда одмах већ оваплоти се бестелесна реч.

Над нама небо прострло се немо“ са дахом његовим се слио дан

# ничег више осим неба нема у, свем, у свем се разлило ко сан. 1 Ме знаш ти шта има то да значи и ко да зна, да објасни ти ке. Одасвуд небо чује се ц зрачи у травки свакој небески је свод.

зе наоколо — шумове и звуке и облаке џи непокретни дим и паре повратак у водне луке ти има плава грли све под њим. постојано (реткост нтипх дана)

реч љубави лелуја, шири. гране.

Наставак на следећој страни