Књижевне новине
ПОРТРЕТ
КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ
Нацрт за портрет Душана Поповића
НЕКИ НАШИ књигознанци тратају данас за марксистичком критиком, као да је досаду насније било. том трагању,они не знају, или неће да знају, да је један срп ски писац још пре првог светског рата закорачио на тле марксистичке књижевне критике: Душан Поповић (1884 — 1918). Као што је познато, он је био уредник „Радничких новина", а — после Туцовићеве погибије — и секретар Српске социјал: демократске партије. Заједно са Радованом Драговићем и Димитријем Туцовићем, од је један од оснивача српског марксизма; сем тога, са њим почиње историја марксистичке критике у српској књижевности. |
Покушавајући да установимо мн оценимо тај почетак, ми евоцирамо прошлост, а ова евокација показује да је Поповић антиципирао нашу савременост, па чак и неке моменте који се још увек појављују као сутрашњица. Ова Поповићева антинипација захвата не само књижевну критику већ и марксистичку мисао.
1ГАУТЕНТИЧАН МАРКСИСТ |
До наших дана, међутим, историчари, су превиђали Поповићу _ далековидост, која многе његове идеје и данас чини живим и плодним. Занемарујући Поповића као књижевног критичара, они су га донекле оспоравали и као марксисту. Тако, у предговору за Поповићеве „Изабране
= списе" (Београд, 1951), Сергије Димитријевић тврди да аутор ових списа није слватио специфичну, монополистичку природу империјализма, и да се супротставио Марксовој критици Готскот програма.
Нама се чини да наведена тврдња није довољно утемељена ни у марксистичким принципима, ни у самим фактима. Пре све та, Поповић је у рукопису оставио превод Хилфердинговог „Финансијског скапитала'; према томе, он је морао бар назрети да се монополистички финансијски капитал указује као специфичан носилац империјализма. | .
Када је реч о критици Готскот програма, ствар је нешто сложенија, али њена. суштина је ипак јасна. На принципијелном плану не може се одржати ни Димитријевићева теза да. је Поповић — у овом питању — био „против Маркса и Енгелса". У инкриминисаном некрологу.о Августу Бебелу (1913), Поповић пише да Готски програм „несумњиво, није био добар, те да су Маркс и Енгелс били „сасвим у пра"ву", када су га подвргли начелној кри„тици; још пре тога, у више наврата, а, наГрочито у конгресном реферату „Акција и тактика" (Београд, 1910), он осуђује једну од најнегативнијих тачака. поменутог "тро“ грама, наиме ласалијанску поставку о не пролетерским слојевима као „јединственој реакционарној маси. Нема сумње, Поповић је прихватао и спроводио Марксов принципиј елан судо Готском програму. У један мах, у питању истог програма, он је условно одобрио помирљив тактички став Ђебела према ласаловцима. Ово одо'бравање је грешка, али оно не може да значп начелну опозицију Марксу и Енгел. су. Најзад, У контексту Поповићевог написа, оно не потврђује Бебелову теоријску исправност, већ његову моралну самос“ талност, која се не повија „чак ни пред · саветима и мишљењима једнога Маркса и.
Енгелса". Самосталан и виспрен дух, у целини усвајао изворни марксизам, = ући на два фронта: на је ит Ив „аустромарксизма“ и: бериштајнијанства, а на другој — против Ре нашег народњаштва У виду пелаги 1 не. Он је при том нападао не само ревизију марксизма већ и његову „ортодоксну 30 таризацију која му чини медвеђе ул Године 1910, закључујући критику јед) ; вудтарно-материјалистичког списа 0 ЗРае ријској настави, он каже: „Довољн је што буржоазија, У свом класном интере“ су и из мржње, карикира. соријализом; е морамо бар ми то чину · Е пре шест и по деценија, 080, Оуриве ко карикирање кулминир Хе Је. У. Ја ја : питању које ће тек доц; ћа. Марксових „Економско филозофских рукописа") доспети У Ила Ме а | роблематике. Посреди је а младом" и „зрелом" Марксу. По " _ ке боди штампе, ком полемике о сло 1 1 ки идеолог и министар Стојан Протић Је нио је напор да српске марксисте туч и аргументима. марксизма“ а Лаа атетијском напору, ротић , к Ор ррументе употребљавао извесне Марк сове чланке из 1842. године. пене Прозревши министров . маневар, а вић је констатовао да су исти ам ди писани „у пр и ИЕ Р аи У а кад при У ош није био марксист". Објек
ћи : с и Но та Поповићева. констатација пок ,
43 човим тврђењем да је 1843.
а се с Лењинови 5 Мине „Маркс тек постајао МАрксом) 5 тест оснивачем социјализма. као науке“ лењин: „Материјализа и ем 5 КИ! Зи тицизам). Све у свему, ОВИ :
; А
Протић не преза
те да ксистичке тезе младота Маркса "16 бљава као марксистичке принципе. Он је такву упот
ребу жигосао као злоупо“ о требу. Као жоаско
карикирање 'мар-
ксизма. а авно, Поповић Ј у ј те још У младости прешао из своје Јо а иси е фазе у марксизам. ту-
премора дао Маркез дуо
КаШНЕВН ОВЕ 1
Поповић је во-
при том знао. да
' борби против опортунистичке групе
дној страни =.
хегелијанске,
биографији, питање се не поставља 0 младом" ни „старом“ Марксу, · Ово питање је псеудопроблем, па било да се „младић“ претпоставља „старцу“, или 06ратно. Стварни проблем односи се на пре, марксистички и марксистички период разматране биографије, а прелаз из једног периода у други одиграо се већ у Марксовој младости. Према томе, Попд-
РОДОНАЧЕЛНИК МАРКСИСТИЧКЕ |
вић је антиципирао прави одговор на пи.
тање о младом и зрелом Марксу, — на питање које је данас постало камен смутње у неким литерарно-филозофским крутовима. Може бити да ова Поповићева антиципација сачињава његов најдратоценији, и сада најактуелнији, теоријски допринос марксизму. у
Када се сврстава. међу „модерне социјалисте, марксисте", Поповић даје на знање да изван марксизма више није могућан никакав социјали зам. У тој тачки, он дели мишљење Розе Луксембург да су „сада социјализам и марксизам... идентични појмови" (Р. Луксембург: „Социјална револуција или реформа''), Али, Марксова и Енгелсова теорија развила се у Лењиново учење, Како се српски марксист односио према овом друтом2
Будући да је Поповић умро у новембру 1918. године, на то питање није лако 04говорити. Још теже је акцептовати одговор Сергија Димитријевића: да Поповић није познавао „бољшевичку критику опортунизма". Поповић је ову критику морао не са мо познавати већи подржавати, пошто оу београдске „Радничке новине" у 1904. тодини (у бројевима од 11, и 25. децембра) објавиле Лењинове написе „Шта, значи слобода критике" и „Енгеле о заједници борбе". За Туцовића и Поповића, као и за све тадашње српске марксисте, ови написи биди су изванредна теоријска муниција у Коста Јовановић — Скерлић. Најмање што се мора. рећи, то је да је Поповић био озрачен појединим Лењиновим мислима о партији и синдикатима (а, по свој прилици, и његовим идејама о диктатури пролетаријата).
Бар у неким кључним проблемима, Поповићева мисао је достигла највиши теоријски ниво до кога се могао развити марксизам у оно време. У такве. проблеме спада питање о тактици класне борбе. Схвативши ову тактику као дијалектику која решава противречје између историјских законитости и свакодневних борбених случајности, он је подвлачио да у револуционарној акцији „искрсава маса импондерабилија" (чланак „Народна одбрана", год. 1908). М ствари, те „импондерабилије" су онај алеаторни чинилац који се данашњој теорији игара указује као један од чворних стратегијских проблема. а а ан
5
даним" или „алеаторним“ елементима, Поповић је закључио да пролетерска револуција на нужан начин води „диктатури ралничке класе"; при том он је облик диктатуре пролетаријата налазио у Париској комуни, а не у парламенту (чланак „Ддемократија — влада народа"). Имајући на уму цитирани закључак, па још и тренутак његовог објављивања (1908), критички читаоци неће моћи да се сложе са Сергијем Димитријевићем, кад овај тврди да је Поповић „ипак прецењивао" могућности парламентарне борбе.
Исти закључак, међутим, Поповић је извео из дијалектичко-материјалистичког ту. мачења историје. Разуме се, Поповић није био непогрешиви мудрац; отуда, у његовим текстовима, ово тумачење није лишено из-
"весних осцилација и противречности. Јел.
ном, овај српски марксист изражава мишљење да је Шопенхауер дао „готово савршен етички систем", а другом приликом 0оцењује Спинозу као „филозофа са најдубљом и најтенијалнијом концепцијом"... Упркос тим опречним и епизодним дивагацијама, Поповић је био начисто са материјалистичко-дијалектичким методом. По ње-
] метод оспособљава. истраживача
му, овај да „напипа" „историјску логику“ и „уну-
трашњи ред“ у хаосу противречних, им ајности (приказ о Ту-
пондерабилних сл цовићевој књизи „ ја и Арбанија"). Такав метод довео је Поповића до материјалистичке социологије уметности па и до једне адекватне концепције о култури. Потврђујући Теново гледиште да се писац и дело објашњавају средином, он замера Тену што је игнорисао класну стратификацију средине. Али, пошто је Поповић био виспрен дијалектички ДУХ, ова, па није га намамила у искушење да грађанским писцима кне сваку креативну моћ и сваку По рвенс: сарадње са
пролетаријатом. Напротив, он је убедљив
|
тика мора рачунати са тим _„импондераби- .
социјалдемократске партије.
АУШАН ПОПОВИЋ
доказ те способности и моћи нашао у Пауау Сингеру, који је за немачки раднички покрет био најдоследнији Мшашеег, односно „сапутник“ (како би се то данас рекло). На тај начин, пре више од шест деценија, Поповић је позитивно решио проблем „сапутника" у култури и револуцији.
Он је био у стању да га реши, пошто је уметничке и културне вредности разли; ковао од варварске стварности “на којој оне морају почивати у класном друштву. Као што ће касније учинити Луначарски, тако и Поповић тврди да универзални квадитет означених вредности усклађује њихова национална својства, а да их при том не потире. За Поповића, иста универзалност тежи интернационализму, али „модерни пролетерски интернационализам није што и наивни космополитизам. Наш интернационализам не састоји се у негирању нација" (чланак „Први корак", 1910). пролетаријат не одбацује националну културу; па ни грађанску уметност. :: Марксисти држе да песникова реакционарна или декадентна идеја слаби уметничку вредност његовог дела (осврт на Плехановљеву студију“ „Хенрик“ 'Ибзен"). Да би усвојили ту трајну вредност они морају одбацити ону ефемерну идеју (оглед поводом Толстојеве смрти). Управо ради свог ослобођења од сксплоататорске иде. олотије, радничка класа наоружава се свеколиком ранијом културом: „Погрешто је ако -се мисли да се социјална де-
'мократија држи негативно према сваком
културном акту који не би потекао од ње већ и неке међуратне социјалне литерате
Оваквим закључком, Поповић је теоријски надвисио не само Перу Тодоровића, већ и неке међуратне социјалне литерате (од којих је један писао да на трајност свога дела не може претендовати чак ни Аптон. Синклер, а камоли Лав Толотој!). У Поповићевој варијанти, марксистичка критика нема никаква посла са нихилистичком и народњачком „анти-естетиком".
2. САВРЕМЕНИ КРИТИЧАР
Та критика живи колико због својих марксистичких принципа, толико и због својих критичких резултата који најчешће говоре о Поповићевом поузданом укусу и суду. Не само у својим књижевним приказима већ и у другим текстовима, овај критичар се осврће на читаву серију писаца, наших и страних, модерних и класичних; али, бар у „Изабраним списима", он не помиње ни једног слабијег пролетерског песника, па ни Косту Абрашевића. Ако прећуткује овакве поете, он зато исмева и пориче официјелне буржоаске литерате, те надуване и комичне „величине", као што
- је Чеда Мијатовић, „који је имао ту чудну
судбину да буде све зашта није: и песник, и романсијер, и економист, и професор, и министар, и дипломата". Овакви Поповићеви судови заснивају се како на његовом истанчаном сензибилитету, тако и на његовом концепту вредности и уметности. Ако се реконструише тај теоријски концепт чије су црте расуте у разним Поповићевим написима, онда се „вреАност дела" оцртава као неки особен, покретни круг: у средишту би била ствараочева „оригиналност“, док би периферија била изложена „утицајима других", то јест општем тренду литературе и уметности (приказ Арцибашевљевог романа „Сањин"). Ова креативна оригиналност укључује одређену новину коју понављања махом кваре или обезвређују (осврт на Туцовићеву књиту „Србија и Арбанија"). Устремљена ка иновацији, уметност би била један вид или степен људске делатности: „Уметничко дело Толстојево — вели Поповић — само'је почетак његове акције“. Значи, друштвена акција била би нужан и природан наставак уметничког чина; али, разматрајући Толстојеву творевину, Поповић уочава да тај наставак не мора увек да буде и нов елемент врел ности дела. У сваком алучају, песничка и књижевна реч импликује властиту друштвену делотворност која, са своје стране, покреће „неуралгично“ питање о међусобном односу политике и уметности. За Поповића, иста делотворност је једна друштвена нужност, али не мора да значи ни естетску ни моралну вредност. Јамачно, та Поповићева аксиолошка идеја. објашњава један његов Орааш парадокс, који се испољио на к рпске Па овом по-
Следствено, револуционарни .
аитичком скуту, држећи реферат о акцији и тактици, исти политичар је изјавио да би се попут великог песника и повукао у планинску самоћу, те да би ,окренуо леђа свој овој политичкој вреви", када буржоаска угњетачка политика не би нагонила раднике да на њу одговоре противударом, наиме социјалистичком, ослободилачком политиком. Ма колико звучала невероватно, та „парадоксална" и „јеретичка“ изјава уверава нас да наш марксистички критичар није фетишизовао политику, као што није апсолутизовао ни саму уметност. По њему, политика и уметност биле би релативне вредности које се мењају током свог узајамног утицаја. “колико поезија пи литература утичу на политику, тај утицај зависио би од песникове идеје, а вредност и снага ове друте биле би сразмерне њеној истинитости. Како у књижевним оценама, тако ми у друтим текстовима (поготово у полемичком спису о слободи штампе), Поповић ставља нагласак на истину, јер налази да радни
народ „нема никакве потребе да се плаши.
изношења истинитих факата из његова живота". На примеру Туцовићеве књиге, он показује да истина није ни памфлет ни панегирик. Он је склон да истину претпостави лепоти, па стога и каже: „А што је лице ружно — није огледало криво". Једна стваралачка. поетска идеја утолико је истинита, уколико се у њој огледа реални човек, од: носно читалац који у песничком делу надази неку врсту свог психолошког и сопиолотшкот портрета. (есеј о Толотоју).
Истинита идеја, међутим, не би испрпљивала уметничку вредност, мако би сачињавада њену срж. Пуновредно дело оваплоћује своју инспиративну идеју у живом, адекватном лику. И, као што она идеја вреди због своје инстинитости, тако овај мик вреди због своје типичности. Оцењујући роман „Сањин", Поповић критикује лик Јурија Сварожића, јер у тој романескној фитури види карикатуру, а не тип одговарајуће друштвене категорије.
Очигледно, Поповићев естетички „модел" и критички критеријум даје се назвати реализмом, у оном смислу у ко. јем је Фридрих Енгелс дефинисао тај књижевно-уметнички смер.
Али, Поповић осавремењује и развија концепт реализма: он та повезује са фантастиком; у исти мах, он повезује уметност.са науком. Управо тим повезивањем, које предсказује модерну научну фантастику, овај родоначелник наше марксистичке критике антиципира будућност, претичући многе данашње критичаре и списатеље. Пошто су превидели или багателисали Поповићеву књижевну критику, историчари су били потпуно слепи за ту антиципацију, али је она и даље — дискретно — зрачила из таме заборава.
Њено зрачење је обелоданило неминовну конвергенцију науке и уметности. Поповић је проницљиво назрео да се та конвертенција одиграва у пољу стваралачке фантазије, будући да „чудеса" приролне науке и технике оживотворују „песничку машту", рецимо — Хајнеову лирску визију о навлачењу „чизама од седам миља" (напис „Револуционарни дан", 1906). Наш критичар је констатовао да поезија и уметност конвергирају не само са природним наукама већ и са хуманитарним дисциплинама: он је запазио да су историја и археологија проткале Франсов роман „Црвени крин". Када увиђа сусрет уметности и науке, Поповић се објективно пртиближује Скерлићу који је реафирмисао "пдеју Светозара Марковића о том сусрету. Такав увид није својствен само Поповићевој личној оптици, Он се јавља у видокругу пролетерске визије: још 1911. године, српски социјалдемократи издали су Морисов научно-фантастични роман „Вести Ниоткуда", дакле — једно дело у коме наука прожима литературу.
Свеједно, књижевна јавност је до данас игнорисала Поповићеву мисао о међусобном прожимању науке и уметности. Душан Поповић је предосећао да ће његова револмуционарна мисао доживети такву судби-
· ну. Он је знао да „свака велика идеја про-
лази кроз три фазе": у почетку, она се „свуда одбија о ледени индиферентизам"“; потом почиње _изазивати страсну дискусију и борву"; коначно, с њом се мире чак и многи њени противници („Опште право гласа", 1910). Код нас, У осмој деценији ХХ века, већ се отапа „ледени индиферентизам" што је у мртвљавао видовиту идеју Душана Поповића. Током свог оживљавања, ова идеја У битној мери проширује предмет књижевне критике, показујући да се он више не да ограничавати на „чисту" уметност. У складу с тим, критика би имала да употпуни свој инструментариј и метод. С обзиром на ово употпуњавање, Поповић описује критички чин као неку врсту мултидисциплинарне операције, која од критичара тражи енциклопедијску спрему. Модел оваквог критичара„био би Г. В. Плеханов. Према Поповићу, он је имао „и разноврсних знања и многоструких способности, потреб-
них за један тако компликован феномен духовног живота као што је литература". Према томе, критички подухват претпоставља, осим „разноврсних знања", још и друге „многоструке способности", а у првом реду — једну искрену и продуховљену сим“ патију, која изгледа истоветна са ин туицијом.
У публицистици самога Поповића, симпа-,
тија за људске вредности оплемењује и осмишљава ону бритку иронију, која је три. јумфовала у Поповићевим полемикама. Представљајући известан поетски потенцијал, она квалификује Поповића као да ровитог и надахнутог писца; тачније, она та карактерише као савременог есејисту који свој научни поступак сједињује са књижевним изразом. Изнад свега, међутим, иста симпатија укључује једну визионарску интуицију. ~
Ова друга омогућила је Поповићу да сагледа будућност, односно тоталну из мену из корена у свим правцима", па и у кругу културе где ће се срушити вековни зид између науке и уметности, Антици“ пирајући то рушење, Поповићево критичко дело обележава не само почетак арпске марксистичке к ке, већ и њен циљ. Циљ до којег она тек треба да дође.
Радојица Таутовић