Књижевне новине

И) – 3

синт

Владимир Јовичић 1

Химна Вуку Караџићу

Пастир си речи ових овога звонког стада. | Овде си га извео појилу, овде му је и прва ливада.

Човече вуче, под бременом столетних завета, “ пустињи телом, душом — накрај света... ' Овце си чувао, У Вуче међу курјацима у планини, и престарео за све европске школе. ' Уместо дивитом по пергаменту ти крвљу исписа младе брезове коре.

Како си умео тако тврдо да сањаш,

тврда веро,

у огњу буне

голом руком

окаљено перо.

О, тај сан на вечитом уранку!

А завичајна Жеравија још увек

гуче успаванку која је детињству била драга. Одазови се, Вуче,

Подриње твоје име ти кличе с највише планине са твота кућног прага.

Сељаче!

гољо!

каурине!

докторе!

чобанине!

Оплевио си четири века заборава. Слава ти,

Вуче,

слава!

(Писана 1964. за прославу стогодишњице смрти Вука Стефановића-Караџића, ова Химна се од тада изводи сваке године на Вуковом сабору у Тршићу)

АКТУЕЛНА ТЕМА

АРАТ ПРОФЕСОРИ, ВОЛИТЕ КЊИЖЕВНОСТ !

На почетку нове школске

ДА ЈЕ ЖИВ Станислав Винавер, замолио бих га да ми опрости што нешто мало измењен наслов једног његовог чланка од пре три ипо деценије, узимам за наслов својој добродошлици новој школској години. Још једна нова школска година почела је пре неки дан; негде ће почети најкасније за неку недељу. У различитим школама, на различитим нивоима почеће или ће се наставити један бесконачни и бескрајни процес образовања и у оквиру тог процеса образовања водиће се још једном једна битка. Водиће се битка за потенцијалне нове читаоце, за оне који откривају литературу, и који, осетивши у једном тренутку слатки грех читања, почињу, и не престају до краја живота, да греше. Та битка се, не треба се заваравати, врло одлучно води у школским клупа. ма, са људима и пред људима без икаквих или врло малих литерарних искустава и она се добија или губи у зависности од вештине онога који треба литературу да приближи читаоцима и који треба литератури да прибави нове читаоце. А то је професор и наставник књижевности од кога зависи много, нако нећу да тврдим да од њега зависи све. | Зависи доста мн Од школског програма, од књига које треба да им тумачи, од аектире коју деца читају, и која врло често, — а то је тема за посебан коментар пре као да има намену да деца намрзну читање и литературу него да их заволе. Зависи од тога како ће се једно књижевно дело тумачити, и да ам ће се тумачити „само оно што школски програм стриктно прописује или ће се чинити и нешто преко тога, Наставници књижевности обично више воле своје даровите Ђаке који пишу лепе писмене саставе, у основи, лоше песме п наивне причице, добре за њихов ниво, како се то че сто каже а да смо, притом, несвесни колико је та констатација и омаловажавајућа и понижавајућа за ученика у исти мах, уместо оних других који само читају и који о ономе што читају имају жељу да у бесконачност питају. Како ће наставник комуницирати са тим ученицима јесте основно тактичко и стратегијско

Наставак на 2. страни

Предраг Протић

| ИД -а ===> -- “ зеасев ни пиваре таљниле пе ржвереватва лексема та св валији ле ааалири гета тетиве гака увредио анализе љиљани зада енивекиине= уска евивиин ада диве звани ди екоаеиеииавецииикитацињеице шалама.

ВУКА КАРАЏИЋА знамо и слави мо највише као реформатора српског књижевног језика, српске књижевности и културе уопште, као утемељивача народног језика и народне културе. О томе Вуку који је понародио нашу књижевност и по језику и по духу и ка. рактеру писало се у нас и говори.

су на том пољу његове заслуте до иста горостасне. . (О другим гранама разностране и богате Вукове делатности, 0 значају његовом и о његовим до приносима у области појединих друштвених наука, као: историји, етнологији, социологији и другим, писало се ређе посебно и знатно мање, — мада ни о томе не мало. Из широке теме о Вуку Кара. џићу као утемељивачу наше народне културе и наших националних друштвених наука, о чему се ~“ нас досад доста говорило и писало, издвојимо данас и ставимо у средиште наше пажње Вука као

"историчара, укажимо — макар и

само сасвим укратко и сумарно на неколико црта, обележја, како их ми видимо, Вуковог рада у 06ласти националне историје.

Подсетимо се најпре да се Вук на пољу историје бавио углавном приказивањем устанака у Ср. бији с почетка 19. века, и да се та устаничка тематика провлачида, односно да је испуњавала готово целокупну његову историографску делатност, почев од излатања узрока пропасти првог устанка у његовом несачуваном спису из 1814. године, па преко прикази вања прве године првог устанка и живота војвода. укључујући ту и биографију Кнеза Милоша, затим преко Ранкеове „Српске ре-

Вукове расправе о Правитељствујушчем совјету 1860. године, Писар код устаничких харамбаша и војвода у устаничким логорима на Дрини и ! готину и Брзој Паланци, пред крај устанка „намесник“ Ђумрука џ Кладову и привремени „коман-

ћи у то време активно у различитим припремама за последњу од: брану од Турака 1813. године, Вук, одлично обавештен, највише је и најрадије писао о револуцији у Србији. Њему није сметала мала или никаква временска дистанца; напротив, журио се да потомцима остави што више исто. ријских сведочанстава, па је релативно врло рано, још у току устанка, вероватно 1811. године дошао на идеју да обради историју Србије свог времена, да изложи узроке револуције и њен ток. Како је он то урадио и шта је то што карактерише Вуково дело

сторичара првог ослободилачког

тих К

ло досад најчешће и највише, јер.

волуције", којом је Србија уведена 1829. у светску науку, па Д0.

озници, у Кладову, Не дант“ Брзе Паланке и околине,

· побратим хајдук Вељка, учествују.

'сторију.

и Вука као првог аналисте или и-'

бр оре зр

рата и прве револуције у Србији, зачетника и инспиратора нове националне историјске науке у Србији» | Е _. Пре свега, Вук је, боље од мноу јих историчара по.стру: ци, схватио суштину и огроман историјски, преломни значај устанака. у Србији „на, почетку 19. века. Иако их је обично. називао „буном", „устанцима“, „војевањем", а само их једном с Ранкеом, формулисао као револуцију, — Вук је рано н одлично разумео битно револуционарни карактер промена које су ти у станци собом доносили и донели: национално 'и' социјално ослобођење једног народа, раскид с феудализмом и нов поредак у коме „Аруга постаје судија“. Вуково дубоко попмање карактера и зна чаја устанака, његов, рекли бисмо, стварно научни приступ новијој српској историји огледа се и у периодизацији савремене историје коју је намеравао да обради и коју је. делимично написао, Према његовом плану, обрада те историје имала је да започне с 1791. као годином у којој „буна српска свој почетак има“ тј. од које су уствари почеле. друштвено-економске промене које су довеле до оружаног устанка 1804. године, док је доњу хронолошку границу Вук оставио отвореном; то би требало да буде година „правог свршетка" буне у Србији, „ако — вели Вук

— доживимо још какав прави свр-

шетак“, а то значи година пуног народног ослобоћења и потпуне независности 'и суверености српске државе. Схватање које лежи у основи ове периодизације показује да Вук није био само обичан хроничар или мемоариста, а још ма ње новинар. или репортер, како су га понекад видели неки каснији писци — историчари. Вуков поглед на устанке, и на' савремену српску историју уопште, показује се, дакле, не само као најјаснији него и као најдубљи, научни. Пишући најрадије и највише о српској револуцији с почетка. 19. века, истовремено националној и социјалној, Вук је у ствари осе ћао историјску величину тог и, та' дашњег уласка ОК и а. тих орача и пастира, 5 Пт Он Бам није био демократа ни у класичном ни у савре меном смислу те речи, али је био против апсолутизма и Кара орђевог и Милошевог и уставобранитељског, против сваке тираније и насиља над народом. Вук је У | ствари тражио. враћање на при

вредни и политички грађански ли-

берализам, на курс пуног и све

"страног ослобовења који је први.

собом отворио, а Кнез

устанак био ђ ј Кра тпојјући

Милош га нарочито политици напустио. ит)

Милошеву унутрашњу политику у познатом писму од априла 1832,

тражећи од Милоша „конштиту-

пат а и" :, „4 р Ј ЈЕ

А От а У ЕТОЈ иако 10"

1100 . ВЈ • ВЕМОДЈОЛЈЕ 52

7 ТРШИЋУ ЈЕ И ОВЕ ГОДИНЕ ОДРЖАН ТРАДИЦИОНАЛНИ ВУКОВ САБОР — ЧЕТРДЕСЕТИ ПО РЕДУ. У ТЕМБРА, ПРЕД, 30.000 ГРАЂАНА ИЗ БЛИЖЕ И. ДАЉЕ ОКОЛИНЕ И У ПРИСУСТВУ ИСТАКНУТИХ ДРУШТВЕНИХ И КУЛТУРНИХ РАДНИКА, УМЕТНИЦИ ИЗ БЕОГРАДА, ЗАГРЕБА, БАЊЕ ЛУКЕ, ШАПЦА И ЛОЗНИЦЕ ИЗВЕЛИ СУ ПРИГОДАН ПРОГРАМ. У ОВОМ БРОЈУ ДОНОСИМО ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ГОВОРА ПРОФ. ДР ДРАГОСЛАВА ЈАНКОВИЋА, РЕКТОРА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИ-

ТЕТА О ВУКУ КАРАЏИЋУ КАО ИСТОРИЧАРУ М.„ХИМНУ ВУКУ КАРАЏИЋУ“ ОД КЊИЖЕВНИКА ДР ВЛАДИМИРА ЈОВИЧИЋА, |

ВУК КАРАЏИЋ КАО ИСТОРИЧАР

БЕОГРАД, 16. СЕПТЕМБАР 1975. ГОДИНА хХУП БРОЈ 495 ЦЕНА 3 ДИНАРА

ДР ЧЕ ши шта РБрТОТЕКА Т

о = ВЕОСЕАО

НЕДЕЉУ 14. СЕП-

цијић тј, да народу да „пристојну правицу", тражећи, даље, укидање старешинског кулука, уређење школа, слободу трговања и слобо"а товара, — Вук је у ствари захтевао повратак на револуционарне традиције првог устанка, На крају поменутог писма Вук је, претећи, писао Милошу: „...ако Ви мирно у таком владању живот свој свршите, или Вас ко натера, те народу и земљи пристојну правицу дате, онда може бити да ће се Баку и Чарапићу споменици у Србији подизати а сви остали, који су за онаке кривице од Вас изгинули, остаће као мученици за правицу и за слободу народа Српскога, много већи, него да су из тинули на Мишару или ДелиграАУасуа Следећу карактеристику Вуковог рада на историји налазимо у његовом реализму, у његовом мајсторском запажању и излагању стварности. Иако је у време док је писао живео у Бечу, у друштвеној средини тада веома склоној романтизму, Вук је у својим историјским списима уочавао, хладно и разумно, стварност коју је излагао „јасно и истинито, без сваког романтичног кићења", како је једном сам за себе био написао. И као што је на пољу лингвистике и етнографије био усмерен сав у једном правцу: да упозна стварност народног језика и народног живота, тако је и у историји настојао да истражи, утврди м изнесе стварност, истините догађаје и развитак српског народа у прошлости.

С том карактеристиком у тесној су вези, готово спојене, још · две собине Вуковог историограф"ског рада: његово искрено и упор' но настојање да, пишући о дога· Ђајима и људима из прошлости, · буде и остане истинит и истино' љубив, и његово разликовање битног од небитног у историјским збивањима.. .' · Ае . “УМ Вуковом '· историјском · делу · има понекад и тенденциозности м конформизма, — као. што је то | једном приликом 'Иво Андрић уз тредно приметио. Сиромашан и · вазда материјално завистан од од · Аучујућих политичких > тора У Србији, али истовремено и вазда поносан јер свестан крупног исто_ ријског значаја свог рада, он је,

| пишући савремену историју, знао

ла. неке историјске чињенице и од: ' носе прећути, да их затаји, изостави иди упрости. Али се — како | сам каже — трудио колико је ви· ше било могуће да праву истину“ ' пронађе ·— "што, као што знамо, ни објективно ни субјективно није ни мало лак посао и онда када се ради о савременој историји —

Наставак на 2. страни | · Проф. др Драгослав Јанковић

_У ОВОМ БРОЈУ: -—

ПЕООВ ВУКА КАРАЏИ-

Проф. др Арагослав Јанковић: ВУК КАРАЏИЋ КАО ИСТОРИЧАР

Др Владимир Јовичић: ХИМНА ВУКУ КАРАЏИЋУ

ЊЕГОШЕВА НАГРАДА БЛАЖИ КОНЕСКОМ

Миодраг Друговац: КРУНА ЛИРСКЕ МУДРОСТИ

Др Братко Крефт: ИСТИНА ЈЕ УВЕК ПРОГРЕСИВНА — разговор водио Милош Јевтић

Чедомир Мирковић: ПОРТРЕТ ВЛАДИМИРА СТОЈ ШИНА

Петар Митропан: ВЕЛИКИ УСАМЉЕНИК НИКОЛАЈ ЉЕСКОВ

ПОЕЗИЈА Милета Станковића, Велимира Милотпевића, Петра Патића, Стевана Тонтића. Милета ћискупљанина, Драгише РаДосављевића ПРОЗА Благоја Којића

ПОЗНАНСТВА: РУСИНСКИ ПЕСНИК ЈУЛИЈАН ТАМАШ — чланак др Драшка Ређепа и преводи Јасне Мелвингер

Петад Волк: БИТЕФ ИЗМЕРе И СТВАРНО.

Блатоје Јестребић: ЖИВА ЛЕГЕНДА 0 ДОЈЧИНУ ПЕТРУ

Ме

СТАВОВИ

_ЗА ПРОГРЕСИВНО АНГАЖОВАЊЕ ПИСЦА

Пред Конгрес Савеза књижевника

ТОЛИКО ПУТА се већ чуло, када је реч оангажованости пис ца, о односу политике према лите„ратури, да је уметност неприкосновена и самосвојна и да, као таква, неће и не може да буде „саушкиња политике". Ако је по литика опортунитет, средство хи. јерархије, која дели људе на владајуће и поданике, онда писац заиста не би требало да буде с таквом подитиком у сагласју. Пи. сац треба да буде политички ангажован само у случају ако је политика одраз људског досто. јанства и људске слободе, ако је у духу прогреса, истине, љубави и братства међу људима. Борити се за такве духовне вредности, не значи служити политици, већ стварати у духу истинског сопијализма, који је неминовност, суд бина и будућност" човечанства. Бити у стваралаштву надахнут так вим, духом, значи бити социјалистички ангажован, служити принципима слободе и 0чо. вечења. ићи путем који води 60љем и човека достојнијем живо. ту. Ето, та људскост, то очовечење и слободоумље, био би, по мени, прави ангажман писца, кич: ма и сврха његовог стваралаштва. Да бисмо искрено и без резерве и колебања били социјалис „тичкиангажовани потребно је да осетимо благодети и поен. _мућства сопијализма, да у АУХУ "социјалистичке слободе и демократије, без страха и диктата. стварамо. А подршка социјализму -с наше стране била би у слеле ћем: да будемо идејно уједињени да само прогресивним стваралапу «твом, путем „реорганизације“ духа и свести и ослобођени, пре све. та, себичне напионалне мбре, можемо' испунити оно што ол нас очекује наша вишенационална со цијалистичка заједница. Када се говори о антажованости писца, поставља се одмах и питање слободе његовог књижев. ног стваралаштва. У вези с тим питањем помиње се обично и та. козвана „линија", које би писац у свом стваралаштву требало ла се придржава. Не волим, у до мену уметности, реч „линија", али када се већ о њој говори, онла бих рекао, да писац може да има само своју сопствену, ствара. лачку „линију“, која произ лази из његовог уметничког света. његовог талента и његове личнести. Стваралаштво и политички опортунитет не могу да иду руку под руку. Ја сам, на пример, “џверен да већи део писаца, пишући своје дело, не помишља да ли је то писање на овој или оној „ли нији", Писпи пишу онако како им. током писања. њихов стваралачки нагон диктира, питу оно што до. живљавају. осећају и мисле. и сматрам ла им у процесу њИихХО-

Наставак на 11. страни

Никола Дренова _ _

„7