Књижевне новине

" ] = ва пи и рана пиво ефватеи мљи во сав танко пасиње "- темава 4

"можда, само део "чије основе“ не видим, ' кремена на време их слутим.

из НОВИХ. РУКОПИСА _

РАЗЛОЗИ НЕ ДОПИРУ УВЕК | Ад КОРЕЊА БИЋА

Писмо

Јуче — годишњица нашег венчања.

Преписујем с коферте, на којој сам на брзу руку забележио, следеће:

Не верујем у неки сСјап унај, ни у неки „други „живот“, ни, наравно, у „загробни живот“, али ни у „подсвест“, ни у „надиндивидуалну мисао", која ме је тоаико мучила око 1930. године да сам пристао да се гласно именујем „надреалпстом", и да готово десет, да, десет година „изгубим" у такозваном „писању у сарадњи..." Изгубим, кажем, цитирам Аругте, а за мене тај опит вреди као сваки други опит. Задатак је био да потврди, алм исто тако и да порекне једну хипотезу. То' сам радио не бих ли тиме могао да откријем заиста ту ,„мадиндивидуалну мисао". Тзв. „искуство“ закључује ипак само привремено; зависи од ситуације, која се може и сама мењати. Опит треба ипак неко да понови. ·

Међутим, верујем и све више, у меки бочни живот који тече, у неке боч не животе који теку, паралелно, барабар, како би рекла Миленија, с овим животом, којег сам свестан, и који вам показујем, којим вам се исказујем, својим речима, ни својим поступцима. Питам се понеках, зар је немогућно (зашто би било немогућно2) да на (у) мом животу живи неки паразитски живот, можда, и, можда, више њих. Шта су, на крају крајева, та моја „ја", о којима понекад понешто блесве у свести2 Шта она „многобројна ја" > којима је говорио још песник „Унутрашњег дијалога"2 И које је од њих „сварно ја", а које „имагинарно"2 Или зашто ја, свестан, свој, не бих био паразит на некој дивној, дивљој звери, чије дтмензије и интензитет чак не могу, нисам у стању, да појмим; или чак, на неком још дивнијем, питомом зимзеленом стаблу неког див-дрвета, чије видике (гране, аишће) не могу ни да замислим, ни да насаутим, ни да сагледам. Шта је најзад „вегетативни систем“ у нашем телу о коме говоре учени људи Како иначе могу да разумем, како сам могао то мало свог пламена да одржим у будном стању, да га тодинама разбуктавам из лепела посусталог спавања2 И откуд одједном неке „визије", тачније, нека виђења или неизбрисиве истине, толико неочекиване и необјашњиве за оно нешто мање од двадесет четири сата непрекидности, једва трајања без посусталости, те једва недељивости која може да схвати. Или сам, неког метеорског тла, ни обале; тек с Или, део, окрајак неке слепе светлости, битније од наших осета светлости. И то само онда наслутим, кад сам расејан, опуштен, одсутан, мозак на отави, на ивици свести.

Нашао сам у Вуковом, зборнику: Дрво насред свијета, (Како иначе Пол Валери може да говори о

датим и прављеним стиховима2 какоз)

Датим од кога, од чега, х Свет; део света — јаг

ж __Опет о болести, али много раније забележено

Обично се говори о подмуклим болестима. Али никад о подмуклости здравља. Не знам више (да ли сам икад знаог) шта је то здравље. Једно време се говорило: нема бодеста, има болесника, јер сваки је болестан на свој начин. Осмехујући се, кад су преда мном говорили о нормално. сти и ненормалности код људи, о здрављу и бодести, говорио сам: Ако су људи бодесни свако на свој начин, онда је вероватно тачно да је. и сваки човек нормадан, здрав на свој начин. Како друкчије схватити слободу индивидуе; Не знам ви. ше (да ли сам икад знао2) шта је то здравље: одједном га више нема. екло ми тако: лаку ноћ, и одлутало некуа.

Неко ме је скоро питао (др Подвинец): Како вас држи здравље Одговорио сам: Досад је здравље мене држало; сад ја

придржавам здравље као неког који се

једва држи на ногама. | «“ . | Није насмешен

већ и Анђео смрти. шале. Само да најави.

% .

само' Анђео живота, И он долази као. од И ништа више.

Код Љубице, прво су била дотакнута леђа; повила се лако. одмах после четрдесете (умрла 1930) по изласку „Немогућег", У 55. години. | ј

Ујак Милан, мој. „бочни. отац, остао је доста прав, али су бање залупале на његова врата, или тачније, тачније речено, он је залупао на њихова врата: најпре у Врвце, па онда у Карлсбад (замало ла није, лета 1914, због Карлових, данас, Вари — не мења се само свет, већ се ме. њају, и пре свега речи; само се још не зна шта се брже, а шта битно мења — заједно са Соњом, остао У неком логору У Аустрији да проведе све четири године рата, а можда, тамо и скапао). Али лекови не помажу увек. Умро У 49. тодини (роЂен 1872, а та њетова тодина рођења као и моја дељива је са 13, а м збир године смрти, а и збир година живота његовог, исто тако износе 13; имао Је 26 година кад сам се родио, а Ја, 23 кад сам се раз. болео, истог априла, исте 1921. у Паризу: предзнаци оштре и дуге зиме.

Код ујна, Соње, Анђео смрти чекао је дуго да јој се јави: погођена је би. ла у самом корену кичме, погођена касно: била је већ напунила седамдесет година

и више; последњих година ишла је пресамићена под правим углом, али увек нашминкана и беспрекорно очешљана као и онда у лето 1905, кад је била лепа као медаљон, и кад смо дошли у посету Нигловима, њеним родитељима, у депој и луној цвећа кући и башти код Каракушевићевих, разуме се, у Крушевцу, под самом Багдалом;' да, на два дана пре венчања, упознамо, нову ујну. Онда ми је поклонила свој карне са дворског бала у свиленим тробојним корицама и малом белом оловком за уписивање, ангажованих игара; кад је, пратећи се на клавиру, певала „Солветину песму“ од Грига (ваљда сам због тога касније, 1914, с пролећа, заволео „Пана“ и Теклу, као што сам ти већ у једном писму говорио. Све се плаћа! Опа, Соња, Софија Нигал, имала је диплому потписану од Зајца, Глазбеног завола у Загребу, певала је 1900. у Народном позоришту, у Београду, први пут Јелену у истоименој „Лепој Јелени" Офенбаха, тог еротонодног славуја који је забављао „миран развој капитализма", између 1870. м 1914. тодине, како су говорили; певала је, и занела сву тада златну младеж и друга срца београдске господе, и господу младе официре, који су за то јунско вече, кад је сунце на врхунцу, а ноћ крви до дна њихових ускомешаних срца узбуркана била, навукли црне лаковане ципеле, и ла-

коване чизме, купљене — како ме о томе обаверцтава реклама у првом „Путовођи = Њ Миа"

кроз Србију" (1899), препоручене на првом

ДУШАН МАТИБ

месту официрима и т. д, реклама која почиње насловом: у |

Краљ. срп. дворски обућар Глиша Матић Београд

· Да, драги мој, да, баш чика- Глиша, роБени брат мог деде Јове, који је умро доста млад, 18 година пре мог рођења, и чији портрет не памтим, те некако с њим имам само „литерарне везе" преко „указа" — ко се још сећа те речи, сем читадаца руских романа! — које је Миленија помно чувала на дну свог окованог и АДИС кретним цвећем намолованог сандука (данаши љубитељи старог намештаја рекли би, да су га видели, узвикнули би: ба хут; али га, на жалост нема, пошто су аустријске домобранске трупе, по упаду пре Церске битке, августа 1914. бацили на домачу, на пијаци испред железничке ста нице и нашег стана у Шапцу где су се нашли наши и на једној и на другој страни, како могу закључити из једног податка из „Аневника" Крлежиног, објављеног у „Политици", где говори о Милошу Бурићу, поводом смрти дивног човека и хеленисте пре неколико година, а узгред помиње и неког свог друга који је код Шабаца (треба читати У мађарској латиници) био херој. (Баш као што су се наши борили и на једној и на другој страни, У доба Наполеоновог пораза код Москве, приликом избацивања Француза из Илирских области, из Задра, где је било наших унутар тврђаве и међу нападачима.) А скромно име мог деде Јована нашао сам у списку „пренумераната" на Новаковићево издање Душановог законика 1868, ако се не варам, које сам нашао у оним мојим и фамозним сандуцима и. пуним књига, августа 1914, кад није био само започео Први светски рат, већ је било и

замрачење сунца, кобни знак, и сви су, па и ја, и ја нарочито, да ли због коби, или оне моје незасите радозналости из тих времена, па не би требало овде да прећутим, кад, ево, овде, пред тобом полажем рачуна, да ме тај изгубљени, ни за ког иначе значајан податак, и преко ког читаоци прелазе као да су слепи, или бар далтонисти, да ме је то водило кроз све сумње у књиге, везало за њих, иако, као што знаш, да књиге не волим, и да више Од њих волим тај такозвани какав-такав живот; о том мом правом деди, тако рано несталом из живота, још само две приче, две легенде, које не потичу. Од „мојих“, хоћу да кажем уже породице, већ од оних бочних и далеких који се називају „фамилијом“, иако човек никад не зна зашто: прва прича пише се кад је млади син, тек дечак, терзије Матић постао те оштре зиме, кад је Морава дуго била под ледом, исписао ттличугама или длетом, то пије било јасно у причи, али прича сигурно кланзи даље, исписао ону познату сликовану реченицу: ко писао... ко чи тао. Бедемом, поред Мораве, који је штитио Јагодину од поплаве, шетали су замишљени Стевча Михаиловић, онда познати политичар п дпжавник из Књаз Миаотева · времена, биле су већ настале смутње, ближила се 1848. година, а крај њега „казначеј", брите су их мучиле; од једном поглед им паде на лепо исцифраНА слова, и тек онла опазише депу и дечаке како се клизају мало даље; јелва је ноттао за руком тал још младом Стевчи Миханловићу, али са дугим већ брковима, са којима га видимо на каснијим првим фотографијама, ла открију ко је писао, ко је то писао. Из тих стопа дечак Јова мој дед, нашао се у канцеларији казначеја. Из тих „указа“ и краснописним, АУТО увијаним словима његовог имена и осталог, и дивним печатима са перфорираним хартијама као они изрецкани и исепкани кружни папири на којима се у наше вре ме доносе само свадбене и свечане торте, из оног јединог штампаног ретка „дратоцене" историјске књиге Душановог зако-

ника и оне дрске и безобразне реченице из приче-легенде, није остало ништа, па је чика-Глиша играо улогу бочног чике и деде, пред чијом сам капијом, на тодину дана пре сусрета с ујна Соњом, 1904, септембра, због тог првог судара са „историјом", плакао што ме нису повели, као што већ знаш, на неку свечаност, и зато не могу да овде одолим нашој „породичној литератури“ — ја, вечити „литерат, како је написао неки (познати или непознати) критичар ту недавно у „Књижевним _ новинама", — ово ремекдело мог бочног деде чика-рлише, писаним У првом лицу, као што се пристоји „велика нима''; ~

У“ мојој обућарској радњи у Кнез Михајла улици, као дуготодишњој познатој препо ручујем пошт. муштеријама с тим да у свако доба могу на бавити и готову обућу, како за одрасле тако и за децу, У свима најновијим фазонима. дОсосито (поштујем штампарске грешке обраћам пажњу г:т. официрима да израђујем чизме У најбољем кроју.

На врањској изложби на грађен сам златном медаљом а на пожаревачкој златном повељом

'С поштовањем и тд.

И тако су се, те јунске луде ноћи нулте године између два века, Соњин сопран и њена лепота слили у пљесак и букете цвећа, лаковане ципеле „најновијих фазона“ и даковане чизме „најбољег кроја" чика-Глишине (обрати пажњу на танану дингвистичку разлику кад је реч 0 новинама — „најновијих фазона" лазе из иностранства, па према томе и страна реч, али зато за дар и солидност златне, награђене руке чика-Глишине Јел“

· ноставна народна реч „крој“ јер је у пи-

тању суперлатив: најбољи), чизме и ципеле су подскочиле лако као што приличи кад су већ од лака, руке им запљескале, и нису стале да бацају цвеће на „лепу Јелену" све до Соњине смрти; али сутрадан по представи, све су новине писале о том скандалу: подсећале су младеж и младе официре београдског тарнизона да се не, пљеска за време чина, већ на крају, а ивеће шаље преко „улаза за глумце" пре прелставе или после,

Ридиш, те вреле јунске ноћи 1900, нео.

— које до "

чекивано и незнано од мене, над мојом детињом „успаваном главом, док је ловила у мутном мору снова слогове за речи, и речи за. реченице, биле су се спојиле две бочне гране мог „дрвета насред свијета", како би рекла народна прича.

Линије је и мојих дланова, дакле, исписивала поноћна бочна рука такозване суд: бине и мога, и нашег живота, ла и мог,

"м нашег писања. Мислећи на ујна Соњу

(ето, ох! зар не знамо из једне чувене песме: „Човек убија оно што воли"; човек унакажава оно што не престаје да трепери у њему), на Софију Нигл и њену „Лепу Јелену" у „глухом Београду“ на почетку овог века, ш ао сам на ухо једне јесење вечери 1938. пред писаћом машином своме саписцу, за коју је заиста био задужен, ако је већ био за нешто „задужен", како је једном преко новина рекао, а задужен није био (од кога би могао бити „задужен": од „дрвета сазнања", од „пар. тије", или тог дрвета насред сви: јета, које је већ овде поменуто2), тихо сам изговорио неколико пута: Басно пољска... писаћа машина била је застала неколико пута... Баснополљска... не светећи се Соњи, већ волећи још: увек њеног Грига и њене тамне, насмешене, подсмешљиве очи.

Мата је остао прав као стрела све до своје смрти (1871—1952), баш као на фотографији с Љубицом, држећи се левом руком око струка, а десном о грану лаке ограде, у дане њиховог венчања (30. априда. 1895: она 19, он 24 године).

Почивају, сад, сви заједно на путу за вечност (зар2), али свакако помирени и смирени, једно крај другог, у двојном реду. Улоте живљења су измењене, за улоте рођења. Земља земљи се враћа. Леже, чел; ни као деца, брат и сестра, једно крај друтог, а два „странца" изнад као нека дадека. непозната небеса, прозрачне 380 пале које су изгубиле своје сенке. Па ипак, једна симетрија лежи ту, међу њима: Она, рођена на Морави, левој притопи Дунава, између Чешке и Словачке, а Он, на Морави. десној притоци Дунава, из међу Шумадије и Хомоља.

Понекад, има породица које, селећи се, са собом селе и своја гробља. Смрт тад изгледа као да је у нашим рукама,

ут

И смрт се најављује речима, тачније казано, у склопу реченица. Па како би се друкчије и најавила тој изузетној животињи, која се не служи само знацима, већ говори, и све, осећања и мисли, лажи и истине, претвара у речи, у бескрајни низ реченица који се одмотава од првог даха до последњег издаха.

То би ваљда требало да значи чувена Снинозина примедба: да је и медитација. смрти, медитација живота.

СЛ ,

Сећам се врло добро. Код ДР. А. после два месеца, на контроли, 1. априла 1968. Срећом, забележио сам на самом контролном листу.

Сећам се, АЛ. је говорила да морам те ово, те оно, Академија, и т,А, а доктор А. примети, обраћајући се мени;

—_ Реците им да више не рачунају са.

вама...

А онда се тргао:

— ...да за неко време... ит.

У мојој глави вртоглавом брзином из . ђале су се фаталне варијанте реченица:

1у за неко време;

2) за дуже време;

3) да више не рачунају...

Ду да никад више...

Тамни основ живота, који се ваља на дну свега и покушава да се искаже, а ко. ји се отима речима, основ који остаје недоречен, неизрецив можда, али свакако, неизрециво недоречен.

Не смрт. Трајање је страшно.

Гозба речи... банкет — нов начин разтовора о мртвима. С мртвима2 Нов ритуал, обред које цивилизације»

Свети: шестокрили аранђел е! Закриам нас крилом. твојим. (Код Вука, Рјечник, стр. 6)

Препис, мај 1966.

За Гбоп-Раш ЕБагасме-а: Поезија је један начин да се живи.

За Керкегора: Пази да се истори ја с њом (Ретином) не испари у по зију.

За мене је поезија управо ту негде, из међу Фарговог „начина живота" и стрељ ње Керкегорове, стрепње да се „живље ње" не испари у „поезију“, у неки живот раг !пебг! т.

«“ 4

Три су излаза могућна, ако се при“ хвати идеја „изласка".

У „Писано пред зору" (нови наслов: Писано у свитање — словачки превод Јана Лабата Разапе ргед зујбапјт подсетио ме на стару нашу дивну реч), они су нашли своје формулације у три послед. ња „такта":

1. Дати све, јер ти је све било дано;

2. Вратити се тамо одакле си пошао ако те тамо неко чека;

3. Изгорети (без рачунице) до кр аја. све док још можеш, а не питај за раз

лоте. ж

Није бесмислено делати, каже Павле Мрак; бесмисленост почиње тек с питањем: Зашто делатиг

«“

О томе у идућем писму.

Аушан Матић.

(Из књиге „Писма која су ипак ститла“)

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 3