Књижевне новине

"који је у гледањим

· формира и да шире раз

КРИТИКА

ТРАТИКА АПОТЕОЗА ЈЕДНОГ

_НАРАШТА ЈА

Добрина Босић: „ВРЕМЕ СМРТИ“, ЏПЕ књига, · Просвета , Београд, 1975.

„ВРЕМЕ СМРТИ" се једним својим током надовезују на „Корене , јер у њему Добрица Босић не само наставља разматрање судбине породице Катић него и остварује нека нова историјска, социјална и психолошка осветљења. њихове епохе. У „Коренима" Катићи су били плаховити и несрећни, трагични и помало нездрави сањари, заокупљени око истанчане крви и немоћи да се биолошки наставе. Тој њиховој унутраштњој, личној драми погодовала је социјална, политичка и историјска драма Србије с краја прошлог века, летаргија после вишевековног робовања. под Турском,. неразвијеност и неиживљеност у свим видовима и токовима живота.

Прва. књига романа „Време: смрти", у којој је приказана напетост и психоза првих месеци првог светског рата, наговештавала је велику драму, неминовност коју собом, носе велики ратови. Она је приказала један нараштај у великом националном и интернационалном покрету, анализира буран почетак нашег столећа, његове узлете и падове, сва његова сложена подитичка и морална превирања. Велики простор у овој књизи заузима приказивање поантичких нарави, загрижљивости, нетрпе~ивости, неспоразумевања. Прва књига, та» кође, аналитички јасно говори о томе како се ствара расположење у драматичном ис торијском чину, из кога настају она дејс“ тва која одређују карактер друштва и епохе о којој се говори. То је егзистенцијал„ни оквир романа, али његове кључне мисли у првој књизи још увек носе и тумаче Катићи. Истина, овога пута нису више силници, спласнула је у њима романтичарска, плаховитост, сада су трезвенији, животно реалнији и, ишибани животом, полако ула зе у почетак свога краја, зачиње у њима њихова људска и историјска агонија.

Ћосић Аћима Катића није схватио као разбијача, његова мисао није антиљудска, она је у многим својим видовима мисао с добрим жељама и намерама, али он своје жеље пи намере искључиво жели да оствари кроз власт и то је оно што га поражава. Та његова жеља да. људску срећу доживи у власти ископала је непремостиву урвину у његовој кући, разорила му. је огњиште, отуђила Вукашина од њега, а живот претвовила у ломачу и згариште. У томе се завршава круг аћимовштине. Иза то. та Аћима као снаге, као страсти и визије, у роману готово нема. Ако се ипојави,то је само мутни блесак, само грч негдашње велике снаге.

Прва књига романа „Време смрти" посвећена је такође страначким, социјалним и политичким трзавицама у Србији непосредно пре и у току прве тодине првог свет“ ског рата. Она је слика политичке и морал“ не растројености, падања и пропадања идеала, политичке загрижености, а посебно неорганизоване политике која постаје уз роком народне. драме. Исто тако, роман приказује стање европског духа, социјалне и политичке аспирације, време лова У му" тном и непрекидних падова свих идеала и губљења воље за све. У том мутном вре мену Вукашин Катић живи свој живот, гр“ чевито се бори да судудости наметне Ре,

зум, да унесе логику У немир, да живот У,

веде У мирне стваралачке токове. Али он у томе не успева, јер је стихија рата ја. ча. од њега и он постаје патник и сазна рата. Највећа драма Вукашина Катипа, је томе што растура породицу, једини и прави бастион његов; кћи Милена постаје добровољна ратна болничарка, а син Иван одлази У Арне дабрОвО ври

б н и губи се у вихор. О ан (“У трећем тому сазнајемо да је 34:

обљен) Иван је робљен.) после еивот превазишао

Аћима и Вукашина. Он је био радикалнији с много више слуха за ново, с много. ла осећања за етичка и дијалектичка пи кивања и искушења. Само Иван, У“ 455 Еј шњој пишчевој визији, није стигао : И 1 вије и покаже своје ! живот, јавет: он и нема свој који нагло, У суровим би се као ме

погледе на с вља се као дечак АНЕ условима ата, саз! 5 . теор. РЕ Бвим МОРА 5 ЕУ ~ нешто губи, нестаје 5 Кане да прави салдо сопственоги та тва свога народа. Тиме се у прРа НО исцрпљују РАНЕ ВЕНА е антикатисе друга питања, развијају,“ у ве Невске тезе; у ЖИВОТ Србије 1 а прозе улазе Дачићи, мета се : па а структура, руше се ропски оквир! Ћ Ди су ХОЛИЛИ људе на газде и РАЧА а надничари, чекају свој, тренутак, му > њима њихова револуција, верују У!

у могућност спасења. = 4 рута књига романа. „Време смрти 05 лобаћа се катићевског прослема и Ули У веома сложене процесе и драме пре је првог светског рата. У њој се прик ује разгоревање рата, размах времена Ре стратегијска припрема и тактичко во о сувоборске битке, одмеравање национални; моћи и снаге, антејско и прометејско иску шење једног народа 1914. тодине, кад је

КЊИЖЕВНЕНОВИЦЕ

ДОБРИЦА ЋОСИЋ

нација преживљавала атоничне дане, кад је на живот и смрт водила борбу не само против Аустро-Угарске већ и против балканских комбинација савезника. Ћосић у овој књизи снагом великог опсерватора л аналитичара открива. моћ једног народа да себе жртвује својим циљевима како би оправдао свој историјски смисао. Друга. књига романа „Време смрти" своди се на критику трагичних историјских раскршћа и дилема и представља апел за борбу против расипања и уништавања људи у фаталним историјским сударима.

Босићева амбиција није била да пише историјски роман ми „Време смрти" то у суштини није, то је више и пре свега друштвени и психолошки роман који је за основу имао историјске догађаје п многе историјске личности, али његова тежња је била да помоћу историјских факата оствари критичку визију сплета историјских збивања кроз која је пролазила Србија пре и у току првог светског рата. У том смислу „Време смрти" већ сада, после треће књиге, умногоме подсећа на Толстојев „Рат и мир“ или, пак, на Шолоховљев „Тихи Дон". И његова је епска амбиција широка, инспирација му је велика, а имагинација. сложена, и комплексна. Чини се, пак, да је „Време смрти" много ближе „Рату м миру" и да је, штавише, према њему доста и конструисано, да је писац користио нека велика Толстојева искуства, нарочито у гра бењу ликова, а и у композицији грађе. Има и неких далеких сличности у осећању и мишљењу, у страстима и сензибилитету, али то су већ само далеке и случајне сличности, ћосићев сензибилитет је, ипак, друга

"чији од Толстојевог, инспирација и надах

нуће су му поетичнији, а на моменте и дра-

матичнији. Уосталом, њих раздваја и ве-

лико. међувреме, они припадају двема ра-,

ЗзАИЧИТИМ историјским епохама, па и своје

" визије света исказују двема различитим по-

етикама, Толстој је своју визију и филозо“ фију живота исказао реалистичком пости“ ком, техником класичне реке-романа, а Ћосић је за реализацију својих размишљања и доживљавања применио више техничка, он је врло често варирао разне технике, од реалистичке до технике тока свести, примењивао је пи монолог и разиграну модерну психолошку дијалошку форму. Мешање техника ни у једном тренутку нису Ћосићева размишљања. и запажања довела у дћсхармонију; напротив, тиме је роман постао динамичнији, сугестивнији, комплекснији, а његове личности много присутније у – акцијама, јер у њи ма не учествују _ само фактотрафски, нису само описиване, нису по среднички одређиване, већ су присутне као субјекти са својим приватним проблемима и личним животом. Пашић, војводе Мишић и Путник и др. као историјске личности не би у строгој историјској интерпретацији ни из далека били оно што јесу у овоме роману да нису оживотворени сло. бодном и комплексном књижевном имагинацијом, =.

Ћосићев роман се везује за „Рат и мир". и зато што његова визија Колубарске бит: ке умногоме подсећа на Бородинску битку; има у њој замаха, ширине, драматике, 32" носа, посрнућа, ужаса, гнушања и танућа, алм има и достојанства, виспрености и из над свега вере у човека и воље и снате да се та вера докаже и оживотвори. То оживотворење вере, ту моћ једног малог наро. да, какав је био српски у првом светском рату, да се домогне слободе по сваку це ну, Ћосић је драматично приказао у другој књизи свога романа. Мала војска једне сиромашне земље, исцрпљене вековним ропством и непрекидним ратовањима — неопремљена, гола, готово номадска, само ме ђу световима, ломи на Колубари, на Сувобору, једну од најјачих армија Х тадашњој Европи, разбија балканску устро'Угарску армију, али са њом и себе.

О тој разбијености наше армије и о почетку тоталног пада Србије ћосић говори у трећој и најопсежнијој књизи свога. романа, У ствари, трећи том је посвећен 1915. тодини, последицама победе, бици за рањенике, борби против тифуса, масовном У мирању, укључивању великог националног романтизма У историјске циљеве, Овај део Босићевог романа, је најкомплекснији, уме. тнички најзрелији, мисаоно најдубљи и џ њему је до пуног изражаја дошла његова епска ширина и његов модеран дух. 50 сић се при том и ослободио неких схемати чности, ослободио се загрижености око по дитичких програма, ослободио се сељачке политичке филозофије, сада су у питању само људске драме, етички чин је сада ме. рило свега, сада је сав у људским диле "мама, у унутрашњим психичким сударима, у“ фаталном националном удесу, сада аналитички разлаже социјално-антрополошко и

подитичко-психолошко стање српског на: рода који је извојевао победу али стрепи од своје немоћи да. је сачува, од једног новог зла против кога нема снаге ни знања да се бори — стрепи од тифуса: вашке су 1915. године притисле Србију и била је витте болесна него здрава, сва је била једна велика примитивна и дезорганизована болница, сва преорана гробовима, испошћена и изгладнела, али ипак јаког морала, воље и моћи да издржи, да иде даље, да гази саму себе до циља, до слободе.

Веру у овом роману, нарочито У АРУ-

том и трећем тому, поред Бачког батаљо“ на, бројних лекара, Вукашина Катића, Патића, Апчса, сликарке Надежде Петровић, многих официра, бројних Ђака и добровољних болничарки, неколико Дачића им свих "сањара слободе — ипак симболизује војвода Живојни Мишић; то је ситурно најсупериорнија личност овога романа и читаве Ћосићеве прозе. У њега је писац уградио и ум, п снагу, и вољу, и доброту, и проницљивост, пи визионарност — он је израз народ У моћи, војничина од главе до пете, стратег и визлонар, сањар и патник; он је човек из народа и зна мудрост народа, али и његове хирове, зна кад и како реагује, како и па који начин треба придобити ње. тову вољу и како бежати од његове зловоље. Има момената кад нас војвода Мишић као стратег, као ратнички мислилац под“ сећа ла Кутузова, кад поси у себи нешто од његове војничке мудрости, Величина Мишићевог лика израста из снаге њетове индивидуалности, из доследности са којом остварује своје визије. По тим особинама он је лирскији од Кутузова, има нечег ши рег у њему, оштрији је, рањавији, болећивији. За војводу Мишића Ћосић је имао и посебан језик, варничав, оштар и мудар, његову мисао је изражавао кратком и са жетом реченицом, увек прецизном и пуном ватје, тако да је његова мисао, његово обраћање човеку, увек стимулативно, крепи, помаже, јача у тренуцима очаја, преображава. _ Има јоти таквих ликова у овом роману: такви су, свакако са неким посебним пндивидуалностима и војвода Степа Степано: вић, Васић, Кајафа, доктор Михајло Радић, Милена и Олга Катић, сликарка Надежда Петровић, Никола Пашић, Вукашин Катић, Толе Дачић, Алекса и Милије Дачић, Адам и Иван Катић и, посебно у тре“ ћој књизи, Богдан Храговић и мајор Гаврило Станковић, Станковић је тако снажно изграђен да нас збуњује и истовремено о" душевљава његова индивидуалност; истовремено је суптилан по опор, ватреног је темперамента, доброчина је и циник, кукавица и херој, патник и сањар, визионар и очајник, човек који хоће читав живот или ништа, не пристаје на компромисе, рањеник је и има гангрену у лози — не пристаје да му исеку ногу, јер верује да без ноге не може да живи пуним животом и због тога врши самоубиство. Гаврило је занста необична, запањујуће снажна личност, крај ње. сложена, сва контраверзна — једна од најоригиналнијих које је створила новија српска проза.

Косићев роман „Време смрти" сложен је и слојевит, епски размахнут и мисаоно густ. Сигурно је да је ово једна од најамбициознијих књига у српској књижевности уопште, да се најавила као део великог

биклуса романа, “да носи У себи, у својим

идејама, естетским и етичким сводовима, фундаментална животна одређења. „Време смрти" је остварење двоструке енергије: оне коју Ћосић као стваралац носи у себи иџоне коју је открио у своме народу. Зато и кажемо да је овај роман симболична и конкретна анализа једне мутне и: тешке ис торијске стварности, једне запањујуће пси хичке људске реалности — приказ суровог хода по мукама једног нараштаја, воље и моћи једног народа да се супротстави ст" лама немерљивим да би се домогао правде и слободе.

Миливоје Марковић

ПОЕТСКИ КОЛА

Александар Пауновић: „ЧАЈ ОД ЗОВЕ", Просвета, Београд, 1975.

ТЕРМИН „поетски колаж", којим Александар Пауновић ближе одређује своју другу по реду — збирку „Чај од зове", недовољно је чврст и недовољно одређен. То је, чини се, пре субјективна ауторова ознака која може да послужи као путоказ читаоцу, него што је објективан књижевнотеоријски термин. У сваком случају, терминолошка вредност израза „поетски колаж“ није унапред измерена, већ. се мења у зависности од читалачког иску. ства, од спремности не толико да прихватимо ову ауторову „ограду“ (она је, уосталом, ту, пред нама), већ да се сагласимо с њом, А песник је, компонујући своју збирку овако како ју је компоновао, имао разлога да је назове поетским колажом, и да препусти читалачкој и критичарској емпирији даље типолошко разјашњавање.

„Чај од зове" није збирка песама у класичном смислу речи: она је збир екс перимената, она је пркосна, инаџијска, иронична, заснована на једном радозналом „може и овако", дакле на хтењу које џм најмању руку обавезује аутора да пока“ же како и тако може. У овој се збирци песме не ређају једна за другом, дисципдиновано сврстане у циклусе, па бисмо се чак усудили да тврдимо како сви текстови у овој књизи и нису песме, мада за све унете текстове постоје изразито поет. ски разлози због којих су обухваћени књитом. Укратко, пред нама је књига чија је логика ћудљива и само делимично ухватљива, чија филозофија збуњује п изненађује, збирка која доноси нешто и од естрадне семоуверености, пи од малреалистичке дрскости, и од егзистенпијалистички интонираног "понирања у свет око се

АЛЕКСАНДАР ПАУНОВИЋ

бе, а да се тиме Пауновићев стваралачки регистар не исцрпљује. | За разлику од своје прве књиге песама.

_ „Јар“ (1971), Пауновић сада није градио

збирку на временском континуитету и једпој одређеној хронологији. Ова књига, укодико то није варљив први утисак, није настајала кроз време, него у времену, она није вертикалан, већ хоризонталан пресек временске равни. Тако се око језгра. збир“ ке групишу поједини текстови (употребљавамо овај израз у недостатку погодни јет) поетског, привидно непоетског или чак изразито непоетског карактера (записи, афоризми). У њиховом међусобном односу уочава се посебна. геометрија, чији кључ аутор не поверава до краја чита» оцу. Ту су: песме које се, настављајући линију ЛПауновићеве прве збирке, ближе пределима чисте лирике, затим песме естрадног типа, песме у прози (често не само лирског већ и есејистичког карактера), експериментални језички колажи (на пример „Бели радио"), минијатуре сублимног израза и маестралне слике („Зодијак"), парадокси, афоризми и хумористички записи („Критичари су као буве и као скакавци — „скачу“ више него што вреде п „вреде" само у јату). У извесним случајевима тешко је издвојити жанровски чисте песме или песме у. прози — Пауновић ретко потчињава свој израз поетским канонима и општеприхваћеним регулама. Иако експерименталне линије које је скицирао не развија до краја, односно ре-

· зултате појединих експеримената не узи-

ма. као полазиште за своју целовиту поетику (што је могао учинити), Пауновић својим новинама доноси неколике акцен-

· те који се не би могли заобићи у српској , поезији протекле“ сезоне, па и шире,

„Зова", „Песма о луни" или „Феникс и друге „врсте ватре" најближе су песмама из Пауновићеве прве збирке, лирици усамљеничког тиховања п пејзажима биља и птица у којима песник, после несмиљених судара са светом, тражи корене исконске мудрости. Али у овом поетском колажу Пауновић прихвата један у основи рацио“ налан став, у коме преовлађује не емоти-

· ван већ интелектуалан однос према све

ту. Тај нови песников став није у потпу“ ности активистички, али свакако проистиче из активнијег односа и налази, повре. мено, разрешење у хумористичком ди станцирању. Песник уме да буде ироничан, прелазећи у естрално поигравање је. зиком и мелолијом песме („Крилатипа", „Магдалена", „Хоће змију да умију"). Пау. повић осавремењује искуство надреалиста, примењујући поуке ране фазе надре“ ализма (и дадаизма), а затим прелази следећи артикулацију њихове стваралачке авантуре — У. поетски | прни хумор („Свемогући Шиц", „Запис о олтајању мамута"). ДХрукчији поступак аутор презентира у циклусу „Зодијак" граћеном на асопијативности друге врсте, полазећи У појединим песмама од слике (ликовног ле-

ла) да би остварио своју, постску слику: „Девици кажу: чувај се лава, лаву — чувај се девице, пази.

У поноћ, када девица забођави ма гитару пршерада се лав."

(„Девица", по слици А. Русоа)

Књига „Чај од зове" привлачи пажњу разноврсношћу израза и отвореношћу це“

липе; као да је аутор, обележавајући хо-

ризолтални пресек својих тражења, отварао путеве за даљу поетску надградњу.

Иван Шоп