Књижевне новине

нам га преотела. а , на шанк, ·„Селекта" кад се оно наклатио

ПОРТРЕТ

Уз поновно читање прича Васе !

КАДА ПОМИСЛИМ на Васу Поповића, увек се сетим доброг старог „НИН"-а и

_ његове сивкасте хартије, која је после не-

дељама жутела на сунцу, и тада, поново ме обузима нека носталгична глад за су ботњим новинама: кафа, зелена кутија нишке „Мораве“ и „НИН" са „Избором из света", чисти столњаци неке периферијске кафане у девет сати пре подне, нестрпљиво тражење странице на којој је обично писао Васа Поповић и разочарање када би његов текст изостао. Већ на први поглед, његове приче и путописи су се из двајали од осталих по мноштву „цртица", како дечаци обично називају и препознају дијалоге у прозном штиву — „ра + говори", како их је називала мала Алиса у земљи чуда, а био је ту обично и ди ван цртеж Слободана Богојевића. Већ по томе како је та страница изгледала, како је мирисала на свежу, тек отиснуту штампарску боју, она се издвајала из новинарства тог времена, забетонираног у суморне ступце и дугачке поднаслове. Визуелно, једна прича Васе Поповића личи на оглодани скелет рибе на белом тањиру. Отпадо је сувишно месо, појели су га барокни вербалисти, остао је само скелет духа оскудан, шкрт, а доведен до савршенства, По: том рибљем костуру можемо рекон“ струисати, не само изглед рибе, већ и портрет пецароша који је уловио, на крају, чак и боју реке (а то је увек нека трома равничарска река са врбацима и питомом зеленом обалом), све...

Због чега су читаоци моје генерације са тодико нестрпљења очекивали _ приче овог писца у суботњим бројевима НИН-а2 Могла би се написати читава студија (она ће вероватно једнога дана бити и написана) о једној малој сиромашној земљи, која је дуго била затворена према свету, сама са својим невољама и сталним осећањем да јој прете и да је не воле. Напољу је био Велики Бели Свет, а у то време раних педесетих година, само су ретки срећници моглн да путују и да га додирну прстима. Плашили смо се да се не изгубимо у њему ако нам се икада пружи прилика. да га неким чудом видимо, а ре чи: метро, облакодер, булевар, аеродром, калвадос, егзистенцијалисти — изазивали су у нама провинцијску збуњеност, па смо се окупљали око првих повратника из иностранства и распитивади се, а како се тамо живи2 — загледали прве хемијске олов“, ке (у Београду су тада увале радње које су пуниле испражњене хемијске оловке!), прве мале радиоапарате и часовнике на расклапање у футроли, питали их како су се тамо сназили, како се нису изгубили џ. туђем свету, на. туђим железничким станипама, како су тражили, хлеба, а како воде. И је. ди. скупо, а после легади У сво је |кревете глава испуњених. мабудљивим авантурама; замишљајући- како бисмо се сами снашли, а: путовања нас мамила и нека тиха чежња гушила до суза. ,

место нас, путовао је тада смеди,сремски "шерет · Васа · Поповић, и он нам је сваке суботе причао о својим доживљаји“ ма, причао нам да Је Велики Бели Свет,

"у ствари, псти као и овај код нас, да није

важно знати њихов језик ако чдвек уме да се насмеши п покаже прстом на флашу, на жену, на улицу, на кућу, на кревет или векиу. хлеба, да. свуда. људе подједнако броам, кад боли зуб; да страни, тамо њихови келнери 'нису никаква тоспода и да прихватају пиће, ако. им та гост понуди — једном речју, Васа Половић нам је разбијао. страх, "упоређујући Ђели Свет а својим Сремом, често у корист. Срема! Понекад се судбина, једног писца заувек веже за судбину једног листа: Васа Поповић нам је некако неодвојив 4 НИН-а, баш као што су нам бриљантне књижевне критике и париски путописи Борислава Михајловиће-Михиза и путне белешке сликара Миће Поповића, неодвојиви од тог првог послератног прозора У свет, тог листа који је У својим првим бројевима. имао довољно храбрости да штампа први у нас, послератни Волт Дизнијев стрип.о Шиљи и роман „Шума то ри" од Џемса Оливера Кервуда. Тћитади смо се, дакле, из недеље у не

дељу. шта. се у међувремену АОГОДИЛО Ва-_

си, је ли, се изгубио, да ли Је пропустио

„авион, какав му је био мамураук од ТРУ"

:

зијског вина, да ли та је појела ајкула из' базена. аустралијског милионара, је ли нека мала Жоржет из

да није можда изгубио свој легендарни црни филцани шешир широког обода У некој непознатој тардероби, хоће ли умети да се врати, да пронађе пут кући; ! ГА он се увек враћао, У ствари, није ни. путовао никуд без своје мале зелене домовине у левом џепу, он. се церекао У лице умишљеним величинама и широким булеварима, он је пио шампањац, а у трау осећао резећи укус белог сремског пре сеченог, он је, у ствари, личио на оне тако драге мјаке из дубоке унутрашњости који не пристају на шарене лаже и 12 зарезују никакве успехе, већ увек Запе у питају за здравље, за фамилију, за де ЈЕСИ ба Хобва патријархална Море виа: Метрополе нису, дакле, опсениле Васу По повића, а њихов ритам вије ни за длаку убрзао успорени ток сремског. ПО КИ који увек има времена, који не трчи у бедекером у руци да се што више нату " страних благодети; о Мо ва ох и ости — св ј Ма али та чињеница та није запа: њивала, било му је исто каом у МЕ '. класе железничке, станице у ШиМИР ~ бифеу „Кикевац" на Чубури. МА И“ не У најући, он нам је тако МЕ храброст да п сами једног па Уне чимо тамо иза црте где теку Мед Ма бе кои где чак и француска деца 1

· француски.

непромењиви и вечни; као на-.

ПРЕДГОВОР ЈЕДНОМ погОвОРУ

Поповића

Тетурали смо годинама за нашим 'Васом од Сибира до Токија, упознавали се У ходницима спаваћих кола са чудним људима, обарали под сто Руса на њиховом сопственом терену, њиховом рођеном вотком, вичући панично у телефонску слушалицу: хало. је ли то Београд — и са чежњом ослушкивали готово нечујни глас с оне стране жице, наше гласове у срцу, нашу сиротињу, нашу вечну глад за пространствима планете, наш комшилук, наш звук. |

Чему иначе приписати невероватну популарност Васе Поповића у најширим читалачким круговима и онај обавезни осмех, који се рађа на лицима средовечних људи када се данас помене његово име: „Ех, Васа!" — ако не тој реткој благословеној особини да буде добровољна незналица у земљи чуда, да испадне наиван, да нешто погреши у високом друштву и да то призна, да збија шале на сопствени рачун, да буде обичан, баш онолико ко лико смо и сами обични. '

(Једна сцена која најбоље објашњава његов одефе према животу на високој но. зи: у некој земљи, не сећам се више којој, у једном отменом зимском смучарском центру, Васа Поповић гази снег преко стазе за слалом у плитким ципелама им тешком громби капуту, па му неке отмене девојчице отму шешир и добацују та једна другој, а он их моли да му га врате док му се снег топи по ногама!)

Није дакле, никакво чудо, што је ме ђу многим путописцима, који су о туђини писали и паметније и обавештеније ОА4 њега, једини Васа Поповић успео да и нехотећи створи сопствену путописну шкоау, коју су толико имитирали, да је једно

ВАСА ПОПОВИЋ

време била тотово обавезни приступ штиву те врсте. Уместо. безличног ми, које је дуто владало официјелном ' новинарском школом, Васа Поповић је међу првима, ако не и први, унео ја — чињеница, која данас може да. изгледа сасвим обично, али која је у своје време била опаснија него што се данас може да претпостави, научивши нас, притом, да смо овакви какви смо, центар света и васионе, "ослобађају ћи нас чиновничких стега анонимности. на. крају: ши да лакше дишемо док

читамо новинске редове.

Погрешно би било мислити да је отварањем земље према свету и свим пластичним џиџама које смо у међувремену подобијали, писање Васе Поповића пало у заборав и изгубило ма шта од свога шарма. И у време такозваног објективног, компјутерскот, њус-магазинског новинарства, за које су многи мислили да представља. једини облик обавештавања потребан савременом читаоцу новина, недељни читач исто тако чезне за топлином једне Васине странице, као што је чезнуо некада у пред. -телевизијској епохи за удобним новинама, меканим и верним као домаће папуче о које се отимају укућани — за новинама, које се прва два дана читају, а онда користе за потпаљивање ватре и брисање прозора. Ко је икада обрисао прозоре једним њус-магазином2 ; .

У овим полу-причама-полу-тутописимаполу-чаврљајућим поемама ВАЛЕ УЛеНуа: Литету, провлачи се такође једна необично Драгоцена нит, један поетски исповеднички тон, — ритам који свакодневни разговор претвара у поезију: мој отац, · пасионирани недељни читач новина осећао је потребу

да приче Васе, Поповића чита наглас, |

лактова ослоњених на излизану к С:

мушему — дивна НА план. СОотества: НИН, футрола за наочари и кафа која се хлади, док кухињом одјекују“смешно дирљиве Васине речи, које нам помажу да се за час осетимо изузетним и да све што после кажемо, ма колико обично било, звучи изузетно. У том његовом ритму, има извесне пијане дражи: његови дАијалози понекад. делују као тепање пијанаца пред сивкасту зору, када су нежни Један према другом, тренутак ' пре“ него што. оборе столице и преврну' сто, минут пре опасне туче и.фајронта: речи добиЈају неслућену малиганску тежину, а нека обична реченица понавља се тачно толико

· ријата:

, ,

пута, док не изгуби уобичајени смисао и постане неслућена поезија ноћи.

После читања Моповићевих прича, мамурни смо најмање. два дана. Али то је племенит мамурлук, који се одлично слаже са домаћим расолом од купуса, слатаног са љубављу у бачву.

» Пишући о томе шта му се све исподогађало тридесетак година, Васа Поповић је постао не само врсан писац него упоредо са тим и изузетна дичност — заштитни знак за једну врсту срдачног, љубазног човека типичног за наше поднебље, који ће на путу ка историји књижевности, радије свратити на шприцер у неки бирцуз,'ако га неко позове за сто, него

· продужити до сопственог споменика који

га. очекује.

Давећи своју претерану осетљивост У пићу, а верујући притом да ·„пијанце и Бог чува!" и да је опасно бити разнежен и сувише фини у једном суровом времену по коме се мувају жестоки типови, генерација Васе Поповића (Зуко Џумхур, Слободан Марковић, Слава и Слободан Богојевић, Бранко В. Радичевић) између педесете и шездесете године спасавала је својам духом и изузетно оригиналним понашањем наш прилично суморни духовни живот, славећи обичне свакодневне ствари: вино, путовања, периферију, сентименталне љубави, шеретлук, кулинарство, патријархалност која је лагано ишчезавала. '

Не придајући неку нарочиту важност ономе што пише, несклон мистификацијама кабинетских књижевника типа „Пст, тата ствара!", а уз то скроман и у суштини деликатан и стидљив човек, ма колико то било неспојиво са његовом јавном репутацијом, Васа Поповић је писао своје књиге, пишући за новине; једноставно, он је пуштао да му се гомилају приче и путописи, да би на наговор пријатеља или у часовима „доколице, поново преврнуо

старе новинске комплете и сам се запањио колико се променио у међувремену — колико он, колико ми, а колико читав свет! Ето у тим новинарским паузама,

рађале су. се његове) књиге редиговане кроз сочиво тајног естете, који је све текстове 'ослобађао баласта актуелног и онога што је сматрао недостојним вечности; али увек некако тихо, без много помпе

и критичарских артиљеријских припрема

(које тако често наговештавају мртву ште-

· над) скромно, дакле, и некако као успут,

и сам скрушен пред одтоворношћу писца над укориченом књигом, чему су склони многи врсни новинари за разлику “од умишљених књижевних величина. Те књиге су се појављивале тихо, али ретко ћете их када сусрести на полицама антиквачитаоци. се изгледа не одвајају лако Од њих, баш као ни од своје проштлости, чији је Васа · Поповић сведок и вршњак. | И башта лежерност у односу према сопственом књижевном делу, завела јен многобројне хроничаре и књижевне историчаре, као и:оне чија је дужност да откривају закопана блага: прелазили су обично са супериорним смешком поред књига Васе Поповића, налазећи оправдање за своју небригу у) чињеници да та није потребно водети и тумачити, кад га већ толико света воли им чита. Појава типична за наш књижевни живот, у коме. се често понаамо као прави расипници, одричући. се

"својих најбољих „духова тотово сваке не

деље, као да је једна култура, а поготово култура једног овако скученог културног поднебља као што је наше, непресушна, као: да: свако име није дратоцено и · незаменљиво. Усмерени ка највишим

"врховима имагинарне елитне: књижевнос-

ти, литерарни жреци и пресудитељи забо-

_рављају да се често:у наоко скромним

"делима, крију праве златне жице — то је хуммис из којег ничу нове вредности и имена, баш као што је из трилесетотолишњег

" упорног и скромног рада“ Васе · Поповића _ "никла читава плејала хумориста, путопиосапа и! новинара, један наш посебан и

својеврстан стил и поглед на' живот, који нас је спасао од тужног осећања вазалства у односу на блиставе, гтрандиозно аранжи-

"ране излоге' светских њус-магазинских ро'бних кућа. |

=>

Момо Капор

5

Љубиша Бидић

Стрелац

На чему то јаше отровни стрелац моје јабуке

од чета то кентаур постаје КБ док се стежу једно уз друго

Из ребара им израста стрела гинка док се стежу једно уз друго

Жудња. им трло постаје док се стежу једно уз друго

Хоће ли стићи отровни стрелац са лепим смртним луком

Ил ће му достићи само вилица оглодана самртном жудњом

ВУЧЈА ВРЕМЕНА

Опет шума

омет њен вук сасвим мали Може се у руку Узети помиловати.

Прошло је вучје време

боже

Ако и они нестану

А' Ноје не зна за нове легенде Како изаћи Ловцу пред очи

Докле можемо сами храбрити мале вукове да нам очувају шуму

Ако нас напусти Ловац ко ће испочетка саставити бајку

о седам јарића.

РАЗБОЈНИЧКА ШУМА

Јелену кад заспи дубоко у ноћи земља исклија на роговима корсњс звезде му очи попију

чобани кожу одеру

шумски дух срце украде

Има ли наде на јелењу вечност док животворну воду лоче вучји чопор

Има ли наде кад прелгпо заспи у дубокој разбојничкој шу"

МЕДВЕЂА ПЕСМА

Медведи надиру

Поједу велику шуму

и све мале животињице Прождру цео храст на пронпланку онда се сручују низ наш видик с тако надиру медведи на наш град

Уз пут чупају кожу

показују колики смо им за грла

изгазе велики круг

показују колики смо им за шапу одмеравајући светлост у нашој ноћи ес тако надиру медведи на. паш град

Поједу трешком уз пут

монеко своје младунче

и показују нам како га. кидају

Затим очекују одјек свог гласа у нама док се боримо ломећи та 5

да не личи на њихов глас —

г тако надиру медведи на паш град

БРОДОЛОМЉЕ

Ко живо срце о камен распали. се

а тајну не знају

како ће се покупити

На љутом камењару чекају моћ природе невидљиве жилице да им израсту ко танке ноге паука.

Његова отровна пета младгж тајновит обележио им је ново рађање тела

Видари ће их травама бесуспешно лечити Не смеју им рећи

за отворену пегу

која им више не смета