Књижевне новине
"шању
ПРОБЛЕМИ
БЕСПЛАТАН КЊИКЕВНМ РАД
ИЗВЕСТАН БРОЈ књижевних листова и часописа који излазе ван већих културних центара и који се боре са низом материјалних тешкола, један део своје незавидне финансијске ситуације решава на тај начин што сарадницима не исплаћује ауторске хонораре. Сарадња у тим часописима сма. тра се добровољним радом, 060лом који културни стваралац приноси култури свога народа и прима се углавном 6ез протеста. Ствараоци се деле на оне који хоће да сарађују у таквим публикапијама. и на оне који неће да сарађују, али нико од сарадника, свестан ситуације која му је представљена, не поставља пита ње ауторске накнаде. Међутим, мени се чини да у таквом понаредакција постоји једна доста крупна грешка, Није реч о новцу, него је реч о једном принципу који је јако опасно наруши ти, управо у тренутку у којем во. димо овај разговор.
Ми живимо у друштву ослобабања рада пи у друштву у коме је прокламован, а добрим делом и примењен, принцип да се сваки друштвено користан рад плаћа и да се људи награђују према своме раду. Односно из принципа да се људи награђују према резултатима свога рада изведен је принцип да та награда има један материјални еквиваленат. Ако се, дакле, једна врста рада оставља неплаћена онда то подразумева једну од две — а врло често и обе ствари, Једна је да резултати тога рада нису уопште значајни; друга је да сам тај рад као такав није друштвено користан. Ако резултати тога рада нису уопште значајни онда такве текстове не треба објављивати, јер лош текст је лош текст, без обзира да ли је плаћен или није. Ако се један текст објави онда се бар претпоставља да га је уреднички колегијум на основу своје уредничке савести пустио у лист и часопис због тога што је био уверен да он има известан квалитет.
Други разлог је много тежи. Ако се литерарни рад не плаћа,
_овда се он, у друштвеној ситу="ацији у којој се то збива, знатно
девалвира. Књижевно и уметничко “стваралаштво узима се не као друштвено користан рад, већ као приватна ствар доконог списате ља који, уместо да решава укрштене речи или ређа пасијанс, пише тамо некакве песме, приповетке, романе, чланке, драме и, шта све ти људи не пишу. Док с једне стране дугогодишња борба да се дитерарни рад призна као и сва» ки други рад даје један одређени резултат на ширем друштвеном плану, сами ствараоци се старају да ти резултати, политиком коју као уредници воде, буду умање чи или потпуно поништени,
Јер, то да је књижевни рад друштвено користан Рад као и сваки други јесте нешто с чиме су у принципу сви сагласни. Оно око чега се сада воде разговори јесу механизми који ће најбоље регулисати награђивање тога дРрУштвено корисног рада. Један Од механизама која је Ра је друштвено признат и ]) 1 Затим који доиста функци ше јесу ауторски хонорари. о пуно несвесни онога што раде, уредници неких књижевних 9стова и часописа тај механизам
] ем плану паралишу. на једном шир 7 се и као
Неки од њих јављају у Авоструке личности. Док се у ја» ним дискусијама, разговорима у друштвеним институцијама, 4 местима одлучивања врло гично боре за, попр јалног положаја писа људи, стицајем околности, 0 уредници публикација, допринео“ се том лошем материјалном Еложају писаца. противу којег
боре.
Одтовориће се да су срвастРа мала и да за аџторске хонор нема новца. Штампарији се пи ре штампарске услуге, мора се плати бама и једин
Би штампарија штампала да т ма ауторских рукописа и како би часописи излазили да у њима не ко не пише. Ако нема срелстава за ауторске хонораре онла се Ка средства могу на неки начин 4 Бавити. Ако не могу да се прибаве онда такве публикације не тре ба издавати.
Предраг Протић
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
аитика
ни аи аи тН та аи иналирвие ренина твимвааиа и
СА ИЗАОЖБЕ „БЕОГРАД — ИНСПИРАЦИЈА СЛИКАРА“ (КУЛТУРНИ ЦЕНТАР
БЕОГРАДА) — МОСЈЕНКО МАРКЛЕН: „ЗАТРЉАЈ" (1975), УЉЕ
ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ Византинци у српској књижевности
УЗИМАЈУЋИ непосредно са грч ког изворника, стари српски пис“ ци су преводили и сложенице. Тако смо добили добродетељ за стару словенску а врлина (на основу које је Мавро Орбини извео закључак да су Брули — он каже Верли, Врли огранак словенског народа). И не само добродетељ, већ и дру“ ге сложенице за које смо имали своје речи, а да не говоримо о обичним калкама као што су је стаство, према грч. оџКков ЈА оџзја — „суштина, бит", на стојатељ (старешина, управник) према грч. ерјзбајоз, или бездна (провалија, понор) према грч. ађуз5оз (од а — „без“ и буз505 — „дубина, дно"), која реч се, ето, сачувала до данашњих дана у облику амбис. Зато можемо без претеривања тврдити да је тиме начињен први раскорак између књижевног и народног језика, који ће се касније претворити у јаз и довести до поновног враћања на увек живу и виталну народну реч. Јер, све што је у старој српској лексици замењено ечима начињеним према грчком дритиналу није могло да продре говорни језик, јер је утицај пие речи у оно време, па и ка је, био незнатан и није обуатао широке народне масе. Па ни сами писци нису говорили какру су писали, што се може заклучити из примера речи источник (буквално — који истиче). Кло замена за извор, врело, па и словенско сопот, ова рез је начињена искључиво за потребе књижевног изражавања: „Источник по истини јеси, оче. Јоване, мислене воде струје предивајући". У наведеној реченифи не може да стоји извор јер је разлика очита.
Хобра страна ове, назовимо је пемнтерије наших првих преводиљца је у томе, што је омогућила једном народу да заснује своју књржевну културу на богатој грчкој и византијској традицији. Под изразом „педантерија" под: разјмева се, у ствари, тежња да се страни текст пренесе са свим својим језичким, стилским и другим одликама и да се прихвати једаћ тешко прилагодљив дитерареџ манир. Отуда и боја старе књихевности која је прилично страта нашем осећању _ језика. (Данашње преводилачко гесло, које је недавно истакао Живојин Симић, да верност стилу и садржини оригинала и верност духу језика на који се преводи, морају бити |ветиње, у оно време није могао бити прихваћено у целини.
Ара добра страна оваквог начина превођења (због које смо и начђтили овај подужи увод) јесте у јоме што је створен књижевни језик у којем су се лако сналазрли, не само писци осталих словенсих народа, већ и Византинци, који су, нарочито после турскогпродора на Балкан, у све већем (роју долазили у српску земљу. дд писаца несрпског порекла пуебно су се истакли и својим „лима обогатили српску књижевњст Константин Филозоф, Григориј. _ Цамблак, Андоније Рафаил Њуактит Никон Јерусалиман и Дилитрије Кантакузин, чије стихов, пренете на савремени језик донфсимо.
За размку од Никона Јерусалимца (АМовника и учитеља Јелене Балпић)у који је писао на српскословнском, али ту и тамо употребљаво и грчке речи (ргота — „мрто тело, леш", поћтап — „трому, ењу" и др.), што значи да је грки и мислио, Димит-
рије Кантакјзин питле чистијим,
уз то и лекичким богатијим је зиком, АО Атпе са нетпто више словенских гету него тпто их има сопскословенбти, Због тога се У науци спочећа сматрало да је његово песттко лело „Молитва Боторолипи“ тревелено с трчког. Своју сумњу 1 то први је изра-
зио Бура Даничић у својој напомени: „Ја не верујем да је ону мо аитву Дмитрову когод превео с грчког, него мислим да је сам Дмитар писао и српски". Убрзо се показало да је Да сва. тврдња тачна, јер је Димитрије Кантакузин живео у Новом Брау код Приштине, знао српски џи писао на српском. У Новом Брду је доживео и покољ српског живља, када је султан Мехмед 1 посекао
· највиђенију властелу и грађане,
младе људе послао у јаничаре, а жене разделио као робље. Пре живео је и погубљење целе породице свог брата Јање, па отуда толико песимизма у његовом певању. „Крајње песимистички песник код Срба“ каже за Димитрија. Кантакузина наш врсни познавалац старе књижевности Борђе Сп. Радојичић, и додаје: „Његови стихови су искрени, проживљени, наравно, не сасвим, јер у њима има оног општег средњовековног туђења од овог света и опредељивања за небеско царство“. Ја не мислим тако. И свако ко прочита ове. стихове рећи ће да је Димитрије Кантакузин изнад света во лео живот земаљски.
Никола Јеремић
Димитрије Кантакузин
Час одговора (1470)
Тада ће се тужно преврнути очи, језик изненада стати, занемети,
пламен ће изнутра силно обузети, телесна ће снага нагло изнемоћи.
Нема тад помоћи од друга и знаних, нити од сродника, браће, пријатеља, од света иметка каква корист тада нема помалача ни избавитеља.
Не знам је ли послан баш по мене сада, да ли се то време приближило . већ,
· не знам да ли к мени наоружан
хита, не знам да ли ово самртна је ноћ.
ИЗ ДУБИНЕ СРЦА (1470)
Дрско ми је прилажење и казивање, смело ја несмиони долазим к теби, милосрђа твоја охрабрују ме, па дрско те с радошћу и зебњом зовем.
Коме би блудан и блатан да се привинем, пред ким да уздахнем из дубине срца, коме да се огласим грцањем својим, пред ким да паднем да ми се смилује2'
Зашто ли родити се удостојен бих, зашто из утробе изашавши не погибох, пре смртна часа мртав сам заправо ја. пре суђења сам савешћу свотом осувен)
КАКО ПРОЋИ
(1470)
Живот пролазан, празан, неиспуњен,
као ругајућ се, отходи брзо,
отходи и лице света овога
у пролазности несхватној људма.
Како то стече се у рођењу смртг Како по постању тлењу се датир Како не ис живљења зло, и без огрешења минути какор
(ПРЕПЕВАО НИКОЛА ЈЕРЕМИЋ)
РАЗНОВРСТАН САДРЖАЈ
Летопис Матице српске ,10
Први утисак који се јавља при прочитавању октобарске свеске овог угледног часописа јесте постојање равнотеже између поет-
· ских, прозних, есејистичких икри- тичких прилога, као и преведо-
них текстова, какво није често у уређивачкој пракси наших, часописа. Неколико прилога из различитих области привлачи пажњу. Такав је, у првом реду, испрпан критички есеј Виде Е. Марковић о „Хамлету" у режији Стеве Житона (представа Југословенског драмског позоришта). Прегнантна и систематична анализа под насловом _„Раскол између речи и птре" води нас кроз Шекспиров текст и редитељеве измене уз 60гато документован закључак да Жигонова верзија и интерпретапија представља грубо осирома"шење свега мисаоног у „Хамле-
»
"ту", нарушава основне концепци-
је ликова, поједностављује трагедију тако да ова ,...постаје граБанска ман, чини нам се у овом случају малограђанска, породична драма." ·
Други прилог вредан да се издвоји јесте „Мама аезћенса" (1) Драгутина Гостушког, избор из необјављене књите „Уметност “у недостатку доказа“. Луцидне аџторове варијације на естетичке, филозофске и уметничке теме дају подстицај за преиспитивање неких наших уврежених ставова и захтевају активан читаочев од: нос према тексту.
Привлачи пажњу поезија Ми-
лана Комненића (под насловом „Прилог критици српске поезије"), а изузетно је занимљива пи модерна на граници експеџимента — прича Џона Барта „Из-
губљен у кући смеха" у преводу |
Давида Албахарија.
А. Г. МАТОШ, БОАЛО, „КАМЕНИ СПАВАЧ"...
Република, 9
У броју 9 овог загребачког часописа за друштвена и културна питања. издвојили бисмо на првом месту прилог Мате Лончара „Из међу нас и свијета" (АГ Матош и Београд). О АГ Матошу и ње говом боравку у Београду већ је доста писано, и чинило се да је та тема исцрпена, међутим, Мате Лончар је познате чињенице освежио новим, интересантним подацима и успео да добрим спојем надахнуто-есејистичког стила и веродостојних докумената обликије ако не нове, а оно сасвим оригиналне контуре ове теме зна. чајне и за хрватску и за српску књижевну историју.
Уз одломак (четврто певање) из „Пјесничког умијећа" Николе Боалоа, Мирко Томасовић даје општи поглед на доба у ком је настала ова чувена стихована теорија класицистичке епохе, и јелан ( делимичан) покушај да се она преиспита, наново вреднује и смести у оквире који јој (поред свих мана и заблуда на које је временом указивано) ипак припадају. На жалост, нако је то тема омогућавала, чини се да нам То-
"масовић није рекао ништа битно
ново, а његова рехабилитација Боалог (ако је она уопште потребна) звучи маглаовито и несигурно. ! Ристо Трифковић објављује рад под насловом „Ауторски пут ка коначној верзији Диздаревог Каменог спавача'". Без претензија да даје суд вредности о песмама Мака Диздара, Трифковић износи низ корисних података и чињеница, стварајући тако универзалну слику дутог и често мукотрпног пута којим стваралац иде до коначне верзије дела. Г „Република“ поклања много простора кратким прозама и по етским циклусима; штета је што ти прилози (у овом броју) не оправлавају поверење које им је “казано. ПОЛЕМИЧКИ 0 АКЦИЈИ „ИЗРАЗА"
Живот, 9
Септембарски број сарајевског часописа , т' доноси полемич ки чланак Ненада Радановића под
Исправке
У прошлом броју „Књижевних новина" у интервјуу са академи ком сликаром _ Недељком — Гво зденовићем поткрале су се неке омашке које донекле мењају сми сао текста.
ХМ одтовору на питање о де финисању сликарства, исправна реченица, која почиње у 17. реду треба. да гласи: „Без поменути» квалитета све друге димензије: мисаоне пројекције, односи, под стицаји, темперамент, погледи не свет, на друштво коме припада на време у коме живи — говоре само о амбицији, о тежњама, 6 естетској или друштвенополити чкој опредељености“
ИЗЛАОГ ЧАСОПИСА
насловом „Културна и књижевна акција часописа „Израз ". Реч је о двема свескама „Израза" као о некаквом виду зборника у ком је представљено поетско, прозно и критичко-теоретско стваралаше тво БиХ у последњих 30 година. Радановић похваљује ову акци. ју сматрајући је корисном и по. зитивном, гледајући на њу као на неопходност, али мстовремено „истиче: „Прво о начину презента. ције овог значајног _ периода... •Рекло би се да је тај начин с једне стране веома занимљив, а с друге, дискутабилан, па и полемичан, јер је у раскораку с извјесним, давно утврђеним и провјереним искуствима књижевних историчара." Аутор чланка истиче да је тимски рад нанео највише штете овом подухвату, јер су не усклаћени критеријуми и неизбежне субјективности појединих критичара довели до појаве прецењивања, односно потцењивања. неких писаца. Следе конкретизовања: кога'је требало презентирати и како.
Радановић полемише и са не ким генералним оценама, сматрајући, рецимо, нетачном констатацију да ићев прозни опус баца сенку „која пада на целокупну послератну књижевност на овом терену" (Радован Вучковић). Аутор чланка се не слаже ни са Касимом Прохићем који тврди да су „Дервиш и смрт“ и „Камени спавач" нормативи испод чије гра» ничне линије књижевна дела та воре „у осипању и књижевној суновратици". Радановић пре ше да бројна вредна дела скохерцеговачке књижевности једноставно немају ту срећу да их запази и открије шира југословенска јавност, што не значи да таква дела не постоје. Он се у целини залаже за једно ново вредновање босанскохерцеговачке литературе у југословенским оквирима, за валоризацију која би Била подухват једне објективне и темељно упућене у проблем личности, за време у ком се за ову литературу неће знати само У уским, локалним оквирима.
0 ПОЕЗИЈИ ВАСКА ПОПЕ
Савременик, 10
Тематски бројеви „Савременика" посвећени појединим писцима већ су извесно време пракса која се показала веома успешном. Октобарски број посвећен је Васку Попи и централни прилози јесу есеји који на различите начине, различитим методолошким путевима и критичким правцима, говоре о феномену Попиче поезије, осветљавају њене симболе, настоје да сагледају љена богата значења, асопијације и структуре. Сви аутори тек стова о Попи одлучили су се за модерну научну апаратуру, херметичну терминологију, структу“ рална разлагања појединих стихова који им се чине кључним за дати угао сагледавања, или пак за лингвистичка разматрања
о „стелену количине _ поруке" (Душан Јовић, „Моћ језика у Попиној поезији") садржаном у
овој поезији. Међутим, како истиче Бранко Поповић у есеју „Уметност и умеће поезије Вас ка Попе", „када се из много. струких својстава добре поезије издваја за анализу ограничен скуп особености, тиме се свесно пристаје и на ограничен УВИдХ “ њену уметност." Можда је најбољи пример за то чињеница да је есеј Борђија Вуковића „Аг5 соттагопја" (са изванредно сажетим поређењем између Настасијевићеве и Попине лирике) већ изазвао коментар и нов вредан прилог изучавању Попине поезије из пера Александра Попова, објављен у „Књижевној речи".
Поред тројице наведених аутора о Попиној поезији пишу још Дамњан Антонијевић, Тиолор Росић, Николај Тимченко, Нада Поповић-Перишић, а ту је и преведени текст Свена Густавсона и колаж страних критика о поезији Васка Попе.
У редовним рубпикама истичу се два прилога Предрага Протића: критички приказ романа „Побожни Ђаво" Војина Јелића и текст о Браниславу Петрон:јевићу под насловом „Ф'"'лозоф, мемоарист и љегов свет".
„/
У одговору на питање 0 04 товорности уметника пред савре меношћу _у 30. реду треба де стоји, уместо „обличавању", „у уобличавању." У одговору на питање о гра дитељству данашњем, уместо „удео у сликарству п вајарству“ треба да стоји „удео сликарство и вајарства“,
У одговору на питање о сли карској машти, треба унети из мене у ред 15. уместо „за _ АРУ тим“, треба да стоји „са друтим“ иу 11. реду одоздо истог олтовора треба 'изоставити „тих, тако да део те реченице гласи:... те две, те три, пет или шест боца...
Молимо читаоце да уваже ову исправку,