Књижевне новине

УСПЕСИ И ИСКУШЕЊА НАУЧНЕ КРИТИКЕ

М. Франичевић, Ф. Швелеп, Р. Богишић: „ПОВИЈЕСТ ХРВАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ", „Либер" и „Младост“, Загреб, 1975.

ВЕЋИНА веома марљивих књижевних исто ричара, какви су били Бранко Водник, Милорад Медини, Фрањо Бучар, Винко Ло зовина, Миховил Комбол и други, покушавали су да хрватску књижевност захвате Од најранијих записа, али мало који је Од њих успео да оде даље од препорода. А хрватска књижевна баштина је велика и ни из далека није довољно проучена и расветљена да би могла бити подвргнута најсложенијој критичкој апаратури историје књижевности. Највећи број старих књита још увек је у рукописима и сас вим је нелоступан, расут је по бројним библиотекама и музејима широм света.

Због тога израда интегралне историје хрватске књижевности не може више да буде ствар појединца, нити, пак, предмет једне индивидуалне процене; израда историје ове књижевности мора бити институционализована, мора се организовати тимски, са великом научном апаратуром и неопходном техником. Савремени ховатски књижевни историчари су то најзад схватили и научно се организовали преко Института за знаност о књижевности Филхозофскот факултета Свеучилитта у Затребу. Плод те организапије је велики пројекат историје књижевности у осам књига. Замисао је взло амбитиозна, зреаа и ситупно је највећи палухват у историји хповатске културе. Штавитпе, та замисао је већ добрим делом и пеалност. јер су неке књите готове, неке су у штампи, а неке су у завршној фази рада.

Стицајем околности прво се појавила трећа од планираних осам књига и то „Од ренесансе до просвјетитељства"“, која обухвата три периода: Раздобље ренесанске књижевности" (обрадио је др Марин Франичевић), раздобље „Хрвате књижевност седамнаестог стољећа" (анализирао је др Фрањо Швелец) и „Књижевност Просвјетитељства" (написао је АР Рафо Богишић). У овој књизи извршена је строга критичка ревалоризација старије хрватске књижевности, тратало се испитивачки и аналитички за оним вредности» ма које трајно обележавају дух и карактер појединих епоха. Замах све тројице истраживача надахнут је и шире; они су своје задатке схватили озбиљно; веома јасном марксистичком критичком поступку ПОлвртли су сву расположиву књижевну грађу и у њој су тражили и истипали у пови план оне уметничке врелности из којих је зрачила снага нетролазнот и ства ралачки дух који повезује епохе,

Посебна вредност критичких истражи. вања Марина Франичевића је у томе што је са великом одважношћу и сигурношћу одбацио мишљење о великом утиџају класике и италијанске књижевности на хрват ску књижевност. Франичевић каже да је тај утипа! био присутан, али да је најчешће сувише наглатаван, а да су прећутавани и превићђани изворни импглси и снажна песничка надахнућа, Погрешни закључии ствартани су због тога што су многи претхолни истпаживачи своје закључке изволили из бројних спитонских дела, а не из птавих напионалн>х уметничких налахнућа и подухвата, Фтпаничевић је потао ол тачне претпоставке „да хрватска ренесансна књижевност има своје оригиналне токове, своју физиономију и свој израз укопењеп у прелпенесансној усменој и пучкој гралској поезији“ и ту своју оригиналну и тачну твоАЊуУ ВРЛО Аупилна обпазложио непоћитним чутњенипама. На тај начин он је птиказао хрватску књижевну ренесансу џ сасвим дру“ гом светлу: иако је /она део еротске пе несансе, она није изтаз само луховнчог ослобаћања, већ је, ппе свега, израз борбе за историјско, соттијално, културно и политичко ослобоћење од топетва које је дуто гтитискивало натте народе. Ренесансно бећење је и израз певолупионарног духа, потреба за интегралном емванпипа

пијом.

Док је Марин Франичевић инсистирао на књижевним уметничкам феноменима

РАДОВАН БЛАГОЈЕВИЋ

МАРИН ФРАНИЧЕВИЋ

и избацивао у први план аутентична национална уметничка обележја, дотле је професор задарског Филозофског факултета др Фрањо Швелец инсистирао на историјско-социјалном моменту и истраживао историјска кретања, узроке сузбијања, па и гашења хрватске књижевне мисли у 17. веку. Историјска позадина књижевног 17. века је опште позната и, због тога, његов је задатак био да шире, с већим критичарским замахом расветли књижевну а не историјску ситуацију. Не кажемо да Швелец то није радио, али му је то било у другом плану; осећа се код њега нека бојажљивост у критичком истраживачком поступку, нарочито онда кад наилази на нове и неистражене терене, или пак онда кад се нађе у ситуацији да ревидира. нека мишљења. Међу. тим, кад говори о провереним вредностима Швелец показује пуну зрелост критичког интензитета и у тим деловима његове су анализе исцрпне и имају сигур-

ну научну основу,

Приступ дра Рафа Богишића књижевној материји карактерише се модернијим сензибилитетом, смелошћу да се са књижевног и критичког аспекта дубље улази у историјску, филозофску и социјалну позадину књижевности просветитељства. За Богишића су у тумачењу књижевности овога периода битна два момента која су карактерисала развој књижевне мисли 18. века: „констелација политичких прилика и околности у којима су се нашли поједини хрватски крајеви — и, идеолошке и филозофске струје што су се у Европи рађале и с разних страна запљускивале Хрватску". Богишић је веома добро видео да је значајна компонента за интегрално одређење хрватске књижевности тога доба и „застој у развоју и помањкање слободе у Хрватској", који је бивао све трагичнији. Та се трагичност због недостатка слободе одражава у чињеници да у хрватској књижевности 18. века нема великих појединапа ни дела великог уметничког домета. Уместо тога, било је напора, трагања и настојања да се из оквира неслободе подитне књижевна мисао као побуна и као доказ да у народу постоји ахутентична уметничка реч.

У целини гледана, „Повијест хрватске књижевности“ представља значајан прилог _ савременој науци о књижевности. Мако су је радила три аутора, она је џмједначена и делује јединствено; сваки је аутор у делокругу свога рада материји приступио широко, зналачки, са разрађеном научном апаратуром, а сви су истовремено настојали да буду и историчари, и критичари и естетичари. Сваки је Од њих поседовао неопходну строгост али и рафинирано осећање за уметничке вредности. Ова се књига сада може примити као сигуран резиме епоха које је анализирала; од ње се сада сигурно може ићи даље ка нашем времену. Међутим, у књизи постоји и један заједнички не достатак за све ауторе: издвајаћли су и примерима потврђивали маркантне појаве и то је посебна вредност њихових подухвата; али догађало им се да су врло често набрајали многа имена без икакве документације. То набрајање је, мислим, безразложно ако није поткрепљено делима, њиховим идејама и естетским фФфеноменима, То је само оптерећење књиге, јер књижевна имена нешто значе само дотле док живе њихова дела, У овом слау чају дела многих набројаних писаца су утлаавном иттчезла. Но, независно Ол тога ова је књ"та драгоцена и велики је културни догађај.

Миливоје Марковић

СКИЦЕ ЗА КОСМАЈСКУ ЕПОПЕЈУ

Радован Благојевић: „СУНЦЕ ЗАЛАЗИ ЗА КОСМАЈ", БИГЗ, Београд, 1975.

НА СТРАНИЦАМА ове књиге, Радован Благојевић се срео с једном ратном темом коју су остали писци мимоишли, мада их је она могла привући својим инспиративним потенцијалом. Та тема је Космај као партизански бастион и као историјски симбол. Ова планина, међутим, само је један пол ауторовог приповедачког света.

пол је окупаторски затвор у Београду (проза „Тишина"). Док се просторна координата Благојевићевих повести протеже од Космаја до Београда, њихова временска координата повучена је од ратних година до по слератних дана.

У том „координатном систему“, ратна кретања повезују шумадијске сељаке са несвршеним Њацима, а претке са потомцима. Присутни у својим надгробним плочама, мртви дедови војују заједно са својим 6 цима. Уколико евоцира исто војевање, Благојевићева „Борба за гробље" подсећа на једну Бопићеву причу о Николетини Бурсаћу. Приповедач је луцидно, али само на мах, назрео јанусовску фигуру непријатеља: с једне стране, овај се види као дома-

'Ћа људска звер; с друге стране, он: се "указује као немачки робот, управо као

„гвоздени Немац".

Непријатељско зверство проваљује у из даји која често иде до патолошке первер. зије, па и до зоолошких стања. Пошто је „свако свакога шшијунирао" (приповетка „роуди“), издајници и уходе кикотали су се мучећи свога рођака (,Јесен односи главе"), а два примитивца-квислинга силовала су своју сапутницу покрај ковчега с њеним мртвим дететом. Овакав пароксизам издаје представља дно међуљудског 0туђења. Изгледа да се нема куд даље, када се син — макар и подсвесно — радује стрељању рођеног оца. Донста, више се нема куд наниже.

Могућно је ићи само у обратном правпу, то јест увис. Отуда, пали чи надвишава чак и саму планину: „Сад, мртав, већи је и од тога Космаја". бетајући. ват. век збратимљен са живима, он негира смрт као крајњу отуђеност, те се тако уздиже у ведар и слободан простор разотуђења. У том простору Аепршају голаубови који симболизују, осим мира и љубави, још и присутност погинулог сина (поетска проза „Голубови“). Рођен после рата, дечак тражи Од оца да у животопису дечје скојевке избрише реч „стрељање“. аједно с њим, аутор пориче насилну смрт.

Он је пориче својом наративном речју која је фрагментована на приповедачке џртице, Слажући се у скице сељачких ла, те „цртице" често носе траг Аклора, па и обележја народног речника. Но, такав језик треба да изрази једну савременију, развијенију мисао на коју писца и његове јунаке приморава суочавање са ратном затонетком; на једном месту, уосталом, писац допушта могућндст да је и коњ размишљао о човековом подивљању у рату,

Благојевић није до краја уклонио трење између мисли и језика, Уз то, његова проза оставља утисак нечега што је и више и мање од приповетке. Мање је зато што местимице скреће у фактографску хронику; више је стога што садржи елементе за известан романескни мозаик; у ствари, Благојевићева проза обухвата скице за романескни еп о Космају.

Одишући сугестивним дахом доживљаја, те скице пружају једну реалистичку слику која је слободна од натуралистичког извитоперавања, али и од „романтичног“ лакирања. Међу њима, најимпресивније су повести „Буковода", „Трава зубача", „Петли их неће пробудити“ и „Зашто се нисмо водели“, а пре свега (можда) „Бела кутија од пипела", Оне су зрео плод ауторовог суорета са инспиративном и особеном темом.

Радојица Таутовић

КЊИЖЕВНЕ НОВИ ТЕ 4

—_—— излог КЊИГА | у

Петар Цветковић

Пи ДРУГЕ ПРИЧЕ | _ Нолит", Београд, 1974.

Цветковић негује На Р

Петар која се је приче

кратке ова е. Његов стваралачки посту.

делима 0Оајко ависности од дужине при:

З + 7 пак се мења У мама израз је сажетији, че: у КЕ. тава прича заснована је У Зеаној језичкој игри, метафона једној Језе. ~ у дон нификацији. Циклус краћих Осам слатких спавања", намењен БАЈА читалачког узраста, пред. агоцену сваковечерњу лектиру отвЕР таито казаном поуком („Прича о са СЛИКОВИТО две девојчице и Аве чоко. броја Како "ге изгубио један Јаук"). Овај ладе . » “овићеве књиге бољи је и кохе. Ме у низу љупких слика блиских Ра ињства писац је показао моју свету (свога стваралачког поступка. нос им, или тачније, нешто дужим Пир. и оне припадају жанру крат рак приче (циклус „Огледало") аутор у џје неџједначене резултате, у тим о ичама ипак има ведрине, машто. Миа језичких играрија и врагодија, та. то да пе пој да бр слати има ПР 6, » 4 чити домет САВУ

Богдан Чиплић

ВЕРШАЧКЕ ЕВЕНКЕ Књижевна општина Вршац, 1975.

Низ песама инспирисаних прошлошћу Вршца повезује на известан начин ауто рово сећање на овај банатски град. 0

динама Чиплићевог певања не треба

У Нотр говорити: у његовим стиховима ·

преплиће се ведрина и туга, осмеси и сузе, носталгичне визије и комичне фигу. ре. Има и у овој збирци свега тога, с нешто наглашенијом песниковом тежњом да оствари у већини песама хумористичку поенту. Издвојили бисмо песме „Оберст. аајтнантов вршачки скерцо, „Како зру вина у вршачком грожђу", „Стеријин портрет у Уљми" и може бити још неке; али пред нама, чини се, није толико збирка песама, колико целовита поетска слика, панорама, састављена од поетских исеча. ка. Дајемо, дакле, предност збирци пред појединим песмама, уз напомену да „Вртачке евенке“ иду у песникова боља ос

тварења.

Боко Стојичић

СВЕТЕ КИШЕ „Слово љуобве", Београд, 1975.

Књиге путописа ретко се појављују у књижарским излозима. Стојичићева књита није целовит путопис, већ низ (џуспеАих) путописних репортажа, настадих као резултат путовања широм земљиног шара, од тропских предела (Република Мали) до крајњег севера (Аљаска, Сибир). Сто јичић уме да забележи ни фиксира тре: нутак путовања, сусрет с људима на разним меридијанима, уме да у неколнко потеза скицира лик, да евопира атмосфе Ру или да вешто опише амбијент. У бо ље странице ове књиге могу се најпре убројати лирски тренуци, пишчев субјективан доживљај предела, градова, историје.,. Без претензија на коначну оцену издвојили бисмо такође неколико сугес“ ТИВНИХ одломака као што су „Свете ки: ше", „Чудо звано — Балбек", „Љубав. лепе Антаре", „Пред древним лепотама".

Душан Јаганкин

ДРУГИХ ДЕСЕТ ПРИЧА „јеж", Београд, 1975,

вори престане да буде пров

; ока 5 трајност сатири обезбеђује управо пат: а уметничка компонента, може бити мање привлачна у први мах, али далеко значај

нија када се дело посматра из штире пер-

спективе, Душан агликин је темељно са

манама, а изнад свега он уме ла исптича своју причу без много Аетаља, ослобађа Јући је свега непотребног, Његова прича ЈЕ 2 нешиђе на граници анегдоте или дир

писа; то су прозне вињете са акту. критички окпенуте ма-

свој тон, сво јелиних пау НЕ И колопит, Фабула по

и исконструнсана

Ни се каткал алетпактна