Књижевне новине
Отон ' Жупанчич
Он непрестано. снује, и, разјасни положај наш,
јекнут ће земљом. свом,
КЕ 25/1950. Исидора Секулић
На помолу
· Из ничег је створио војску и прожео духом је ко муња у руци му бје, што бјесне удари, мине, присутна свуда ко зрак и невидљива као вјетар. Све људске снове протка јахам на бјеломе коњу,
пред којим се надалеко
У миру гледамо сада његов јуначки лик.
Око њега, као на зов, радни се окупља народ, у чврсте се врста бригаде пламене младости рој.
„„Казуј, и-чекић ће наш да преузме-сваку ти ријеч,
будеју посвуда вјеру у бољи живот и свијет!"
новим; душманске размичу чете. када једноставном ријечи
садашњост будућношћу створи.
на исток је носит и запад,
друге
половине ХХ века
(..) ЉУДИ преживљавају све: воље за животом има иу поко јој кости. Ево, улазимо и у Нову годину, прву другог полустолећа. ХХ века. Имамо установу. уједи њених народа, имамо устав те за: једнице. Америку су први: делега“ ти једногласно изгласали за дома“ ћина, Али, истине при тој једногласности није било међу људи“ ма: и гордост при том нико није прогутао; и поезије и хумора није било кад се та нова кућа те мељила. Под тим знацима. смо почели нов живот да живимо, и, без истине међу собом, да се те: шимо. Немачка је скрхана; у Нирнбергу је заседао Дугачки суд, као побогу онај Дугачки пар ламент у Кромвелово доба, засе“ дао, трострука вешала, подигао, задавио кривце и очистио свет. Русија је силна и прослављена — благо. словенским _ народима! — 'Америка, . је богата, Енглеска је мудра. Јапан је. доживео што нико, умро темељно —. иду обно“ ве; слога, мир.
Но, истине: међу људима није
било! Уједињени народи су пре.
нутали да су велике силе од са мога уједињења разједињене. Ску пштине се ипак одржавају, тро"
ше се бездушно новац, време и:
људске радне снаге, Беседи се дугачко и бучно, зато што увек без истине "међу људима, Сакри' вају се велики и. мали у неке своје лавиринте. Замарају се уза“ јамно ужасно замршеним плановима и предлозима, које, као у древна египатска времена краље“ во печење, најмање три члана но“ се, у комисију. Сви изазивају им
сви се страшно боје. Брбљиви и.
ћутљиви лашпи у скупштини убијају истину. Седе у истој дворани и за истим столом, а. свако вири из своје усамљене пећине и.на педест језика · прете Или цвиле... Кад би макар сада, на пре лазу у друго полустолеће, говори“ ли. истину, толу и топлу и човеч“ ну, можда. би. мир промолио тла" ву, можда та не би убили. Али скупштина се „разишла, истина није стала међу људе, гордост ни“ ко није . прогутао .и нико, није хумором — дивним интернацио“ налним . језиком раскравио срце. Авај, свет као „да котрља. натраг, на. старо. своје место. у првоме. кобноме полустолећу Х века. .
–—
где се најтеже живи, има најви“ ше способности за радовање, и највише хумора. У Холандији има сувише воде,.у Енглеској сувише чађи, влаге и хладних ки ша, и дивних дрвета „на којима не висе никакви ПЛОДОВИ. А У Холандији постоји. обичај: неко“ Аико пута, у летње доба, деца се дигну у четири у зору и иду по селу или граду и из свих била звоне на кућним улазима. Мало опомена: много „више шала и
смеј. Енглеска, је мушки издржа“
СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ: АТЕЉЕ (НОВА
Право је чудо што У земљама.
вала Хитлерове ракете н шалила. се са својим пострадалостима. Трговцу однела бомба део крова и стана, и део робе. Појавила се исписана порука на вратима: „Ра: дња отворена као обично". Друта бомба је однела врата и из лог. Порука је гласила: „Радња отворена | више но обично..." Сада ми који смо давно живи, и давно и много читамо, ми зна: мо поуздано да хумора нестаје из књижевности и из људског са“ обраћаја. Није реч, наравно, 0 лакрдији из ракије или из раз врата, него о једном скупом про“ дукту људског ума. Хумор, ОА своје стране, продукује и сам драгоцене ствари: смеј од срца и из главе; стабилност у оцени ства ри; храброст; истину; потез који гордости сече главу. Друга засе дања Уједињених народа прода“ зе без једног хумористичког тек“ ста за људе који прате заседање. Из Бакингамске палате, у Лондону, иде прича како због једног старог акта и уредбе који нису поништени краљева кућа и данас важи као „зоолошки врт. А из живе и многољудне куће пуне народа, нема шаљиве поруке ни“ када. Тамо влада мргодна и 0оз биљна атмосфера читавог низа усамљености, Ах, кад би неко у Маруженим народима имао у _ прави“ час инспирацију да. каже.
нешто као Енглез Шекспир: „А.
ти, брајко, мислиш ваљда: зато што ти имаш врлина, неће више бити колача и пива!' Добра во“ ља би се заметнуда чак и у УАРУ женим народима. Хумор је магична палица за добру вољу.
Сутра, тачно у поноћ, време ће све живо понети у нов полувек, “ново доба старости, у нове од" носе са блискима, и далекима. Свака прашинка ће од тога часа ући у нов рачун грађења света. Али, део човечанства, наоружан, смућен, на мртвој стражи _ или у“ маршу, тупо ће или горко ми“ слити: да нових година уопште нема, да је све иста једна тодина од Ксерксеса до Кореје, и да ће се само по угрејаним кафанама ударати у гонг за поздрав Новој години... О' људи „добре воље! не заборавите што смо по чинили у прошлом полувеку; и ме варајте се да мир може нас тати насред моста испод којега је бездан, а над којим сева, пу: ца и потоп се излива, Немојте се варати да мир може настати по" сле (битака и заробљавања. То ције мир, то су изнуреност и по' трошеност, које трпе сваку изви топереност мисли м закључака. Мир није хартија и није нешто површинско што се, као чаршав, може раширити над ·нередом, "хаосом и лажима. Мир је ствар дубинска и органска, он стаса у нама са животом нашим; Мир је истина, смерност, поезија, ху мор у
Бр. 1/1951,
СЕРИЈА, 9—10/1957) Маи ПА
| побједоносног звекета оружја извришти дефинитиван
ЈЕДАН ЗАПИС ИЗ ГОДИНЕ 1918.
ЧАМОТИЊА насје жеге када мирише мјесечина. по роснатој прашини сеоских друмова, а јабланови стоје мрачни и тлухонијеми. Стопа људска. лијепи се о врући хљеб земље, циједе се звијезде смаразднозеленом тка» нином неба, гаси се касно, зрело љето. Одбијају ноћни сатови бијелих, окречених звоника, у меланколији маџарских давних бдјења, љета године 1918. када умире први хунски _ милениј, данас стенка међу сјенкама У Ахеронту. Све се полагано таси на посљедњим пропламсајима . памћења као ссвијећа пред свитање. То, што мали бубуљичави кадет Рајнер Мариа Рилке сања свечану смрт балавих корнета: јашу барокни витешки коњаници _ по _— маџарским мјесечинама (у сребрним оклопима крхки, алабастрени. костури, ломни као дјечје играчке), то је нестала стварност, има вшие од двтеста 20дина. Бершењеијеви хусари са дугметима од сребрних олива, са кацигама окићеним коњским реповима, а о знојна бедра кобиле 3звекећу тешки гвоздени. палоши, и скрлетни, златноотшивени сабртсшец, са монограмом белведерских царских кнегињица. Све је у такво“ лирици само барокни симбол: хусарска атила сјенка је коњаничког полубога пред којим су савили своја поносна кољена Кампидољо и Латеран. )
Арпад, Анжу, Луксембург и Јагелони само су гњиле жрпе барјака по царским бечким предсобљима. Шпањолац из Таса сједи на будимској тврђави, владајући менталитетом Лехарове Веселе удовице.
МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
Тај вјечни, плави штимунг дунавских валцерских таласа. зове се ууекенеоу кабинет (воштаних кипова), када тај аде! де сћатбте годинама прислушкује пред зрофовским алковенима, да. ли се је Њихово Господство Преузвишени Господин Тиса. већ пробудило По првом јутарњем звуку грофовског звонцета из спаваонице Његове Преузвигшености: зна се у овом туробном свијету какав ће дан сванути % офовској жупанији, већ према томе, да ли Су Господин Гроф устали лијевом ишли десном ногом. У транит објективне феудалне стварности не сумња нитко, а свега је нестало као чаробног дима из хиљаду и једне ноћи. (...)
У оно доба (1917), све је изгледало тако једноставно. Послије продор — до Кварнера, није се причињало ни по чему неким нерјешивим задатком. Три кајкавске жупаније потомака задунавских и прекомурских Венда и онако не спадају под клобук јужнословјенске масе, а постепена маџаризација Прекомурја и Међимурја доказује бјелодано, да се може жад се хоће, ако се хоће тако, да пуцају кости онима који тако неће... Перфорирати машарштином кајкавски појас није нарочито проблематично, јер Ријека је „ето, већ солидан маџарски мостобран, тим више што су Славонија и Сријем заправо напучене већином по Хрватима потлачене масе Маџара. и Нијемаца. Треба те „заробљене маџарске и њемачке масе ослободити од загребачког банског терора", а с Муслиманима у компромису проширити маџарски краљевски продор до Босне, пак су контуре побједе маџарског оружја сигурне. '
Тако о тим маџарским стварима не размишљају царски кругови на челу јункерске јунте у Берлину и Цар у Бечу, а маџарски Краљ у Будиму, а с њиме, то јест са Вепјапипот КаПаует и Мекемеот 2р0фови Нисо К!еђе!5ђегг, 8твсћепућ, 2асћу, Арропућђ, Апатаз5у, читав будимпештански Су из Леополдштата, маџшарски литерати џ пјесници Нетстер, Непаћ, Какозћ, Мошттат, Тепруећ, Вгоду, надбискуп Ртоћазгка, читава пештанска субвенционирана штамна, шеф маџарског интелектуалног католицизма патер Р. 1. Веја Вапрћа, кнезови. Матагзсћетает27, РаПаћет, Одетзсаћсте, 5ећдпђотп-Висћет, а 1251 по! 1еа51 гроф Тзгудп.
Тезта увјерени су да ће узмаџарати Швабу. 66 а
Господар Бихара и Теребеша, тај мрки плавокрвни Калвин знаде боље од свих, да мумије могу владати над живима само тако дуго, док су живи поданици и сами пасивни као мумије, и тако је мијешао карте са плутократима и Израелитима, с грдељским бољарима, са. берлинским јункерима, са, хрватско-српском коалицијом у хрватском сабору; он је за Мие-Еџкори, за Савез с Нијемцима, да спријечи продор демократских маса, "да онемогући рјешавање југословенског питања, да учини и да подузме све, да се не би пореметио аристократски статус кво маџарског господског парламентаризма. Тиса и Матттеа Туег55 не фразирају о слободи умјетничког стварања. као барун Натфудну!, који либерално сањарећи о поезији, као ратни лиферант. вуче дивиденде од бонбона и чоколаде. у
За грофа Тису.не би се ни у ногрдном смислу могло рећи да је Ђејезрти. Свитестан, да би човјек могао у миру уживати свој послије“ подневни чај у пет сати, да би могао играти на турфу, мијешати карте «од. покера и сћети аде јета, да би се могао кретати У мапарској гали са златним остругама, он треба да је свијестан како „моб", то „смеће улице". а та „смрдљива гомила пролетерске канаље" треба да кушује џод корбачем и насиљем, и господину грофу као идеологу не би се могло предбаишти, да те икода намигивао "лијево... Био је досљедно. феудално жласно-свијестан. Насилна природа, мегаломан, логичан као крвник и несмиљен као противник, узет тиено 'те птезитао све Атбљивце са тагозване љевице: 'господу грофове Кбтоћта и Ваћудпма, и илебећие Виги, НоПоа, Тоудвтуа. или мизерије од социјал-демократа,
господу Висттвета или 5гакагиза. Манарски трофови су англомани, фанатички лордовски имитатори свега што се тиче протокола, аграрног Тункеризма, чаја у пет, ручко ва сервираних по голим храстовим таблама, његе коња, редингота и лова на лавове у. Судану или Кенији. А у ствари за њих те свака пак и Минимална. лијева реформа, која би изравнала народности с маџарским иентријем, била. анационална. 52 : Нацију представља маџарски џентри, и језик мацарског племства 2 манапском матству тпеба да иста исту улогу као и енглески у боптанским колонијама. Познавање маџарског језика може се свладати до шестог разреда основне школе, а за · манарске поданике свако даљње учење је потпуно сувишно. Неуки глупани, са, малом државном платом као 'жељезничари и финании, то су најидеалнита поданици. Латентна "опасност за манатски народ, то јест за нађод маиттоских краљева били су: чешки ктаљеви. словачки пастори, грутенски агитатори, румунетн пшовени. и утославјански романтииц, Лати пуно. погао гласа. 0во1: дестпуктивноћ банди знечипо је семоућијстао за мемттл суптемтиту, Ако те ктунисани плашт Слетезп Стомотп о „оетимол онда је та „рсакција" — зте ана поп — егзистепци је маџцарског племства.
Бр, 23/1951.
Оскар Давичо +
Митинг
Ја певам хероја ког волим,
обичног члана Пе — Ка.
Знам, и јунаци |.
од рањиве људске су грађе.
Но разлика је: и мртве
њих партиски рад чека — . по лику свом
да кују
лепоту
за другове млађе.
Ја “знам шта знам и кажем шта видим
То није мало.
Галерија и партер
у чвор су се један стисли
да науче храброст тог срма
што није признавало
да без слободе
може
живот
да се замисли,
Ја кажем шта видим да би са мном сви пропевали.
У препун театар је ушао, кад почо сам песму с њему, друг више, него је места
за људе било у сали.
Ал видим: друг прекобројни пажљиво слуша поему.
А мени је, да се закунем пред: њим
у те стихове.
Нек ме сваки стих спожи и зтооми ко муње небесне, не дорасте ли ми крв
да тече сва за другове,
не дам ли сву снагу свест! животу
да пева ко песме.
Ал хоће ли у себи
јунаштво
свако да нађе2
И јунак је човек.
А човек — херој, ако је таго, 08 истих се кости граде
сви прамци људске лађе, Заплови!
Курс ка јунаштву!
Је ли лаког
Лако није. Али је нужно ко зрак, још хитније.
Сто мут је лакше на душак
из мањетке
смрт пити,
но уз завичај
цели ухваћен у“ ћелије —
роб бити, роб бити,
роб бити.
Пре нек ме песма сажди! Нек зтнијем сеед шаровине! О Зпењанине Жапко.
гтад ти си у равници, Широке су ти улишме
џ сви се димњани диме,
а ти си за плугом
на њиви,
за стругом — у творници.
Ах нисмо деца! Црне се јесењем утари родни.
Осам нас лета већ хране, хлебом у ком су жетве,
ал тај је крух све снажнији
н ми све више слободни
док срце бије
једнако
за живе и за мртве.
Један удар му за нас, други, за њега — дамари, за њега павничари, за све који се боре.
И свуд је у држави.
Кра вас се, тоаничари;
» хладне ноћи
на стражи
и његове очи
отворе.
Не обарај пламени поглео, друшкане горљивш
Био је обичан човек.
Што не би и ти мого,
што не бих
— то је смисао =
Што не бисмо сви живи,
као он — и то је смисао — дали више
но много.
Што да не пастеш 67х себе до своте људске висине, журећи ко девотци
емени на радном местур Пребанша ли нопму дана, тебе ће дан да вине
до спеће која ти даје
сву земљу за невесту.
Треба ли срца за тог
Сома имате,
„датнниим!
Потљанте за мном:
— Бићемо вет'ји ложачи, „ипетни монтери,
бржи рудати,
гве бољи поднини, ( Репни са мом; кунем се,
на делу бићу све јачи. знањем туку, сиетем ума, ударна земљо моја!
(Одломак из посме о Хеарку Зрењанину)
Бр. 16/1949.
ТРПОВИНЕ 5