Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 26

15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

есто спомињани став да је

Србија држава на ветромети-

ни света, несумњиво су показала историјска и геополитичка кретања и гибања током читавог 19. и 20. века. Током 19. века српски народ је крвавим ослобађањем од једне од најмоћнијих империја, успостављао нове или обнављао готово заборављене институције којима би успоставио препознатљиву државну целину. У 20. веку, веку снажног просперитета у већем делу света (упркос светским ратовима), Србија је више стагнирала и сносила последице ратова, него што је делила судбину развијеног дела света.

Ова глобална кретања у српској држави несумњиво су се рефлектовала и на њено школство. Трагало се час за аутентичним, час за европским моделом школе, или истовремено и за једним и за другим, што се сматрало и нужном и реалном политиком школства. И, ма колико реална, та политика данас, на почетку 21. века изгледа већ застарела и неадекватна, што због наноса новог, тзв. трећег (постиндустријског) таласа цивилизације2 који је европско окружење увелико захватио, што због већ измењених геостратешких и геополитичких прилика у самој Србији и најближем њеном окружењу на Балкану. Из овог или оног разлога, тек школски систем, као и глобални државни и друштвени, мора да претрпи нове промене. Ако је за неку утеху, ово је не само прва у овом веку, него и дефинитивно реформа под пресудним утицајем најнапреднијих тенденција у школству развијеног света. Та чињеница делује охрабрујуће у смислу вере да ће Србија напокон ући у мирније воде васпитања и образовања својих младих нараштаја, без честих, нејасних и неубедљивих реформи као у претходном веку.

Ипак, овај на изглед оптимистичан став праћен је и задршком бар у два смисла.

Прво, ма колико државу (друштвено-економско и. политичко уређење) саобразили са стандардима тзв. светске заједнице, засигурно остају и специфичности српско-

ТПЕПСИ РЕФОРМА" СРПСКОГ ШКОЛСТВА

На геополитичком и историјском раскршћу!

Образовање у Србији

га школства, макар у смислу конкретних _ друштвено-економских потреба за одговарајућим кадровима, да не истичемо и незаобилазне духовно-културне особености и потребе српског народа. Дакле, понавља се стара мисао да не можемо механички преузети било који, макар и најуспешнији модел школовања у свету – без обазирања на специфичности српскога народа и друштва у целини. Тако нешто, надамо се, нико разуман и не заговара, мада нам се чини да се од школских власти приметно заговара амерички школски систем као могући узоран модел и за српско школство. Тзв. американизација нашег школства је приметна на разне начине, а најупечатљивија је у потенцирању метода „ученичких радионица".3 Ако је тачан овај утисак, онда је сасвим оправдан страх од неуспеха и ове као и претходних реформи, већ због тога што се амерички систем школства још није афирмисао као иоле узоран модел.

Друга задршка уз подршку нужној и неопходној реформи српског школства је у ствари конкретизација прве, претходно речене задршке. Реч је о неопходном наглашавању конкретне специфичности српског школства. Та специфичност би се најопштије могла назвати светосавским духом школства. Светосавље је настало у тзв. првом таласу српске (и светске) цивилизације, али је толико универзално (у простору и времену) да је актуелно и у индустријској и постиндустријској (надирућој) цивилизацији. У том смислу, историјска је срећа и привилегија да је такав дух потекао баш из српскога народа. Пошто је споменут страх од неуспеха и предстојеће, у извесној

Пешар Првуловић

мери већ започете реформе школства, назначимо неке чињенице и показатеље као реалан основ за такав страх.

Наиме, међу главним циљевима нове реформе школства назначени су тзв. активна настава, култура критичког мишљења и толеранција различитости. Све звучни и пожељни циљеви. Међутим, кад се и мало загребе по површини ових израза, види се да њихово конкретно и практично значење није баш тако вредно и пожељно као на први поглед. Јер, према упутствима психолога и педагога као првих стручњака за примену реформисаног школског система – под активном наставом се подразумева превасходна активност, дакле и вођство, ученика (индивидуално или групно) у настави, без обзира на њихово предзнање, ментални ниво, па и систем вредности као основу за приступ некој школској материји. Потом, култура критичког мишљења подразумева да је ученик (такође без обзира на његово духовно стање) „слободно“, без обзира на мишљење других, па и мишљење наставника о неком питању (друштвеном уређењу, уметничком делу или уопште о некој културној и цивилизацијској вредности) — гради свој став у уверењу да је једнако у праву као и други, па и као наставник. Није овде реч о ограничавању ученикове слободе мисли и изражавања, већ о неопходности вредновања мисли и израза, тако да ученик буде заиста у позицији ученика а наставник да буде то што му само име казује. ово је у непосредној вези и са трећим овде на-

значеним циљем предстојеће реформе школства – толеранцијом различитости. У новој педагошко-психолошкој интерпретацији то значи не само толеранцију полне, верске, националне и мисаоне разлике, већ и толеранцију незнања, чак настраности у мишљењу, верској, полној и другим склоностима. Или бар, граница између толеранције у претходном смислу и оне у „новом“ смислу – засигурно није назначена већ је препуштена наставнику (са обавезом толеранције спорне различитости), што би била крајња релативизација вредности и једнака статусном изједначењу негативних са позитивним (провереним) вредностима.

Треба веровати „креаторима" (пројекташима)“ новог школског система и у свету и код нас на доброј намери да се успостави школски систем који би истовремено задовољио и реалне потребе времена у којем живимо и потребе за друштвом какво је пожељно. Али, без критике њихове критике постојећег школског система велика је вероватноћа да ћемо добити нову мањкаву, можда и лошију школу од постојеће. У име те истине рецимо и следеће запажање. Наиме, постојећи, тачније школски систем на измаку је у садржинском и сазнајном смислу веома амбициозан. Такав се школски систем, уосталом, од многих ауторитета препоручује пре него тзв. „лака“ школа. Остаје само питање колико је амбициозан школски систем и реалан, примерен друштвено-историјским приликама у којима живимо.

Као што знамо, реалне (социоекономске и политичке) прилике су у Србији бар последњих 10 до 12 година биле толико лоше да се лошије тешко могу и замислити, и то

у окружењу мање-више успешног кретања у правцу европске и шире интеграције и просперитета. Такве прилике су се сасвим очекивано одразиле и на ефикасност (реализацију) школског система. Другим речима, школски систем у Србији је у претходном периоду свеопште кризе застоја и падова, из године у годину оствариван на све нижем нивоу у односу на прописане наставне планове и програме. Другачије се школство није ни могло остваривати и због перманентних штрајкова и ратних прекида, те буквалног превођења ученика из разреда у разред, без обзира на њихово масовно изостајање и избегавање школе, пад дисциплине и незнање. Тако је званични школски систем остао више систем, тј. задатост, а све мање датост, тј. остварен систем. И то је основни разлог за неопходну реформу школства у Србији. Сада се поставља питање – како подићи реалне услове за остваривање пројектованог школског система, или – срозати школски систем на ниво реалних (још увек тешких и лоших) прилика, што у преводу значи више него његово преполовљење у смислу споменуте амбициозности.

Наравно да ниједна од речених солуција није ни пожељна ни реална, па се тако нова реформа школства, упркос презасићености њоме, наметнула као нужно решење. Започињање реформе школства у Србији бар делимично је охрабрено и олакшано страним донапијама које су помогле да се колико-толико поправи катастрофално стање радних услова наставе и положаја наставника.

На крају, да одговоримо и на питање које проистиче из наслова овога текста. Дакле, којим путем ићи даље у васпитању и образовању младих генерација Србије.

14 неопходно је поштовање и неговање иозишивних и проверених вредносши прешходног школског сисшема. Јер, споменути циљеви предстојећег школског система нису неке потпуне новине, штавише

пе ман

мр

бавезно образовање од сеп-

тембра ове године продужује

се на девет година, а први који ће кренути са реформисаним наставним планом и програмом биће будући прваци. Од наредне школске године придружиће им се и ђаци који тада буду уписивали седми разред. Тако ће школске 2006/07. ђаци први пут похађати девети разред основне школе, а 2010, надамо се, и први свршени средњошколац ће ући на „болоњски универзитет" – најавио је републички министар просвете и спорта Гашо Кнежевић на јучерашњој конференцији за новинаре у Влади Србије.

– Обавезно образовање биће организовано у три циклуса: од првог до трећег – настава са учитељицом, од четвртог до шестог – учитељица и други наставници и од седмог до деветог – разредна на-

БУДУЋИ ПРВИ РАЗРЕД

# лакше, занимљивије, разноврсније

• полазак у школу; исто као и претходних година (са седам година)

# описно оцењивање из свих предмета

• нови уџбеници

• школски програм:

1. обавезни предмети

2. изборни предмети (школа

АЕ ЕУ АЕ АИ

бирају две понуде)

СУ РООЈ

програма (локални предмети

ПЕРА У У О ЕУ

разликују од школе до

школе)

26 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Министарство просвете и спорта представило измене

у основном образовању

Описне оцене за прваке

става, као и до сада. Уместо штурих чињеница биће пуно битних, смислених и добро организованих садржаја који се дуго памте и лако користе. Уместо репродуктивног учења, учиће како да мисле, анализирају, комуницирају, решавају проблеме и истражују – рекао је на јучерашњој конференцији министар. У први разред основне школе и ове године ће се уписивати седмогодишњаци, јер за истовремено прихватање и шестогодишње деце нисмо имали могућности ни средстава, наставио је он. Будући прваци имаће обавезне предмете. Српски, математику и страни језик, затим изборне предмете као што су верска настава, грађанско васпитање, креативно писање, информатика, уметничке активности (петнаестак предмета од којих ће школа сама бирати оне које може да понуди деци у зависности од тога да ли има кадрова, средстава и интересовања), али и такозване локалне предмете или активности.

– Свака школа ће моћи да конкурише са својим пројектом и планом шта сматра да треба да уђе у наставни план и програм тог локалитета. Најбољи предлози ће ући у тај део локалног градива. Све оцене које прваци буду добијали биће описне, а до септембра ће за њих бити припремљени и нови уџбеници – прецизирала је помоћник министра просвете Тинде Ковач-Церовић. Око 600 основних школа биће у могућности да од наредне школске године првацима уведе страни језик. Како је рекао министар просвете Гашо Кнежевић, то је негде око половине укупног броја основних школа. Деца која не буду имала среће да у првом разреду добију страни језик, почеће са учењем језика по плану у трећем разреду, али ће без првог страног језика заувек остати, кажу представници Министарства просвете. Како је најавио министар, овај проблем ће од наредне године највероватније бити превазиђен, јер су се представници Министарства договорили са представницима Филолошког факултета да се организује комисија која ће тестирати апсолвенте као потенцијалне предаваче страног језика основцима.

Припреме за 7.400 наставника који ће преузети будући први разред почињу данас и завршиће се крајем августа. Обука ће им бити организована из три пута по четири дана, са обуком ће почети и 30 одсто наставника средњих стручних школа и гимназија. Штампани материјал · републичке — основе школског програма биће готов почетком априла, уз помоћ ЈП „Инфостана", док ће основи програма за први разред бити готови почетком маја. Предлози како да наставници организују школски програм биће одштампани у августу, рекао је министар Гашо Кнежевић.

– Пошто им је то почетак школовања, деци ћемо дати време да се

привикну тако што ће у школу кренути првог септембра, али ће факултативна настава почети тек првог октобра. Изборне предмете ће добити првог новембра. Ако жели, свака школа може да ова два процеса спроведе обрнутим редом. Начин рада са децом биће прилагођен њиховом узрасту: биће више учења уз помоћ игре и рада у малим групама. Министарство је препоручило свим школама да, уколико икако могу, организују одељења са максимум 24 ученика. Неће бити распореда часова од првог до трећег разреда јер је нормално да учитељице саме распореде своје време. Флексибилно ће моћи да се распореде предметне активности у оквиру годишњег фонда од 756 часова. Обавезни предмети ће од тога одузимати 81 одсто: матерњи језик 18 одсто, математика 18 одсто, физичко и здравствено васпитање 14 одсто, односно биће три часа физичког недељно, уметности 13 одсто, страни језик девет, свет око

нас девет, изборни предмети девет и факултативне активности 10 одсто – рекао је министар Кнежевић.

Основна идеја је да се боравак у школи повећа за 10 одсто, како би се учење пребацило из куће у школу, било мање домаћих задатака, а родитељи мање плаћали приватне часове, каже министар и додаје да је поражавајући податак да тренутно 18 одсто родитеља плаћа приватне часове свом детету.

– Током школске 2003/04. у 25 одсто школа помно ће се пратити увођење новог програма, како би се, ако је потребно, постепено уносиле корекције. Током те школске године биће припремљена и објављена основа програма за други разред у који ће поћи прваци, као и за седми разред основне школе. који је следећи на листи за реформе – најавио је Кнежевић.

У Министарству, како су рекли, очекују да ће овако реформисан наставни план и програм довести до већег квалитета дечјег учења, стицања знања и вештина које ће лако памтити и често користити, већег задовољства наставника послом, као и промена односа деце према школи.

Ј. Суботић

СРЕДЊЕ ШКОЛЕ ТРИ ГОДИНЕ

Од школске 2006/7. године и већина МУ ТЕ! и гимназија трајаће три године. За то ће се припремати на смену, по 30 одсто њих сваке године. Ипак,

неке од њих неће моћи да буду МУСЕ ЕРО ЕМИ У објаснио министар Кнежевић, између осталих у ту групу спадају и средње медицинске школе, које ће због праксе морати да трају У а