Македонија

60

МАКЕДОНИЈА

значај. Оне су, y колико су год то турске злоупотребедопуштале, биле нека врстадржаве y држави. Оне су имале пуну слободу y верским и националним односима својих верних. Избор патријарха и других црквених старешина, y свакој аутономној хришћанској цркви, y Турској, био je слободан; само je потврда припадала Турцима, Патријарх je био највиша верска власт и врховни чувар националних интереса своганарода. Он je имао не само слободу вршења верских дужности, већ и чувања националне традиције, обичаја и институција, докле год нису били y супротности са турским државним интересима. Црквене су власти имале право суђења. Оне су не само расправљале сва верска питања и суднле свештеници.ча, већ су биле и прави грађански судови y свима предметима, који су потицали из црквених обреда. Цео круг брачних несугласнца припадао je црквеним судовима. Чак и питање мираза, издржавања разведене жене, старање о деци разведеннх родитеља, спадало je y компетенцију ових судова. Ту je спадаоицео кругтестаментарног права, питања наслеђа, усиновљења и све друго, што je било y ма каквој вези са религијом. У компетенцију цркве спадала су и сва просветна питања; школа, писменост и литература биле су искључива привилегија црквених људи. Народ, који под Турцима није имао црквене аутономије, није могао имати ни своје културе. Црквене општине, којих je под Турцима било y сваком месту, биле су организације, y којима je народ имао права да ce стара о својим религнозним и националним потребама. Преко њих су црквене старешине биле y вези са најширнм народним деловима. Тако je од врха патријарховог престола до најсиромашнијег човека, све стајало y директној вези и бпло испуњено једним истим религиозним и нацноналним осећањем. Црквени поглавари билн су највиши и најизразитији представници јединства и једнодушности свога народа. Као такви, они су били његови природни пуномоћници и заступници y односима према турској држави и њеним властима. Они су y име целога на-