Македонија

на истоме језику, на коме ce служило и y време српскога царства. Црквени људи, једини књижевни представници овога вре.мена, настављали су стару српску књижевну традицију, обнављајући и преписујући обилато наслеђе старе српске лигературе. У Скопљу, Младом Нагоричину и другим местима налазимо српских књижевних споменика из тога доба. 1 ) Колико je било јако српско осећање књижевних радника y Македонији, y ово време, видеће ce camo из једног примера. 1434 године, преписао je један калуђер из Скопља, y селу Витомирцима, близу Скопља, један „Апостол". Датирајупи свој рад, он вели да га je радио „седме године по смрти благочастивог деспота Стефана" (Стефана, деспота Србије, сина Кнеза Лазара, 1389—1427) „у царству безбожног цара Мурата". 2 ) Шта je могло побуђивати овог калуђера, да ce, после пада Македоније, далеко од слободне српске државе, сећа српског владаоца и да његовом смрћу обележава време свога рада? He даје ли он израза општем националном осећању Македонаца према српском владаоцу? Напоредо са српским осећањем црквених људи y Македонији иде и осећање масе народне. У „царству безбожног цара Мурата" српскоме народу није било добро. Због тога су многи бежали из њега. Ово исељавање почиње још y првим данима турских освајања српских земаља, још од 1371 године, и наставља ce, после тога, непрестано. До пропасти Бугарске, 1393 године, две су земље биле отворене за македонске емигранте: Бугарска и Србија. Одлучни je разлог, y оваквим приликама, да ce бежи међу своје. У Бугарску из Македоније нико није отишао; сви беже само y Србију. Једна од првих познатих бегуница била je Јефимија, жеџа српског депоста Угљеше, који je, као што смо раније рекли, имао престоницу y Серезу. Вука Бранковића, сина Бранка Младеновића, господара од Охрида и околине, налазимо, после 1371

i) Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи бр, 261, 313 итд.

3) Ibidem бр. 261

63

МАКЕДОНИЈА ОД ГУБИТКА самосталности