Мале новине

а ако не, оида нека се узме цело име и презиме и нека се назоае „Улица Вука Караџића". Држећи да ће се '"ви разлози нримити, нрепоручујемо г. г. одборницима да бар овом нриликом поведу реч и о покрштавању или исправљању имена и осталих улица. Сад остаје, да проговоримо коју и о самој улици, т. ј. која би то улица била најпригоднија да понесе име Вука Караџи&а. Пре два три броја, донели смо у овом листу једну комбинацију, по којој се као зуцка да то лако мозке бити, далашња „Абаџијска улица". Збиља ми смо још онда честитала избор и сматрали га кзо умеетан; јер је тј збиља лепа улица, која се сучељава са лепом ширином „Зеленим Венцем," на комеби можда доциија благодарнија по мсгва могла подићи и споменик Вуку. Има још једна комбинација која ће бој се и нродрети, а та је да се крсти Вуковом она улица, што иде норед Велике Школе на крај онога нла ца где је сад гимнастика а где се мисли да нодигне „Академија наука и умстности." Разлози који су руководили оне, који су на ту комбинацију пали, збиља су врло умесни и та би улица имала пуно смисла, али је она, сама по себи, тако неугледна, да неби ни у колико задичила Вуково име. Остаје да и ми са наше стране изнесемо неке предлоге. I. „Велика нијаца" — као име оном великом плацу који се простире пред канетан Мишиним здањем у које се нрибрала и Гимназија и Велика школа и Музеј и Библиотека и. т д. није никакво име и има врло мало смисла; за што се н. пр. томссто неби назвало „Трг Вука Караџића." II. „Зелени венац" такође није име које бог зна шта значи, те би се и то место могло назвати „Трг Вука Караџића." Ово све што смо довде рекли, износимо у пријатељској намери, да помогнемо нри решавању нитања, које ће створити угледе нашој престоници и имену Вука Караџића. Проговорићемо, ипак, још коју. —. Р —

ПОЛИДИОКИ ГЛАСНИК (Крађа). Ноћу измећу 21 и 22 овог иесеца ушао непознати лопов у кухињу Г. Смуђа потцуковнина и украо:

три хаљине женске, једна жута, друга розе а трећа браун, један пар ципела једну блузу војничку и једну пархетску сукњу. Палаје јака сумња па Петра Јовановића б. слугу г. Смуђиног, који је стављен у нритвор. * (Иритворени). Ноћас су притворени Ваћентије Марковић баштован због претње убиством. Петар Лазаревић слуга због скитње, Павле Помс зидар из Аустро-Угарске због нереда, Алекса Арсенијевић кројачки калФа из Краљева због нереда, и Ана Вуковић служавка из Аустро-Угарске због ту марања. * (Осуђени)- Пресудама полицијским осуђени су : Нккола Наумовић мех. за неупис слугу. Марко ТеоФиловић и Радоје Грујић из Врчина, што еу на на улици мокрили, Сима Јовановић дуиерђин што није зараду порушио, Ванђел Николић каФ. што је нечисго ћу прпсио на улици, Мијаило Радоичић тежак што диже зграду без регулисане линије, ТриФун Гајић каФ. код ,,Пролећ»" што је држао отворену преко проиисног времена и Алекса Ђурић пензионар гато није траву пред својим стаиом почистио. (Предатп суду). Предати су суду вар. Београда: Младев Тодоровмћ абаџија, што је хвалио дела неких лица која су осуђена за злочинство, Живко Шивалски калфа ковачки, Јозрф Букач калФа кројачки и Милош Николић ски гницасви због опасне крађе

ШАЛА И ЗАБАВА

А он се уклања. Два се човека сретнЈ' у некој уској илици, на је из гледало, као да се ни један неће ца уклони другоме с пута. Један иовика: „Ја се не уклањам с пута свакој будали!" „А ја се уклањам!" рече други и, поклонивши се уччиво, оде. * — Неки хвалиша нричао је, како је пст пацова затворио у један кавез, да их умори глађу; али они су један гругог јели тако, да од њих није ништа друго остало, већ само — један реп. * ДрОејакиња. Удедите ми што год, милостива госпођо! Имам седморо деце код куће: а муж ми је умро пре

Бароиица: То је лаж. Кад би заиста било тако, ви би имали вео и ишли би у црнини!Џ>- шсглк

четири дана

ИНДИЈСКА КОЛИБА нрииоветка Вернардена де Сен-Пијера Међу тим парије изађе с једном буктињом у руци, једшш бремсном сухих дрва на леђима, и једном котарицом иупом кокуса и баиана испод руке; ириђе докторовој пратњи, која бејаше ту близу испод једног дрвета, и рече им. „Пошто нећете да ме почаствујете вашим доласком код мене ево воћа које је покривено кором те можете јести а да се не опоганите, а ево в >м и воћа да вас мало осуши и да вас сачува од тигрова. Нека вас Бог заготити!* Врати се одмах у колибу и рече доктору „Госнодару, валим вам опет, ја сам само несре* ми нарије; али, као што 1 вмдим, но вашој белој масти и вашем оделу, да нисте Индијанац, надам се да се нећете гнушати јела. што ће вам понудити ваш бедни слуга." У исто време снусти доле, на застирач свакојака воћа, печена банана и један лонац сиринча зготовљеног са шећером и кокосовим маеком; за тим се иовуче на застирач, поред своје жене и детета, које спаваше поред ње у колевци. „Врли човече, рече му Енглез, ви вредите много више од мене, јер чините добра и онима, који вас нрезиру. Ако ме не почаствујете својим присуством на овом истом застору, мислићу да и мене самог сматрате за рђавог човека, и ја излазим овог тренутка из ваше колибе, па макар ме удавила киша, или тигрови растргли." Парије одмах седе код свога госта к обојица почеше јести. Међу тим д о к т о р уживаше о д задовољства гато је у сигурности у сред олуЈе. Колиба беше нецомична: јер покрај тога што је била унајужемкрају вртаче, била је сазидана испод дрвета вара или рајске смокве, чије гране избијају чак из корена образузујући прве сводове који подупиру прво стабло. Лишће овог дрвета било је тако густо, да није пробијала ни једна кап кише; и ако је страшна

рика олујине измешана с треском громова допирала довде, дим са огњшнта што је излазио из средине крова и светлост ламие нису били ни потресени . Доктор се дивљаше мирноћи Индијанчев^ј и његове жене. Дете им, црно и глатко као абовос, сиаваше у својој колевца; мати га љул.каше ногом, док се занимаше правећи му огрлицу од анголског грашка црвеног и црног. Отац бацаше редом и на једно и на друго погледе пуне нежности. Па чак и пеето узимагпе удела у општој срећи; изв^љено с мачком поред ватре, отвараше с времена на време очи, и уздисаше ногледајућм свога госнодара. Чмм је доктор свршио с јелом, пари« ја му пружи један угарак да запали лулу, а ношто је у једно запалио и своју даде знак жени, која довесе назастирач две шољице кокуеа и једиу повелику тикву с пунчем, што је спремила, за. време вечере, од воде, арака, лимуиовог сока, и сока шећерне трске. Док су тако нушили и пили редом доктор рече Индијагцу: „Ја вас сматрам за најсрећнијег човека кога сам икад до сад видео, а по томе и за најиаметнијег. Дозволите ми да вам управим неколика питања. Како сте тако мирни у сред тако страшне буре? Међу тим заклоњени сте дрветом, а дрвеће привлачи гром. — Никад, одговори парије, гром није пао иа рајску смокву. — То је врло љубонитно. преди^е доктор: то је бе-Ј сумње с тога што ово дрво има негативан електрицитет, као и лаворика. — Не разумем вас, рече парије; али моја жена верује, да то бива у след тога што се је бог брама заклонио једног дана испод њеног лишћа: што се мене тиче, мислим да бог у овим бурним нределима пошто је дао рајској 'смоквици лишће врпо често и згодно за склониште људима од олује, не дозвољава да их ту убија гром. Ваш је говор доиста религиозан иредузе доктор. И тако вас ваша вера у Бога умилује. Савест успокојава боље него наука. Реците ми, молим вас, од какае сте ви јереси; јер ви нисте ни из једне индијске, ноштони ;едан Индијанац неће да је удодиру с вама. А у сниску научењачких јереса што морам да извидим на своме путу, нис; м никако нашао ову иаријеву У којој је ИнаиЈској области ваша пагода.? (Наставиће се).

као да му ниЈе ирајатно што се са њим састао овде. „Ти овде?" уиита он. ,,3ар ти није право?" одловори Врабантино са црезривим осмехом. „Надам се да ме скоро нећеш еаћи овде. Имам да ти јавим важне ствари. Али пре свега јесмо ли сами овде? ,,0д оног доба, од кад је отишао ухода Леонардо, ми смо сами, буди без бриге," рече Инго. ,,Жбири су нрошле поћи тражили крсташе и ону женску са покривалом. Ти лупежи не заслужују ништа. ТТТта су нашли, шта су ухватили? Веле да су видили Краљицу Ноћи, - та на то се човек само може смејати! Ја би шибао те лупеСе. Кажу да су нашли Едиту АмалФијеву , да су је затворили у колибу, али да им је побегла инак. До врага са тим плашљивим лупежима. А за еве ово трсбала им је она жепа да их води, без ње неби могли наћи оно место. Кажем ти, то је грдна срамота за нас." „То се све може поправити, ми ћемо их наградити боље , па ће и они бити вреднији," одговори Брабантино. ,,Ја сам оназио нешго важно!" ,,А кога се то тиче?"

,,Дужда!" ,,Охо, Дужда?" упита Инго. ,,3ар ти ниси нриметио да нас избегава Лоренцо Пријули?" ,,0н ми изгледа као заљубљен, нешто је меланхоличан." ,,Што нас избегава, то мора да има свога узрока. „А знаш ли ти њега добро?" ,,Ја му пажл>иво ггратим траг!" ,,Па деде да чујем, Брабантино! Да чујем ту новост! Седи," рече Ииго и седе. Брабантино се извали на наслоњачу. „Дужд ме Је данас питао знам ли ја шта хоће крсташи." „Шта хоће они, то нас се не тиче," повиче Инго .,, Смрт тим завереницима!" „Тако сам и ја одговорио Дужду." ,.А он ваљда је био другог мишлења?" ,,0н рече да их треба прво саслушати. Они су, рече, једно удружење, које је остало од крсташа. Они се боре за веру, а то јс племенита цељ." „Је ли полудео тај Пријули?" повиче Инго.

„Чини ми се да његов синовац много утиче на њега." А Лорендо је сигурно стуиио у везу са крсташима. „Није ми познато. Наша ће ствар бити да дознамо то. Код њега је настунила нагла промена. И Мемо је приметио то. Ерицо ми рече јуче, да је Лоренцо заљубљен. Ја се плашим за њ' „А чега се плашиш?" ,,Да га љубав не завеее," одговори Брабантино. „Донато рече да је Лоренцо видио Краљицу Ноћи." Инго екочи.

СПродужиће се)