Мале новине

иа ако хоћђте, и нејасности својој. Многи литерарни критичари дра-:е да би Јаго требао да буде јунак овога дела. А може бити и да јесте. Но још нису на чисто с тим ; у какву категорију људских карактера треба уврстити Јага. Сумњиво је, да ће поставка, као да је Шексииру у њему хтео да оличи талијанску ирироду, бити довољно осиована; но ако се мо же донустити, да клима и земљиште имају исихолошког ун шва на човека онда се мора призиати, да можда нигде нема више бистријих намети али за то ни црњих душа, но што их има Италија Погледајмо само на историске грозоте талчјанске нрошлости, па ће нам онда бити лакше да у горњу поставку зерујеио. — Вероватно је још и то, да је Шексипр у Јагу хтео да наслики једно издна душе пакссно створење, коме еу туђи јади, муке и несреће права животна наслада. У колико је активност Јаго ва у делу велика и значајна, држимо, да није нужно ни доказивати, јер је то очигледно, како Јаго унраво носи целу трагедију на себи — он унраво у њој све и ради. Ову веома тешку улогу је г. Цветић јуначки савладао. Овога су вечера позоришни круго ви били заинтересовани једном иојавом, јер је: Господин Љуба Стано јевмћ, који је нарочито проучавао глу мачку уметноот на страни, приказивао на ангажман „Огела." Пре но што пређемо наједан з;4иста тежак носао, на оцену његове игре, нека нам се дозволи, да ставимо као мото ову изреку: „Скромност је једна од највећих врлина човечијих" И збиља, никад ова изрека није имала оправданије употребе, ни очигледнија доказа но овога нута. Г. Станојевић се далеко машио. Отело је још и сувише рана улога за њега. Но није ни чудо; Отело је тешка, врло тешка улога, а он је још тако млад. Њега је у тој улози обучавао некакав, тако звани, нроФесор у Бечу, И на врло се много места јасно опажало, да га је други учио. Гестикулација му је јако саката и скроз туђа, она је веома много удила његовој игри; која би, још и које како, могла да поднесе, као од младог човека, који је тако рећи тек почео да ради. Ми нећемо да поричемо таленат г, Сганојевића, ама он је на на много и много и места у Отелу био ужасно ладан, док је на некима безразложно викао. У целој улози он није имао ни мало достојанства, но је по кашто из-

гледао као преплашени роб, црначки сдуга, кога за непослушиост карају његови госнодари, На то је на жалост изгледао баш усценама гдеје требао да нокаже највише срчаности и мушке одважности, бар онакве, какве приличи једноме Отелу, коме Млеци новеравају све и сза. Ми верујемо у велику и чврсту вољу г. СтанОјевића а о одважности нас је и сувише уверио, кад је тако лакомислено дохватио Отела за враг. Одушевлење може до некле да користи и да има смисла, али претераи> одушевлење — упропашћује за то треба чак и ту биги умерен. Но кад узмемо у обзир, да је он то играо за ангажман онда му се може још и опростити, јер се тим јасно доказује да он не мисли и на даље, да игра тако јаке и велике улоге; а за мање ствари он нам је без сумње добро дошао и штета би било наиустити га Ми задржавамо нраво за деФинитиван суд, док га видимо још у којој улози а дотле му то велимо: добро нам дошао! и желимо му у осталим улогаерећнијег успеха; а с радошћу ћемо донети вест, да јеувршћеи у редчланова нашега позоришта. Остали су приказивачи били како који. Г. Гавриловић је био ваљанКасијо г-ђица Поповићка лепа Емилија. Дездемона је могла бити много беља Еј кад се сегимо срећнога доба и х'-ђе Гргурове у тој улози ! Г. Др. Јовановић (Брабанцио) учинио је колико је могао, само штета. што то што је он могао није ваљало. Нити нам је у нрвој слици приказзо старца кога несносна вика буди иза сна нити изнеиађена и ожалошћена оца иити у сенату гњевна и увређена сенатора млетачкога, нити најзад скрушена и остављена човека који отискује од свога срца кћер своју. своју јединицу. То су све бнли велики моменти, али разуме се требало би их пре свега разумети. Штета што су тако лепе сцене пропале. Сећате ли с*ј какве панораме на зеленом венцу или „батал џамији"; иред њима обично стоје две три фигуре од воска обучене у шарене аљи не, «а која од њих лупа у бубањ (разуме се кад се навије) акоЈаонет игра у месту! Е такав је био и овог вечера један глумац — нећу да га кажем који је; али је хладноћа г. Ђурђевића у младом ватреном талијанцу млечанииу па још и љубавнику, који је, бајаги заслепљен љубављу и због ње ће све учинити, просго вређала својом ностојаношћу и непопустљивошћу. Ми смо се просто чудили Јагу што толико мучи сиромаха

Родерига, кад је ето њему то све једно. Кад ононорече: „хоћу да скочим у воду да се удавим" а неко шапну у нартеру: па и право је да се не мучиш више! На завршетку не можемо да нропустимо а да не сн <менемо како је г ђица Д. Николићева као Бијаика био на евом месту. Скроиност

ПРИИОС 1АНО (За ствари иод овом рубриком уредништво неодговара). У каФани код Скј пштине 30 августа. око 3 сахата по пола ноћи одјекнулојепонространом салону крха &е столица и ломњава астала,и уз урвебесну дреку помешаних гласова мушког и женског пола, беше узнемирен комшилук. Е тако је кад знамо, да са каФане у Београду еамо до 11 сати смеју држати отворене (! ?) За комшилук није севте на овај начин целу ноћ да буде узнемирен, а често и нашем сељаку који зором хита на београдску нијацу и у опште пугнику који поред скупштине нроаази, даје се прилика из ове ка®ане видети како се у сред престонице ка®анске гости столицама испраћају. У онште није лепо оваке преставе ка ®анскн гледати али је са свим друга ствар виђати таке нереде у ка®ани код скупшине на најугледнијем месгу нрестонице Оволико за сад непомињемо у цељи да надлежнима екренемо пажњу, нека

и каФана код скупштине само до 1.1 сати ноћу буде отворена па нам ваљда неће оваке изгреде често приказивати Н.

ПОЈШЦИСКИ ГЛАСНИК Београд 2 Августа. (Пригворени ). Ноћае су притворени: Љубомир Сгојановић из Пожаревца због скитње, Јозе® Јурковић слуга из Аустро-Угарске због пијанчења, Мијаило Цветковић слуга из Турске, Петар Јовановић шегрт из Ниша, Жива Периаић надничар из Карлова, Јохан Фридрих Вилхелм Хилер коларски раденик из Немачке, Мита Петровић и Васа Стојишић из Аустро-Угарске сви због скитње и безносличења, Васа Ђурић слуга Фијакерски због непослу шности и Јаков Ана® телалин због крађе.

Нашој покојној Настасији даваћемо у среду 7 тек. месеца у 10 сати гхре иодне годишњи парастос у цркви Светога Марка Летко МихајловиК татарин у пензији Михаило П. МихаиловиК управник зајма

-..тдаздамМИИ

Наша никад незаборављена мила кћи, односно сестра, сваја! Ј у л и а н а после дуге и тешке боље у своме најмилијем цвету младости нремину јутрос у 2 сахата, Тело миле нам кћери биће предано матери земљи сутра у 3 сах. по подне. Стан Дубровачка улица. Ожалошћени родитељи: МИЈАИЛО и САРА АРСЕНИЈЕВИЋ сестра: ХРИСАНТА зет: АНДРА ПУРИЋ са осталом родбином

трво св. Николе, да доведеш палмоша," рече Краљица Ноћи. „Учинићу што будеш заповедила, Краљице," одговори Илијо, „Сад иди па се поткреии и одмори, дода Краљица Ноћи. Чим Илијо оде од Краљоце Ноћи, искупе ее око њега више њих из братства и умоле га да им опширно приповеди цео догађај. Овај им учини но вољи. Пошто се одморио и добро покрепио јелом и пићем, спремаше се да оде на острво Св. Николе. Леонардо изјави да ће га пратити пошто је због ветра тешко пловити, па треба веслати јаче. Око подне, кад је Краљица Ноћи оти шла у каиту да јави сестри РаФајловој шта се са њиме догодило Леонардо и Илијо удале се са гондолом, Ветар је доста Јак био. и они су морали да добро веслају, И ако су били снажни и добро веслали, инак је њихова гондола пловила лагано, Тек пред ноћ и то са великим напрезањем стигну до обале острва св. Николе. „Догледај Илијо," рече Леонардо. „Не какав човек долази са брежуљака, да није то Падмош "

„Јесте, то је он. Он нас је приметио па нам иде у сусрет," одговори Илијо. Долазећи беше заиста Палмош. Он им да знак да стану и рече;„ Ја нисам сам, имам још неког тамо на брежуљцима. То га морамо повести са нама." Где је РаФајло?" „На острво Св. Лазара," одговори Палмош. „Дакде су га ухватили? „Ја сам ишао за жбирима и дознао сам то. Он је у затвору," „А кога имаш на брежуљцима?" Палмош није чуо ово питање. Он се врати на брежуљке. У томе .је већ настугшла и ноћ. „Палмош долази!" рече Леонардо. „Али ко је оно кога води? Изгледа ми као каква жена." Палмош је вукао за собом СтеФану. Обе руке беху јој везане а глава јој је била покривена кукљачом. Кад је дошао до обале он је подиже и унесе у гондолу, па и сам седе на једну клупу. ј „Ко је то са тобом?" упита Илијо. „Па зар не познајете ову тицу? Ево погледајте је добро," рече Палмош и ски де јој кукуљачу с главе.

Илијо и Леонардо познаше СтеФану, ону, која је издала Жбирима њиховог вођу. СтеФана беше љута као лаФица. Проседа коса падала јој је низ рамена. Она јаукаше гласно, и мучаше се да се ослободи веза. „Ако не будете мирни, ја ћу вас привезати за клупу," рече Палмош.,, Ову тицу нађох у једној гондоли, поред обале. Кад еу Жбири изашли из гондоле и одвели РаФајла, она беше сама истала," настави Палмош и отисне гондолу од обале. То исто учини и Леонардо, па се обе гондоле упуте правцем, где је била Галера, „Она је издала РаФаејла као и пре што хтеде да учини са Краљицом — — — —

(наст авиће се)