Мале новине

КРИТИКА (Свршетак.) — Арарове забавне вњвжнце. Коло жрво. Ако се читаоци већ нису уморили то овда да их одведемо мало на утрину да виде како игра циганско коло: Диганија коње иасе Хитре коње и ослета Погазили све богазе Циганија — два детета Хитра дерлат у хитрини Разлеже се по утрини: Ола ола Ђалоле! Амо кола Маголе!... Погледајте само како циганке играју: А циганке такат дају Сву старину ту издају.. Ово је нешто ново чему нас је нисац унозорио, нашта му требаособито благодарити, јер досад није нико знао да циганке „такат дају" и ту „сву старину издају." Ну најинтересантније је ово. Сумњамо да би икоја животиња могла на ово да се не или изненади или уплаши. Ну појезија баш и треба да је таква да изненађује, камени, да преверази: Босонози сви цигани Коло игра па се бани: Шилди будилди Начикићи колци Шивалди булди, бух, бух, Бејоши аво, Боге руде, мале руде Гуреле да!... Доконајмо коло лако Тихо лако наопако. Е ово јебаш наопако, да горе бити неможе. При крају је лудачко коло, коме је писац коловођа, па тужан уздише: Мало коло врагољасто Испало нам баш ракљасто; Боже мој, како о коло ракљасто да исиадие. Даље у овом колу писац вели за ово лудачко коло: На нашој се страни прима Нек се коло само цима! а поеле додаје, како он у њему лупа. Свакако, мн смо још у почетку видели да писац лупа. Да веби даље морили читаоце „једрином миели и корацима нанретка то да прекинемо са изношењем >сталик песама јер све имају једну заједничку осноау — бесмислицу. А мнслимо да смо овим бар колико то лико читаоцима показали да је пиеац овим отворио нама нову рубрику за шалу....

* * Можда ће неко са своје стране нриметити: Па зашто онда и писати говорити о неснвцима које су иснод сваке критике, које су производ сујете и болесне Фантазије? Но шалу на страну. Св как<> мораће нам се признати да смо с разлогом радити. Овим се п<|јављује иови Живко Матић нови Рогић, и ми о њему не би ни водили рачума, пустили би га мирно да се измлати, излупа; али требн имати на уму ово двоје: 1) Ово није један обичан, неписмен ч<>век; писац је ни пет ни шест него нредавач у зајечарској гимначији; писац је васнитач срнске омладине и 2< треба знати да су њег<>ве мон строзне производе умне још зараније биле штамиане по гдек< јим српеким листов1 /ма и часописама, који на сваком месту добују: е с\ оии садржином и уређеношћу „иајболи српски листови." Па кад тако што штампа какав „Јавор" и писца уврети у ред срнских песника, онда нетреба бити милосрдан. Можемо додати, да је <<во у неколико на те славне прекоеавскг листове посредна критика, к<јом им се издаје кондујитлиста њихове вредности. А кад се што год господа ок<< тих листова пребаци ако им се при мети „празнина" они онда на ева уста ударе, како смо нена^риотне, како неумемо да ценимо појезију, какч неумемо и нећемо да негујемо срнеку песму српеку књигу, нребацује вам се како смо приетрасни, завидљиви и још мног< којешта. Ми м<<жемо само додати: боље и да те нема срнска књиго, него да те има, а да си овака. 0 писцима њеним, као о редакторима, који на« могу пребацити све што мало пре рекосмо нећемо речи да трошимо — ту сами они место нас говоре Што х^едосмо рекосмо о том па љутио се ко или не а читаоци свакако могу расудити да ли имамо нраво, и говој имо ли истипу.

СМЕСИЦЕ ЈПљнве н Фнлип лепн. Мала еаизоАа ч фландрпјеке повеспице. Не би никад човек ни помислио, даје у еред овог дугог и крвавог рата између Фрапцуске и Фландрије, у ночетку XIII. столећа, било места и за један смешан догађај. Филип Лепи, огорчени ненријатељ

Фламандаца ноказа се овде као потнуни владар са добрим и пријатним поиашањем. К(0 ој ави „тип" „галантног" „каваљера ' <<в <га врем^на, он је умео,за јед,.н тренутак, да ућутка свеју мржњу у корист једне жене, и ако је та жен.. припадала сгранци, против к јв се борио. Еј «> тога догађаја, као што га прич јвдан ст: ри кроничар, на Фр^нцуск.<ад језику, као савременик Филииа Леп«>г. П >еле битке код Мон-зан-Пиле а (1303.), уж.чсче борбе, која не донесе победу ни Ф(>анцузима ни Фламнндцима, краљ Филин оде, да оп едне град Лину. Д|>жао га је тако устези, да <>пк-.-љ< нл нису могли имати никаква саобркћаја са другим градовима. Јован, гр ф одНаммре, братРоберта БетунсКог, бранио је ово важно м^ето С њиме је био и његов брат Филип Фландријеки, гра® од Т'Х«ета, чија је ж«на била већ на порођајуАли једног дана снопаде ову жеља да окј си свете шљиве, а како јој рекоше да ее не могу наћи у гр.»ду, повика да ћ<: побацити, ако их не окуси.... М<1же се ми"лити како је било сродницими и прпјлтељима после овог уображ< ња гр -.Фице Т' Хиетске. 11 (,'Тар Конински, један јунак из борбе код „златне мамузе", који так<»ђе беше, не < амо храбар војник, већ и прави „каваљер," оде младој госпођи. Таки ми вере прадедовске, леиа граФице, речс ).») он, добићеге шљива. 06« ћавам в;<м, да ћу нам их ја иабавити. Отићи ћу сам краљу Фракцуском, који је, ми< лим, пл менит владар, те вам н«ће одрећи шљива. Рск вши то, наш неустрашиви витез изађе < дмах из града Лила, саједним служитеље« к< ји је носио белу заставу у знак ми|<а. Дошав до краљевог шатора, замоли да га пријаве краљу. — Реците, повика, да Петчр од Коника жели да г >вори с Француским краље . Толика смелосг зачуди Филипа,који међу тим дозволи да му доведу овог који му је учинио већ толпка зла по Бригу и Куртрији. Кокински поздрави краља од стране граФа Т' Хијетског, смртног непријатеља краљевог, и каза му узрок своје посете. Нека ми евети Дионисије буде у помоћи! повика Филип лени, смејући се из свег срца речима овог изасланика. Госнођа од Т' Хиета биће задовољена још овог тренутка. И одмах нареди да се пошљу четири товара нових шљ<*ва.

Петар Конински Јлагодари владару на његовој услужности и похита да однесе граФици оно што је тако ватрено желела. Исте ноћи, она роди два сина,. Пуиа благодарности према Филипу Лепом, посла му их, поручивши му у исто време да их је он сиасао. Краљ, очаран оволиким поверењем и „деликатности,* нареди бовејском епископу, своме исповеднику, да одмах крсти ова два новорођена детета; он еам беше кум једноме, коме надену име Филип Карло од Вагоа, његов брат, крсти друго коме даде име Карло. Пошто се обред сврши, посла их њиховој матери с великим поздравом и нохвалом, а — додаје невини кроничар — ова је околвост допринела доцније потпуном измирењу са Фландријом. ШАМ Г. Н. пензионаш је човек којиособито воли реткости. — Чудо је само то да има једну реткост; али он је баш не воле. — А та је? — Реткост косе на глави,

БЕОГРАДСКА Београд, 1 Октобар

К0Л

22.340 Жита . .

11.60

26690 Сувих шљива .

28.—

Шљива новвх

—■—

236 Брашно фино .

15.-

(Брашно леб. нес .

—.—

—.— Брашно „ ееј.

—.—

Г)

2601 Кукуруза. стари

8.00

Кукуруз. браш.

—

Т)

2838 Јечам . . .

7-75

У!

8012 Овае . . . .

7.50

Ј9

173 Раж . . . .

7.00

— Мекиља. . . .

—.—

—.— Кр #за ....

—.—

146 Паеуља. . .

25.—

Г)

1105 ОраЈЈ^ ....

25.—

960 Катрана . . .

24.—

—- Вуне ог.че . .

—.—

— Шишарке. . .

—.—

428 Коре брегове. ,

12—

12000 ареча....

3.20

3000 Сена ....

4.50

12050 Сламе ....

2.50

60 Масти . .

120.-

1080 Лоја тонљеног .

77.—

.— Сочива ....

—

—.— Ћумура. . . .

—•—

КРАЉИЦА НОЋИ

вли

ЛОВАЦ !МРТВАЦА У ВЕНЕЦИЈИ РОМАН ИЗ ЕСТОРИЈЕ ЖЛЕТДЧКК РЕПУВЛИКВ КЊЕ.ГА ПЕТА (НАСТАВАК) (103) „И због тога сте ухваћени и доведени овамо! 0! ја се јако плашим за вас," одговори јој стари свештеник. „То вас може скуио стати! Па ко ће вас спасти? Ја сам слаб и немоћаи за то! Ја не могу вишта друго, но да се молим Богу за вас! Вашто сте то учинили? Зашто сте се завели вашом мржњом, и мзговорили такве речи? Шта вам то помаже ? Ко верује вашим речима?" „Нико, у томе имате ираво, оче Доменико. Можда и ви сами не верујете да је тако?" „Човек може често да се иревари, Сињорина. Врло лако може да се заведе на

страниутицу. А имате јш доказа за они, што тврдите?" „Докази ! И увек докази ! Па шта би ми и они иомогли, кад не би могла са њи ма да се послужим? Моја оптужбаосгала је без важности, пошто се и Брабантино заузео за варалиду." „Да ли је то могуће? Би сте оптуживали наследпика МираФијоровог,као убијцу? Ви тврдите да он није Виргилијо МираФИјоре?" упита свештеиик. „И он ипак није Виргилијо! Он је варалица, оче Доменнко, тако ми мог сиатења!" „Та то је ужасиа вест, Сињорина!" „Ко ће боље од менс познавати Виргилија?" настави Едитв. „И да је Виргилијо још десет, још петнајест година, осгао на страни. ја бих га ипак познала! Не само по његовим цртама, оче Доменико, јер оне се могу променути, али бих га познала по његовом добром и нлеменитом срцу! Овај садањи Виргилијо, то је само варалица! Прави је Виргилијо мртав! Оп је пао на брежуљцима острва Св. Николе, као жргва овог варалице!" „Мени је у глави тешко, све се окреће

око мене," одговори стари свештеник. „Не ћу више ништа да вас нитам, нећу ништа да чујем, нећу да говорим ни речи!" „Јест грозно, и страшно то, што се догодило, оче Доменико, ви имате право! Ко истину говори, ко хоће да брани потлачено право, ко хоће да скине маску варалици, тај мора да ућути, и да јадно и жалосно сврши свој живот у овим тамницама." „0! боље би било да сте ћутали! Или још боље да нисте ни долазили амо, у варош. Како вас сажаљевам. Веома ми је тешко! Кад бих вам само могао бити од помоћи, кад бих вас саасти могао!" „То не мозкете, оче Доменико! Ја морам овде на свагда да ућутим. Моја оптужба неће се више чути! Брабантино је сукривац и друг Ингов! Они су заједно сковали план за злочинство! Они су ђаволи, и у њиховим рукама лежи судбина Млетачке републике! Ови владају, а сви остали морају да им се клањају. Какав је то срам, каква жалост, за нашу јадну отаџбину? Нико не зна њихова зла, нико и пе слути, да они упа^ају из једног злочинства у друго. Нико се не усуђује да