Мале новине

ног живота, каквог виђасмо или слушасмо но ослобођењу; да више нема онога богаства које некада бејаше нагсмилано у разним природним добрима. Све је то иропало и отишло у море заборава, а као што наведосмо, код нас је данас остило само подсећање, голо иамћење или угешно слушање и осмејкивање на бољу будућност! Минуло доба у извесном нравцу и ако је било добро, не може се врагитв, онако исто као што се и увели цветак не може више освежити, Поридни ток догађаја, развића и црепорођаја у ирироди врши се иеминовно над свим светом, па тмво дакле и развиће као и дух времена у к.>ме се наша држава налази, захтева преиорођај, захтева према савременостн другојачији иравац било у државном газдовању било пак у нривредном. С ога и земљоделац нека се ни мало не чуди, што се некадашње стање изменило, онако исто, као што и некадањи државници наши не треба да се чуде и тугују за минулом добом, када пред собом имађаху народ пун богаства, нун пожртвовања на све нрилике, на све оно, што је ишло у ирилог његовог благостања. Разлози наших државника за туговањем, ни мало ни су озбиљни, на против, показују само, да су тадањи управници државних послова гледали да држе 8^а^из ^ио без икаквог помишљаја, да то стање у коме су господарили но може вечито остати и да ће се кад тад мора.ти да измени. Ну ограничаност образовања и у опште безбрижно бацање погледа у будућност догађаја, зар би и могло б^.ти изв! нење за те државннке. Од тога доба па до данас — све се су прилике изменуле; држава наша стунпла је у коло европских држава, као еамостална јединица, као држава, која је независна у погледу политичном. Па ни образовање нашег народа није више на оном ступњу, на коме се је оређе налазило; економое нрилике у земљи, па онда економна и трговинска веза са осталим државама више нису онакве какве беху некада, — све те и још многе друге карактерне црте јасно показују, да се од препорођаја не можемо отети, да морамо ићи са сувременошћу. Као што наведосмо, за духом времена морамо неминовно ићи, морамо се препорађати; јер дух времена не чека, он јури на све стране: слабо и немоћно руши било на овај било на онај начин па ма какав му се отпор на супрот стављадо. Савременобт

изискује промену, због чега се је наравно, као што видимо, и пређашње целокупно стање морало реметити, услед чега оно, што је могло да иоднесе будући живот и начин рада, остало је да се преправља и дотерује, а оно тек, што је престарело, што је изанђало и преживело се, пропало је, отишло је у неврат. Досадашњим нашим разлагањем, ;оказали смо, како је некада наш земљоделац био у стању да подмирује и своје потребе и да одговара својим обавезама наспрам државе и општине, ма да су га та подмиривања прескупо коштала; даље, да је због економних недаћа и борбе за опстанак, морао да се туче, буни, само да се екеплоататора курталише; и најзад, поступним развпјањем наше државе земљоделац је морао млого што шта да напусти; млого што шта да измени како у своме начину живота, тако и у културном и политичком препорођају, јер је за духом времена морао ићи, да би се уклонио или спасао од бујице, која га је у вртлог могла однети. П. Говорећи мало час о политичним одношајима, ми смо напоменули, да су наши некадашњи државници сву своју иажњу обраћали на ту страну, ма да нису бог зна шта и на том пољу урадили. Али, на екон мну страну, које силом околности које опет због пепознавање снаге и тежишта будућносги наше отаџбине, гледали су кроз прсте. У колико су таква умовања имала право — то дакле видимо данас испаштамо грехове.... Пољска привреда није више насторче у науци. Не, она је уздигнута на степен науке, ма да је начин високоучени и ограничени и једнострани књижевници једном озбиљном приликом не сматраше за науку, већ за поље на коме се примењује наука. Или као примењена наука И зар због тога не бесмо срећни, да видимо међу академичарима и кога пољомривредника!? И докле се у другом државима пољска привреда сматра као бмтни састојак свију оних материја, од ко јих је зависан органеки живот једног народа, једне државе еједне стране, дотле видимо у нас, да се само у критичним и оиасним приликама погледа у њу збил>ски. Запомажемо и пренемажемо се; комимо прете улазе рукавицама и довикујемо : „народе, пазж шта радиш; пази, да са што мањег парчета земље произведеш што више, јер видиш наша држава тражи млого за своје савр«'мено

развиће, па јој се богмемора давати мора се већа пореза на тебе или на, твоју производњу ма и посредно ударити." Ето, тако се то посведневно запомаже и ништа се озбиљно не ради. Наша интелигенција м сва ннтели гентнија класа кад се зааоденв го вор о пољпјој привреди, сматра о томе да говори само зл љубав личности, а не што истински, зрело и озбил>н > свахта њен положај у нашој држави, жоја се са пуним иравом можв назвати више сточарском но земљоделском државом, или блажије да се изразимо: земљоделско-сточарском државом. В ћ место реФорама и решавања питчња. из пољске привреде о томе: како да се унапреди, та иста интелагенција, пвчне на пр., да ти доказује, како је постала јота; како су Дебанжови тонови бољи од Крупових; какојебољи слешки барут од садашњег; како Вукашин није убио Уроша; како је ова црква старина зидана у овоме стилу; како се и на који начин може већа пореза добнти; како се нзјзад, у позоришту радије престављају комади овога или оног писца, итд, итд. Све се са тим питањчма и тако рећи лакрдијама занима наша укунна интетигенција. Та су јој нитања и разговори посведневио на првом месту! Није ли тако? Није ли зар и право из тога, што могло очеписмо ту нашу ингелигенцнју — питамо ми? Руку на срце. па реци, ти сама интелигенцијо, да ли је право што тим путем ндеш; да ли је разложно, да данас, када наша држава треба истински и стварно да нреставља одиста независну државу, сваки час стрепи од економне иотчињености и пропасти. А кад је ова у опасносги, право да кажемо или да упитамо: ј том случају кад каквој иози 0ли основици лежи нолитичка незавмсност? Један сићушан, један мален део ингели!енције занео јз само, да светли; да поучава народ, да доказује како спас и будућност на:ие отаџбине лежи у развијању и напредовању целокуне пољске бривреде. И ако им се за то њихово прижљиво старање у овом правцу са извесне стране може да нребаци, да су то ватрене Физиокрете, ипак тај превор као по све неуместан као по све неоиравдан, нити нримамо, нити ћемо га примити јер не аалазимо довпљно разлога, да наш правац осудимо и иапустимо. Тај мален кружић интелигенције, стара се свакојаким начином, да у масл' народа уноси знања и поуке из

пољске привреде. И држава се у иеколико брине да их потиомаже. Предусретљивост њена наснрам тога, заиста се с благодарношћу мора иримити; али, ова интелигенција захтева с правом од свију патриота, одсвију осталих интелигенгних људн, ма којој струци оаи поипадали, да је помогну; јер без укуиног и заједничког рада оншти напредак, благостање народа неће се постићи. Та интелигенција тражи, да, се знања пољске нривреде и свију њених номоћних грана, распростру свима средствима н свима начинама. Тражн, да су ступци, к 1 ко политичних и наро 1.0екпномских тако и педдгошких, дечијих на и релиђиозних листови отворени за поуку, Тражи, једном речи, да се поуке растурају у народ на свакоме мссту, Н■! је ли зазорно, кад читамо у каквим политичним пајош и економним листовима љубавче сцене овога или онога; интриге против овога или онога, а питања економна и пољопривредна ни једном речицом нису засгупљсна. Није ли такав ноступак за осуду. Лист носи девизу: за политику и економију а овамО ни речице о овој носледњој! Руку иа срце! Пренимо се једном из те летаргије, из тога немара па отпоччимо једном обраћати озбиљнију и свестранију пажњу на ово одвећ в >жно питање за економну будућност наше државе. IIопуларисање знања из целокунне пољске привре^е ваља да је лозинка свију редова наше интелигенције; ваља да јој је кажипрст куда ваља да тежимо ако мислимо на ноиразку наше нољске привреде. Време је и сувише озбиљно; гу више застоја нема јер ће позније бати доц<ан да се размиш .Ђа. Д>сацашњим нашим нравцем, идемо застоју а не напретку; с тога оканиио се и прегнимо да унзиредимо пољоку привреду. Завршујући за сада ове редове, намера нам је била. да с једне странс нокажемо немарност наспрам пољске привреде, а с друге опет, да побудимо наше уреднике свију листова да кроз своје дистове пуштајузнања и ноуке из нољске привреде, те да на тај начин укунним, сложним и заједничким радом понуларишемо науку пољопривредну , која је једино међу осталим наукама, у нашој земљи осгала у занећак, а која је, међу тим, најзажнија од свију. Тимочанин.

Кад-што нам дотрчи и њихова ћерчица, размажено дериште до зла бога. Овог гурне, оног узјаши, једног саплете, другог измане дланом из све снаге но носу или оч*>ма, Бог вас пита шта још не. Ми смо и тим задовољни и срећни, нарочито кад нас шамара и вуче за уши у њиовом присуству, на што се и они слатко смеју, и своју Сиду, јединицу, називају врагом. Празником по подне, ђакон више ну а проведе цоред нас, у каквој ладовини, но сат два, нричајући нам, како је ђаво у виду змије, кога је он називао „дугоренићем," преварио Еву, или, о Соломону и његовим многобројним женама, а један нут је био толико дружеван, да нам је од речи до речи нреводио и коментарисао нсалам Давидов, у коме се религиозни несник жали Богу на своју телесну ноганхлтину. Дан за даном нромицаше и ми радисмо мушки, баш као прави аргати. К,ад уради мо све што се имало урадити, сиђосмо с позорнице срећних дана, т. ј. вратисмо се у школу. Мз „аргата" нреобразисмо се у „смрди бубе."

Нрисне и ревизија. И ми смо ту, у школи; не може ђакои да нас прикрије, нити пак, да нам даје питања из баштованског рада. Упита нас што-год ревизор ми ћутимо као замужени — ни отворимо. Гледа нас он, гледа и главом.

уста да заклима

Да, да, нотпуно право имате, стока! — говори

шти аргатии, глупа кон у потврду.

еу' ђа

штећи

Јеси ли глув? нос.

упита ревизор мр-

I,

Насам — одговара се збуњено.

— Па?

Нема одговора.

А јеси ли луд?

пита ревизор

срдито.

Ђакон стоји иза његових леђа и пе сницама прети јаднику, кезећи зубе.

одговара се

— Мислим да нисам кроз нлач. — Стока! — вели ревизор и окреће се

ђакону

права сток?

Да се ни речце вишг не каже, читалац зна удес „аргата." Понављају. Стигли их млађи, па их презриво мере, а њима је кожа на образу већ одебљала. Улази и ђакон у разред, да га по обичају класиФИкује. — Гле, гле мојих соколова, мојих аргата! — говори, нриближив се „магарећој клуии." — Сви на окуну, хе! „Аргати" се смешкају. — Ако, ако, ни)'е то баш рђаво говори ђакон. — Човек догод живи учи се...

Србијо! дивно је твоје ноднебаје. - — — али доста, доста... Минхеп XII, 1887 Чвда Поиовиб

али