Мале новине

прошло — највише 2.500 дииара. Један је мнтвнг стао 5.000 динара. За 25.000 динара истаквут је био нов капдидаг! Целокупан издатак у цоЈ|ој држави, ириликои прсдседничког избора, износи 100 милијунл дпнара!

СЛУЖБЕНИ Г^АСНИК Службене новине доносе ове указе Његовог Валичанства Краља , којима се, на предлог министра »ностраних дела иоставља : г. Лудвик ДеополдВретауер, банкар из Дириха , за хонорарнога консула у Цириху. На иредлог минпстра нросвете и црквених ноолова: за нисара треће класе конзисторије епархијежичке, Сретена Ђукнића, практиканта конзиеторије епархије београдске. На предлог војног министра: за командантв УШ-ог (пожаревачког) нуковског округа, коњичког потпуковвика, Милоша Ђермановаћа досадашњег команданта IX. (браничевског) пуковског округа; ка команданта понтонирског нолубатаљона, ћнжинирског мајора, Тодора Весића, досадашњег ре®ерепта за инжинерију тимочке дивизијске командс; за команданта 1Х-ог (браничевског) пуковског округа, пешадијског мајора, Андрију Филиповића, до сада на служби нри војном министаретву ; и на нредлог војн јг миниетра разрешава се иижињерски капетан 1-е кл., Нп кола песарић од вршења дужности команданта понтонирског нолубатаљона , и ставља се на расчоложење војноме мапистру. Министар народне ирзвреде, на основу чл. 6 ог закона о телеграву и изменс чл. 7 -ог закона о ноштама, решио је: да се 1. новембра ове године, у интересу штедње, укине поштанско-телеграФсио надлештво у варошици Љешници. С тога, на оенову чд. Б-ег закона панађурнма, министар народне привреде решио је, да се укине панађур у Нрањини, окр. рудничког, који је држан 18-ог и 20-ог Октобра.

риФу 6 и по пара, а сада је та тари*а спуштенз на 5 и по. Но поред тога, на нредлог наше владе, Турска је пристала да и она понизи тариФ/ такође на 5 и по пара, те је тиме учињена велика олакшипа нашим трговцима јер ће сада и па турској прузм, од Зибеча до Солуна, по ту цену моћи дч нревозл срнско вино. * Нов иитрополлт. Као што нам јављају, с<8Л је најозбнљнији кандидат за херцеговачког митрополита па место пок. старине Леонтија Радуловића, архимандркт СераФим Перовић, честити Србин и велики род^љуб.

(ШИЦИЈСКИ ГЛАСНИК БеограЈ, 1. Новеибар 1888. (Притворени ). Ноћас су притворени: Ђорђе Милентијевић из Свилајенца ђак, Саетозар Мијаловић из Ајстрије и Гавра Вабрија надничар из Бања Луке сви због пијанчења и нереда. * (Осуђеми ). Пресудама полицијским осуђени су: Давид Бокај ииљар овд и Тадија Маринковић тестераш из Аустрије због нијзнчења и нереда и Сава Мијаиловић слуга због скитње.

ПРОСВЕТА

БЕЛЕШКЕ КЊИЖЕВНЕ УМЕТНИЧКЕ и НАУЧНЕ Евгеинје Оњегни. У уторак 25 ог Октобра одчгран је у царском позоришту Пушкинов „ Евгеније Оњегин' као лирска онерета у три чина.

ТРГОВАЧКИ ГЛАСНИК Мзвоз српског вииа. Све вино које се извози за Солун а на свима иашим пругама имало је пређе та-

КРИТИКА У Суботу, 29. и Недељу 30. Октобра даван је у нашем народном нозоришту нрви пут Гаван, аозоришна игра у шест чинова, начисали Алфонс Доде и Пјер Елзеар, аревео с француског М. 23«. ТлишиК. — Редител г ЦвегиК. Најтежији је посао, ваљда у ц-лој белетристичној књижевности нисати драме. Свет је, до душе, позорница ?ако вели Шекспир, на којој еваки одиграва својуулогу, и ваљлло би га само нренети на иозорницу; дакле, оно што ми у обичном животу зовемо: аозорниц-л , бало би само, да се изразимО техничкиим језиком, „Позорница на нозорници." И доиста, нико није боље капактерисао шта је нозориште. већ Ше<спир овом својом

случајном изреком. И за то баш, што је нозориште аозорница на иозорници што је оно огледало душе и јесте најтеже писати драме, Проучавати исихолошку страну човека па нам извести на позорницу „свет у маломе", то је велики задатак, — а такав је задатлк драми. Дрдмч., она је задахцута животом, радњом; све је ту вешто уткано; свака реч као да је на најосетљивијим теразијама мерена; све што је ту само је психологија друштва, људи; изнесена на видик унутрашњост њихова, међу тим, наилази се на скЈченост; нисац осећа границе преко којих не може да корачи, док у дескриптивној појезији свега тога нема; све што би послу жило бољем разумевању карактера, те и последица његових: дељање у друштву, све то служи само као помагач дсскринтивној нојешји. Према томе она је згоднији, а данас и савременији израз студије друштва (тако нек нам је дозвољено да је назовемо.) Све ово што помепусмо о дескриитивној појезији (где долази и појезија слободног слога, на коју овдеједнако и мислимо,), највише је због тога што и ако је најтеже писати драме, још већа је тешкоћа црерадити роман као драму. Све онс лепоте, сав онај сфзкат, све оне до најмањих ситница онисане особине душе, свв то прерађено као драма, изгуби своју јачину. Оеећате неку натегнутост, крпарење, у радњама нема живости, чак увиђате да би много што шта, и ако је то, можда, само но себи лепо, могло да и з о с т а н е, јер често што је у роману згодно било да се изнесе, што је можда имало утицаја на судбину каквог јунака, то у драми, за то што није могло да се испољи у свој "својој јачини, бива мимогред и личи на израсао. Но ово што рекосмо не односи се све на Гавана. Ма да је Гаван прерађен роман инак је задржао прилично еФекта. У осталом сав тај еФект Га вЛна као драме губи се, ма колико се човек отимао, само ако је и једпом имао у рукама сам роман. На пр. како је тамно и нејасно, управо не знате шта ће, норед свога оног што сте видели, кроз све чинове она породица Жоајезова, сем ако не да Али ну у последњем чину узме Пол Жери, а како је то красно изведено у рома ну! Довољно ће бити да наведемо како је Фелисија Рујева нричајући Жери-у о Алини карактерисала ту девојку: Видели би нраву девојку — вели она — каку не виђамо ни ја ни ви, из овога се јасно увиђа како је то

идеална породица. Поред овога, в сам Нол Жери, који је у овом случају у место писца, да укори Гавана, да му нокаже његове праве ирпјатеље, шрло је необрађен карактер. Жерм увнђа међу какве је људе запао Жансуле (гаван), пошто је то све увидео због тога му баш и нружа руку и вели да нристаје, да му буде секретар, а он ту жртвује своју гордост ј ер увнђа да је то мнлостиња од стране Жансуле-а кад га овај прима, али он се решио да спасе Жансуле-а — па готово ништа не ради. СамЖансуле је такође у драми врло нејасан карактер. Видите човекакоји је случајем дошао до огромног богаства, па просто не зна шта ради. ПоЈамно је најлад што је такав: „нашла се јвала у чем није била," аЈи кад се трза, кад бива паметнији, ту не увиђате бог зна како јак разлог. Од свију личлости у драми као да је највећа пажња обраћеаа марки-у де Моннавону. Остало је све тек мииогред и недовољно обележено. За то и онажате кроз све чиноне неку 1јатегнутост, досаду. Али нешто што је најглавније, нешто што вас привлачи овом комаду јесте што сте проведени кроз цело иариско друштво: вилели сте како је у салону какве „уметнице", били сте у нредсобљу војводе де Мора, од раскошног салона гавановог прошли сте редом све до мансарде Ж »ајезове. Чак нисте нуштени а да се не упознате и са слугама. То је једна од бољих сцспа и држим да у мало речи не би се могло боље рећи о њима. Нема више оних сгарих слугу ш го су „верни као пас", не може се више наћи какав Стари слуга Сенкијевичев. У осталом, све што рекосмо о овоме комаду било је више као оцена како је велика разлик* између Бе Иађаћ као драме и Бе Хаћаћ као романа. Па ипак овај ће комад заузети врло угледно место у репертоару народног нозоришта. Што се тиче г. г. приказивача рећи ћемо да је комад ишао не може боље бити, јер су све боље улоге бжле у добрим рукама. Ретка су то уживања за нас, публпку, да у једном комаду участвују све боље снаге наше, те за то нам је овај комад био још пријатнвји. Али то не можемо за све рећи. Просто, морамо од тих да изузмемо гос. Ђурђевића као Пол-а Жери-а, адвоката. Вио је права лутка: иовучеш за жицу она изађе, разговара, иде, клања се — баш као прави човек. Г-ђица Нигринова као Фелисвја Рујева била је изврсна , она је чотпуно разумела своју улогу, али, брате, она акцептуација поквари све.

Пошто се са свим смроо неки од стражара ирипремаху се да наложе ватру. Они донесу сува дрва у већој количини и наложе добру ватру. Неки су од њих нолегали на разиа места, која су им служила у место иостеље. Два три сноичића сена и каква стара једрила, којим је сеио било нокривено, то нм беше постеља. Неки се извалили око ватре, разговарајући и певајући. Двојица су увек били будни, да би пазили на овај једини пролаз. „Охи! Ево га и Данко!" повиче један Ускок и домете једно новеће суво дрво на ватру. „Зар ти ниси отишао са осталима, Данко?" унита други. „Они те сигурво нису повели?" дода трећи. „Казаћу вам чашто сам амо дошао, и зашто нвсам отишао са њима," одговори Данко љутито. „Има узрока, и то врло важног!" „Тим боље! Ходи овде да бацамо кодке!" рече четврти што је лежао поред ватре. Дуга дрна коса беше разбарушена, а лиде нотавнело од сунца, што све показиваше да је то стари разбојник. Он је

држао у ЈедноЈ руци пехар од нлеха. у коме беху коцке. „Којешта!" одговори Данко. „Коцкајте се ви докле вам је воља, ја ниеам расположен за коцкање." „Како грозно изгледаш!" рекоше њих неколико. „Сигурно те једе мржња и беснило?" „Баш кад хоћете да знате, тако је/" одговори Данко загушљивим гласом. „Мржња ме је и довела амо! Мржња ми неда мира, хоће да ми ноједе и ово мало живота!" „Па сад хоћеш да с нама чуваш стражу?" рече му један. „Онда си требао да ме заступиш, а ја бих отишао са њима." „Он жали брата/" рече други. „Због његове смрти он грозно мрзи Имару, жену харамбашину!" „А знате ли зашто хоћу да чувам стражу ноћас заједио с вама ?" упита Данко. „Не знамо! Да чујемо!" повикаше више њих. „Зато, што се плашим нечега," настава Данко. „Такво је моје убеђење! Ја сам нешто опазио! Имара је у договору са робовима!"

„Са робовима?" новичу ви ие њих. „Па зар и она сама није робкиња? То, што је Бикок узео њу за жену, не мења ни у колико њену прошлоет! Кажем вам, нити смо јој ми, иити Сењ мили. Она чезне за отаџбином!" „Глуиост!" н »викаше Ускоци. „Глупост/ Ако она није са нама, и за нашу ствар, онда и ми њој нисмо верни! Ти јој завидигп! А, реци Бога ти, ко прави планове? Ко иодбада Бикока на пљачку ?" „Ви сте сви кратковиди!" рече Данко. „Вами то тако изгледа! Она је врло паметна и лукава!" „Батали ти то. Само сумња и ништа више/" одговори једап Ускок. „Ми не верујемо! Ако Имара није заузета за нашу ствар, онда ни нас двоје нисмо Ускоци!" „Хоћете ли ми веровати или не, то је мени све једно!" настави Данко. „Ја сумњам, и ја ћу да пазим на њу! Није она без узрока отерала Бикока и Ускоке баш ноћас у пљачку! Рекох вам да ту нису чиста посла! Она хоће да бега! Сад знате зашто ја сумњам!" „Да бега? Жена нашег харамбаше да бега?" повикаше Ускоци. „Имара да бега?