Мале новине

иредходан н најважнији носао, то је да добије Калимегдан у своје руке. Калииегдан принада војној градској команди и унрава удружења аа украшавање Калммегдана, чим се конституисала ирво јој је било да ноднесе акт, којим тражи нраво надКалимегданом. Како је то нрилкчан замашап ^кт, дати власаиштво над Калимегданом, једноме друштву у руке, то је свакојако такво решење имало да нрође сва места, где је то нужно било. Радујемо се што сад можемо јавити нашим Београђанима, да је сад потписан акт, којим се Калимегдан одобрава друштву и тако, сад ће свакојако настати понова живљи и енергкчнији рад од стране уираве. Алн, разуне се, на ирвом месту, има да се очекује — упис у члансгву, којл ће свакојако бити многобројан, према оној вољи и расположењу, које је ово друштво затекло код грађана наше престонице. « Уједиљена Омладина. Још су на нама живи утисци расиоложења, које је ово друштво оставило својом првом забавом, коју летос приреди у Кошутњаку. Сећамо се да смо готово сви Јфизнали да смо се, ретко на којој забави, тако лепо и тзко српски позабавллм. Чујемо сад, да је исто друштво намерно пр-*е половиае Јануара да нриреди једну велику зимњу забаву. Да ће ова забава морати имати још више интереса, јамчи нам то, што се још сад чине врло велике припреме. Ми још сзд пе можемо ништа више рећи о тој забави, до, нозивајући се на ону прву, која је збиља стекла том друштву највећи кредит код наше иублике — можемо се још сад зарадовати овој другој вабави, о којој ћемо, већ у своје време и опширније проговорити. ♦ Прошао. Од два дана говори се по вароши, да је вечерњим влаком који долази из Пирота преко Ниша, прошао овуда нривц Фердинанд Кобург, кнез бугарски, који иутује за Беч. Ништа ноузданије о овоме још нисмо могли сазнати. * Нов копзулат. Као што чујемо р д .мачка је влада намерна да устан. нов конзулат у Нишу. 0 томе иш и немачке новине. * Сиромашни ђаци Велике Шк као што чујемо прекјуче су ш сагро ге ишли код Г. Министра Просвете, да учине последњи покушај неби ли, им се новратило благодајање, које су услед н».1новијег расписа г министра

изгубили. Они су, молили г. Министра да тргне свој раснис, по коме ће само онд! бити благодејанац коме родитељ плаћа 15 дин. иепосредне норезе. Г. министар им је одговорио да не може тргнути распие, ио је објаснио како се исти има разумети. По г. мшнистровом објашнењу има се распие разумети: да цела сума непосредне порезе коју једна кућа пл^ћа има се разделити на онолико пуноле.тних члаоова — укућана (задругара) колико их у кући има, и да се тај један део једног задругара узме као мерило, према коме се одређивати да ли према цеазу >д 15 дин. мма права на благодејање. у једној кући имг .<>рвд " ДјцМ 2/ пунолетна сина или задругара , о^ац нлаћа непосредне порезе 30 динара, онда се та сума дели на троје, и тако на једног задругара долази 10 д. према чему ће тај моћи примати благодејање а не као што се досад разумевало, да у горњем случају исти не би могао нримати благодејање. Хвала г. министру који је својим објашњењем повратио многим саромашним ђацима благодејање које је многима било једини извор за издржавање. * Јавно предавање Синоћ је г. нроФесор Др. Љубомир Недић у дворани Вел. Шкоде давао јавно предавање о сну и о сновима." Публике је било врло много, која га је после свргаеног предавања позд[)авнла бурним аплаузом. Г. Душаи Јаиковић. Како чујемо, академиско иевачко друштво ,Обилић" да би што боље одговорило својој задаћи, те да би им тиме рад био успешнији, завело је за оба своја одсека — певачки и музички нарочите наставнике. За вокалну музику — певачки одсек изабрат )е мл:ади музичар, талентирани певач, свршени конзерваториста, Србин г. Душач Јанковић, за инструментални м узички одсек изабрат је онште уважени уметпик, учитељ музике г. Јосиф Свобода. Особито нам је мило, што је избор за вокалну музику пао на младог музичара г. Јанковића, који нам својом премом, талентом и енергијом обе■»ава много. Г. Јанковић је једини у ој струци, који је специјално Јвање. Спрема и заузимљивост г. Јанковића даје нам права надати се да ће хор „академ. пев. драш.", којн је најногобројнији (85 чланова), са иајбољим снагама, који је и до сада свагда на нродукцијама нобе.допоено

излазио, особито сада под хороводством г. Јанковића ностићи иееравњене успехе, које зацело неће моћи ни једна дружина. Г. Јаиковићу даје се прилика да сада може своју делателност развити. С наше стране можеио само чеетитати како г. Јанковићу, тако и академнској дружини на избору, Над*мо се да ће и музички одсек — оркестар академ. нез. друш. са својим вредним и вештим учитељем г. Јосифом Свободом, воји је — орсестар — оставио врло лепе Јспомеае са свог вештог и леног свирања и од сада дати нам прилике да уживамо у лепом и складном свирању, на што се има заблагодарити труду и енергији г. Свободе.

ДОМАЋЕ ВЕСТИ Нов члан утемељач кола јахача Киез Мијајло. Из Пожаревца нам јављају да су господа оФицири тамостанујућег IX батаљона сталног кадра дунавског пешадијског пука, коме је командант, мзјор господин Илија СгеФановић, на збору своме који су држали другог дана овог мессца, регаили, да постану члан утемгљач друштва коло јахача Кнез Мијајло. Ово је већ шести чл&н утемељач из Краљевско сраске војске с којима ће се на вечита времена поносити вредно коло јахача. — Раније су се уписали господа ОФИцири: из У11-ог бат*љона Престолонаследника Краљсвића Александра; из II ог гардиског батаљоиа, и из сва три ^оњичка пука сталног кадра. Пездрављајући топло и с наше страке, овај веома^похвални и патриотски одзив господе ОФицира н мне храбре војске, не можемо а да у нсто време не изразимо жељу да нам се и свима нама Србима осталих сталежа, ваља угледати и на ове узорне и самонрегорљиве посту пке господе ОФицира. Патриотска и хумана дарежљивост наше престоничке општине, нека би прва, међ осталим оиштинама Краљевине ваше плхитала добрим прнмером и у овој прилици. Интереси отаџ бине очекују то од ње. У њезиној је средини интелигенција срнска најјаче застунлења а на ову треба народ да се угледа. И јачина_ материјчлна куд и камо је у престовичкој онштини боље заступљена но ма у којој другој, еле у толико пре, држимо да је умесно и оправдано, што смо први поглед и наду нашу управили на оиштину београдску и њезине грађане и грађанке

Као год што винодељу, свиларстау ужарству и свима осталим гранама' народног доиаћег газдинства и благостања, треба ради њаховог што бољег одомаћења, 'прво и првенствено ноклањати што бољу пажњу у оним крајевнма отаџбине у кајима највише и најповољнијих услова за дотичне гране има; као год што се ћилимарство, сукнарство и све радионице за прерађевине, заснивају онде где успешно постоЈати могу; као год што се виши научни заводи, позоришта, невачка и разна уметничка удружења центришу онде где је за њихов рад нај подесније, — нсто је тако и са коњарством, том велеважном граном домаће иривреде по интересе паше, без које не можемо напредовати на у миру ни у рату. Расии гивањем дознадосмо од стручних лица, да за подизање коњарства, најбоље одговарају услови које нам даје дриносавски (северо западни) крај отаџбине наше т. ј округ шабачки и околина његова. Па зато сви из свију крајева треба да пашаи материјалним жртваиа потномоснемо да се та врста народче ирхвреде прао тамо, у тој мера што аре развнјо и дотера како би постепено могла договорита интересима и хахтевима целе отаџбине. Удружењо коло јахача књаз Мијајло узело на се, да цод надзором и благоволењем стручних и надлежних власги послује на остварењу те велеважне идеје, но оно ће моћи испословати т. ј. постићи велику цељ, саио ако сс св«1 оД.«зив;«лч будемо оним потребама његовим које су му нужне да нослуже као сретство за цељ, а та је потреба, на првом месту новац. Ако сложно сви из свију крајева жртвујемо сада ма и по мало биће од тогаогромних користи а ако не жртвувујемо ништа, не само да неће бити никакове користи већ ћемо (.ожњети огромну штету и горко лајање. Овихдана рече нам једап на.ш пријатељ да он мисли да је од 1874 године на овомо, увезено у нашу земљу око 15.000 грла коња из туђчне. Ако се на ову циФру ослочимо и узмемо да је пресечно за свако грло отишло из земље по 40 дук: цес., онда излази да сио и»,гали из земље 600.000 хиљада дуката или седам милиона и двестотине хиљада динара а ипак на сваком кораку опажамо да немамо ни бројно довоЉно а још мање, добрих и уиотребљивих коња ни за рат ни за мир. Отварајмо очи те да у будуће новац остаје у земљи јер нам је од нре«е по'треб«.

рог пријатеља, граФа Коломана РадоФалФи " етиоче он. Б»лерија се са муком стараше , да надвлада своју унутра -.у радост, осмејкујући се, пријатељск' о. лоздрави она на поздрав , пружај^ му своју руку, док међу ти! севање њек.»х лених очију, говораше му да га о г, ° не мрзи. ГраФ Р ддоф фи. послк дњк огранак једне старе лозе, беше по смрти очевој господар једног великог имања. Пре 2 године беше изабрат за посланика, и од тог времена је његово име познато. Кратко време од 2 године, беше довољно, да му да једно од најоцличпијих места међу говорнинама „поштоване куће." А и на књижевном пољу беше познат, ако не баш са дубоких мисли, а оно ради елегантног и грациозног штила. Он живљаше врло повучено, осим парламента не виђаше се готово нигде више. Валерија знађаше за ово све, и стараше се да богатог гроФа задобије. ХБени родитељи понашаху с.е према њему нот пуно нријател^ски. Поп и родитељи упустише се у реч са другим члановима аристократских друштава, док се млади људи разговараху. Гра®

беше одавно јПосматрао ову хваљену леиотицу , али немаше куражи да јој се приближи. Но једва се данас беше ослободио, а с ноном је нарочито с тога дошао, што је знао да је овај кум са бароном. Балерија беше довољно лукава, да овог младог човека окуражи својим говором , тако да се и сам граФ чуђаше од куда му толика слобода, да чак у говору по неки пут коплименте прави. У том коњи ирођоше. „Бидите, баронесо, оно је мој коњ" показујући руком на једног. „А! и ваш ће коњ трчати?" она је то знала још јуче „за дело врло интересантно." На дати знак поче грка. Црвено-жута боја — породични знак породице РадФалфи — беше у почетку носледња. Валерија жељаше из свег срда да „Чикра" тако се зваше граФОв коњ — нрви стигне. РадоФалФИ беше сретан, што се Валерија интересује за његовог к<>ња, и бацаше на њу погледе пуне топле благодарности. Враво, браво! — први —- викаху гле даоци „побеђено-" Валерија пружи руку граФу говорећи: „нисам била никад тако

узнемирееа. Ја вам честитам. Баш је коњ победио. ГраФ ју гледаше нун благодарности и љубави, и радо би се пред њеним ногама бацио из захвалности. Кад би све свршено, испрати граФ Валерију и њене родител>е до кола, и обећа барону АндорФису да га чешће посети. За време његовог забављања са Валеријом беше се тврдо решио да задобије руку ове младе даме. Њему беше познато, да су магеријални одношаји баронови врло лабави, али он не тражаше богаства. Све што он тражаше за себе, то беше девојка, његовом ноложају и имену равна, која би му обистинила његов идеал „срећан брак." У Валерији, мишљаше он, да ће такову наћи.

(СВРШИЋЕ СВ)