Мале новине

У читељ Хенфливг имаоје две кћер < Отарија се верила за д-ра Колмара (г. Ђу ђевић) а млађа је била цртлчица мустара код Клингенберга. ().!• млађу —• Жевику (г-ђица Јурк-вићева) волео је син Клингенбергон X нрик (г. Гавриловић, који се с њоме још раније био уаознао, а за ту љубав Клвнгенберг нак није ништа ни знао. V Женику се загледа и Клингенберг, који приликом своје „екскурзије ио крчмама и коцкарницама," умакне испред полиције и сакрије се у кућу ХенФлингову. Ту ви еаши онет Женику, реши се да зацроси њеау руку. Ну, његов син Хенрик дознавши за очеву намеру. похита и нре занроси, коме Хснфлинг с драге воље и да. Долази и Клингенберг и нроси руку Женикину од ХенФминга. ХенФмингу дође то изненада и оа не хтед не му дати. Клингенберг размишљајући за узрок, случајно дозна да је ХенФминг онај, који му је канут без броша „Златног Паука" нослао. Долази и полицајац и каже му, да је лоноиа „златног паука" ухватио. Доаоде лопова — берберина Хасае-а за нога је нолицајац мислио, да је лоиов пошто је на њему био капут, који је имао Клингенберг, кад су му га променили, а који је доцније он еш Хаспе у поклонио. Међутим се Клингенберг и његовој сестри, чији је и био -гај брош досади та неирестана ис трага око броша и разче неирилике због њега, те они, сваки кријући,купи по један исти онакав брои1 „Златан Паук", да би целу ту ствар окончали, Али берберин Хасае, к< ји је због старости капут био преврнуо. наишавгаи у постави броп1 „Златан Паук" донесе га, те тако у место једног изађу три „златна ааука". Женика пак згодним лукавством учини, те Клингенберг нристане на удају њену за његовог сина Хенрика. Комад иак нема никакве тенденције

Да, сад, речемо неколико речи о игри самих глумаца, који су доста учинили те се комад доаао. Јунаци овог вечера били су г. г. РЈјКовић и И. Станојевић, Игра њихова, мимика, псентирање њиховог г<>вора, све је било изврсво. Они су својом уметничком игром толико привукли иажњу иублике, де се омирски с^еј дизао, кад год су они били на сцени. Кад глумац усае, да својом игром задобије симпатију публике још у почетку комада, онда та симпатија расте све више докле најносле не достигне свој врхунац. То је било овог вечера са г. г. Рајковићем и И. Станојевићем. Публика им је засведочила Сооју захвалност пљескањем. Г-ђица Јурковићева као Женика кретала се доста лако, говорича је добро и играла је добро. Прецоручили би јој само, да се окане монотоности у говору. којичесто прелази у певање, и да мало више модулира са гласом. А што је најглавније да се ослободи на позорници. Слобода и окретност — рутина, то се на позорници и од глумца баш нарочито тражи. Али онаква слобода на позорници какву г. Гавриловић показује то је и сувише. Седати на сто, метати воге на столицу и т. д. то није слобода, то је — безобразност Надамо се, да ће се г. Гавриловић, а и крајње је време, оканути тих досадних махна. Са хвалом можемо поменути г-ђице: Поповићеву и Стевановићеву; г. г. Ђурђевића, Тодоровића и Анастасијевића. Мил. —

НАУКА

Етнологија: пијанство код Арапа. — ЈЈма једна иословаца која каже: „умерен као Араиин или још боље као Мусломан." Јесу ли у нстина А-

раии умерени? Н гсу, и то ћемо да поучне, а и садржај је сасвим обичан докажемо једним чланчићем из Јоиг-

догађај из живота, и ако се мора нри знати, да је с великом марљивошћу и трудом израђен. Писац *је ишао више да изазове смеј, те према томе, као што се види није ни бирао сретства да ту своју намеру мостигне. Морамо напоменути да комади ове врсте, и ако немају никакве тенденЈ ције и| садржине| ипак пролазе врло добро и веома изазивају допадање код наше публике. Та сваки се сећа разуме се, ко прати позоришну умет" ност, како се ови комади — као што је „Библиотекар", и т. д. радо гле[| дају код нас.

НеГТо беше хујање ветра, корачаше Инго даље по пееку! Његови коради нису се чули. Сад му ветар донесе неки глас — као да је певао неко. Он није могао да нојми од куда долази тај глас. Он није никада веровао о каквом ванприродном појаву. Ивго застгде и увери ое да је глас долазио са оне стране беежуљка — да је •го нека женска, која је била у близиви старе куле. Ово га узнемири. Пажљиво корачаше напред да дозна, ко је то у ово доба ноћи код старе куле, ко је то што пева по оваквом времену. Али и песма престаде. Инго није могао да сазна цравац одакле је глас допро до њега — ветар је хујао и даље — није се више чуло тајанствено певање. И ако беше узнемирен ипак је ишао право старој кули. Беше му непојмљиво шта значи то тајанствено певање у ово доба ноћи и по оваквом времену. Од куда је долазила та песма? Ко је певао у ово доба ноћи? Инго није могао да да одговора на ова

па1 <1е 1а Угдгае, под насловом: „Арапи и вино." Једно, што је са свим извесно, вели тај лист, излази дакле јасно, даје забрана, Формулиеања у корану, својом строгошћу и свој им апсолутизмом, приморала Арапе да дволично изврну текст закона: кад не сме дв ге наруши отворено, Арачин уме да га изигра узевши га [фосто буквално, од речи до речи, Следећч пример, који позајмљујемо од доктора Армана, доказује нам то: ,1843 године имађасмо да лечимо и да посматрамо ^ Алгиру, у ка®е шантан (ка®ана где се 'пева и свира) арапском једног млнгића који, личећи >" Умире 11 "

више на одалиске у там-таму (царске робиње у харему), мораде прибећи Венусу а Ескулаиовим тајнама. Једног дана, стојећи покрај ограде, приметисмо где, поред музиканата и иевачица, који нас сви скуиа заглушиваху са својим монотоним псалмодијама, 3 Арапина од двадесет пет д> тридесет година окружени венцима од јасмина као и једна певачица пијаху са њом и нсаражњаваху чаше неког жућкастог лнкера који личаше на бело вино. — То није бело вино, већ рум, рече нам један младић, и то им је девета Флаша! У који се мах ми препирасмо са овим младићем осиоравајућн његово казивање, у тај мах један од она три Арапина испи надушак једну чашу и са неколино заоставших капи показа нам да је то била таФија (ракија од шећерне трске). Ми сумњасмо и у своје очи, ажи кад се боље приближисмо, то вадесмо да иијанице једу са свим сирове краставце, чији сок блажаше дејство пића. И ако они бедно изгледаху, ипак пијанство не беше тако приметно код њих. Што се тиче црно-маслинасте иевачице, она взгледаше тако тиха, као да је само воде пила, толико се је навикла на алкохолна иића. Али, ма да је још в1до млада по добу, она се је, од пића, тако збабурила и онаказила, да је било страхота погледати је. Не тврдећи са овим примерима да је пијанство оиште правило код Арапа , може се позитивно рећи да Мухамедови сектатори иду по где кад врло далеко у неумерности, и то нам даје основана права да оборимо ону врлину умерености, која им је нридавата. (Свршиће се) ТЕЛЕГГ^.МИ „МАЛИМ НОВИНАМА" Мадрид, 13. Јануара. Краљица имађаше јуче несвестицу када је хтела ићи у цркву. Затворена су два лица, која су бацала динамит.

СРПСКИ КОМИЧАР БАБИЋ данас на светог Саву 1*889 год. у нространо.ј сали код „ХАЈД7К БЕЉКА" продуцира се с ванредно п одабраним програмом, у засебним нлакатима опширније објашнење на дан преставе. Почетак тачно у 8 сатп у вече це на 60 пара динарски од особе. Поред ареставе аеваИе чознати аевач сраски ПЖРА ЖИВКОВИЋ Сутра у недељу друга престава са новим програмом.

ОЈУ ГОСТИОНИЦУ „НАЦИОНАЛ" у Пироту, као и кућу у јеврејској махали у Нишу, нродајем под повољним условијама, обратити се долеподписатом. Морену Азриелу Београд 18, п. 1—3 ПРЕШШПАНЕ СМИЕ ЛОШТШИЕ МАРКЕ Старе из времена Књ. Михајла и из времена Кнежевине као и из данашњег времена купујемо на мање и, на веће количине. Јавити се у канцелариј. Београд 13 Јануара 1889 Тракова и Насласа према споменику Кн. Мих. 20 1_з

Иариз, 13. Јануара. Журнал „Де Деба" вели, да једина опасностлежи у политици Италије, али пошто је јаЕвно мњење у Игалији против рата, то је и тај глас неоснован.

Цариград, 23. Јануара. Бугачски јегзарх вели, да је синод у Софији по закону конституисан и да је неистина, да ради по туђим унуствима.

дону шну шусжу ВИВ. ХКРЦЕГОВАЧКОМ ВОЈВОДИ У ПОТОЊЕ ^ВРЕМ« ПОШТА1'У ПОШТЕ БЕОГРАДСКЕ. Даваћу у нонедеоник 16 о. м. у 10 сахати пре подне у Саборној цркви четрдесетодневни па растое Кумови и пријатељи његови. 1—3

питања, никако није могао да објасни себи овај догађај. С тога је ишао ббазривије да га неби ко чуо, да се неби издао. У томе му се учини као да види у једној даљини какво живо створење. Да ли је додазило к њему, или се удаљавало, Ов чекаше један тренут, да у слабој светлости са ссетлеће куле — и ако не потпуно, види мало боље; док се не увери да се прилика удаљаваше и на скоро исчезе иза брежуљака. Ко ли је то био код старе куле ? Ко је дошао у овај пусти крај и то по овако ужасној ноћи? Ово питање јако узнемири Инга. За тим брзо прнђе старој кули. Неколико тренутака пажљиво слушаше код врата од куле. У унутрашњости куле владаше мртва тишина После тога пажљиво се успне уз степенвце, и без икаквог шума увуче кључ у браву. Врата се лагано отворе Инго се вије преварио, није га издала нада —

Слаба светлост, са нове светлеће куле, осветли унутрашњост овог мрачног простора, и Инго виде да Адмирал лежи на поду. То беше довољно за њега. Он беше потпуно задовољен. Још га је само мучило питање, каква беше оно прилина, коју је опазио на брежуљцима. Мислио је наЕдиту, али она није могла да дође овде. Песари и Жбири тражили су је на све стране, па је нису нигди нашли. Сем- тога, Песари му је рекао, да ће је са Жбирима и ове ноћи тражити по свој Венецији. Па онда ко би други могао да дође у ово доба ноћи код старе куле, и то још по овако гадном времену? Ивго поново затвори врата од куле, сиђе са степенице доле, и успне се на брежуљак посматрајући свуда у наоколо неби ли опет видио ону прилику. Али му труд беше узалудан. И ако је напрезао вид, ипак ништа није опазио. За тим се врати до нове светлеће куле, и остави кључ на своје место. Пошто је и ово учинио оде на обалу,