Мале новине

тане; трећа јурне као одапета стрела, извије се у неизмерне висине и ту у сјају истаји, растопи се л угаси, као сјајна ракетла... ... Мнсли! — често су као златокриле, ваздушасте лаке тичице, што прелећу с предмета на иредмет а слатком песмом дочарају давно избледеле успомене из далеке прошлости; смело се залетгју у будућност и одлазе даље но што их је око човеково кадро пратити. — Понекад опет сввју се камо над садашњошћу; неодступно круже око ње. час као сјајни мајушни колибри, чае као огромне тешке тичурине, с грдним гаравим крилима,... некад чујеш слатке песме, а некад те свега прође језа од њнног злослутеог ра^авог грактања. Тргаеш се, протрљаш чело, пи таш се: „Какве су то црне, тичурине што ме облећу ? куд се дедоше јата оних рајских златокрилих ти чица, чија се слатка песма мало час хорила око мене. . . Разбереш се и видиш да су то и једно и друго биле само мисли твој е,,.. .... И ти мислиш ... о Садашњости, о будућности, о прошлости, па оиет о садашњости! * Нов устав, ново доба, нова влада, нов краљ ! Мислиш о свему, и опет ни о чему не мислиш. Дакле Кр*>љ Милан сврши, он више није владајућа Краљ. Толиј :» вика, хука, бука, мука, и, на једанпут свему крај ! Изађе човек, прочита једно парче хартије, рече „збогом" и свесесврши. Кад сам 22. Фебр. у подне улазио у двор, велика сказаљка на великом сахату била је на дванајест — и тада је уСрбијијош све бвло по староме. Кад изађох из двора, велика сказаљка на великом сахату била је на девет —

прошло три четврти сата, и све ДИВЉА ЗВЕР се променило — Краљ није вигае (у облику човчка) Краљ, Србија има намесништво које V ствапи нпти кпаљевск^ втгагт у Бечу се Десио грозан злочан, који У Р Р Р • ' душу човекову пуни ужасом и сведо1де је почетак и величиеа 0- ЧИ1 д а 0 д неваљалачоввка нема, страшбреновићеве дивастије? !наје и гадније звери. Њу је засновала оеа реч Ми У једној бечкој палилули жпвела је лошева. кад на обали Саве рече- постара сиротна жена, удовида неког војводама што су бежале: И Јонањег чиновника, који јој ш> смртп > . , Ј " ,остава једног синчаћа и 12 Фор. медмте, ]а нећу, и не могу, идем у сечН е непсиј«. варод па шта буде њем\' не^а С тим, и с оно мало зараде што је

буде

и меви.

добијала градећи вештачко цкеће, си-

Караћорће је отишао — исто- Р отица ;е ж0 ^ та Р ида н ј 0 ® «*ДР жа " г ' *' т „ вала и школовалн свога јединца. рија му то није опроетила. Кад се после вратио Милош

Била је ванредно аежна мајка. Сама га Је у- је триела сваку оскудицу, само да свога био — и историја му је опро-!сана одене, нахрани, спреми и шкостила (Милошу). л У) е

Милош је умео остаги на своме месту, издржао је до краја, н о је метуло владалачку круну на његову сељачку главу. „Остајем где сам" — из те речи нигсла је једна нова династија. Сад се четврти из те диаастије уклања, одлази, вааушта своје место — да тиме спасе ту исту ДННаСтију. Ко кога није разумео ! * Нова влада — г. Николе Христића нема више — сишао је ! Верујете ли у Фатум , у судбину, у злу или добру звезду? Не верујте! — Па ннак има људи за којима несрећа корача узастопце, прати их неодступио — она је севка њина. Кадк годје г. Хри стића обасјала зра.а власти као његова севка по^авила се нека мрачна Фигура, ледена, страшна, права слика несреће. Оа је на владу 1568. го^, гине кнез Мијајло. Он долази на владу 1883. год., јавља се зајчарска буна. Понова се враћа 18а8. год. — долази оставка Краља Милана! о>-

Лоред све трудбе и нанора мате рнних, њен сик нпје хтео учати. Прво је прекпдао, а после са свпм напустио школу. Тада му је било 14 год. Да не ба постао скитница, мати га намоли да бар пде на какав занат, кад већ неће школе. Измењао је десетак заната; једва се скраси код једног пекара. Постане пекарски калФа. Тада му је било 18 година. Радио је на махове: поради по десетак дана, па посде по 2—3 недеље база, пије, коп.ка се, скита. Кад мати добије оно мало вајне пенсаје, злоставља је дотле док јој све не иекамчи. Једном, баба запне и не дадне више. Читаву недељу дана ломили су се око тога, али баба не дадне. Тада опаки син науми да се осветн матери и да ј >ј отме и те последње паре. Три дана је кројио свој пакленп нлан. Злочин тражи мрак. Пошт.) је целе ноћи лумповао, блудни син дође око 2 часа по поноћи кући и застане мај ку где спава. Оа на један пут извуче из џепа спремљен оштар нож, дохвати мајку за главу, превн јој врат преко к! —

жртву; нађе и отшије из рекле Фаталннх 7—8 последних Фор., за тим заклаиу матер свуче п баца под кревет; обрише се и умпје од крва; очешља се и накицоши, узме штапић, закључа врата, па пред зору взађе у варош да продужи лумповање. Трн нуна дана радкла је тако ова гнусна звер; ноћу лумпује по вароши, пред зору дође кући, свуче се, легне п мирно саава до иодш на кревету, аод којим лежи његона ро/јена мајка коју је он заклао ! ! ! На питање комшија где му је матн, одговарао је да је отпшла на пут. Тек четвртог дана, када је труп већ почео јако заударата, он закључа врата и оде те најми стан на др. гом крају вароши. Смрад породн сумњу код суседа; позове се полиција, обију се врата и унутра нађу под креветом страшан труп већ у нола нротруо. Подозрење одмах падне на блудног сина; нађу га н одвуку у затвор с почетка је покушао да одриче, после је све прпзнао и редом испрпчао. Ова оаака днвља звер није могла бити кажњена смрћу по заслузи, јер није била пунолегна И ово чуд"виште и данас живч; и оно ће можда једног дана опет ући у свет и бити „грађанин." Код оваквих грознвх случаја вредно је да се зауставе н промисле они Филангропи којн проповедају теорију да треба укинутп смргну казн^ и нагнати друштво, да троши свој новац н своју научну сна^у издржавајући и проучавајући овакедивље, зверове док огромна маса добрих и поштених људи остају и без хлеба и без школе.

колена а о! — ужас! — закоље је као брава ! Пренеражена и запрепашћена жртва није могла ни викнути, ннти је нокушала да се бранп. Њен се престрављен поглед зауставио на лицу ужаснога злочиица, а на њеннм модрим уснама замрзла се самртна реч; она је само изустила: „Шта чиниш сине Јоване?!" — гркљан је био пресечеи а она није даље нн писнула. Ганусн звер претресе несретну

— Треба ли еноме доказа, који хоће да ме упронасти, и коме је у рукама власт да ме унропасти ? — унита Донато тихо. — Смилујте се, не уздајте се ви у вашу невиност! Ми вас преклињемо, светлости. Бежите с нама! Све је готово. Добро ће бити / — Ни речи више, пријатељи! — Зар нас одбијате, светлости? упнта Мемо. Стари дужд пружи обојици своје руке. — Не говорите тако, — рече он. То не звони добро! Како бих ја одбио вашу доброту и нрвјатељство! То ми чиви неисказано добро, то ме храбри, то је блажен тренутак у мојим последњим данима! Хвала вам на вашим доказима искрене одаиоети! Бог ће вас наградити а ја вас благосиљам! Али ја не ћу бегати! Мемо и Донато такав одговор нису очекивали — они беху поражени, уништени и стајаху безсвесно. — Па шта ћемо сад? — упита нај-

Гласови о краљевој оставци. Већ је пет шест дана сд краљеве оставке, и још цео свет само о њој говори. Сграна штампа пуна је чланака, тумачења и нагађања ; у скупштннама, на зборовама, на диаломатскам скуповнма само се о томе говора. Тако је на етрани, а тако је и код нас, само наравно наша штамна, из са свим појмљивих узрока, држа се доста. резервисаао. Интересно би било прибрати бас[ све важније , што се о овом важном догађају говори, но за то би потребно било нмати на расподожењу бар све главније стране листове. а њвма

заД Мемо потмулим гласом. — Шта нам сад предстоји? — Нека буде шта бидо, пријатељи, номисао на вас тешиће ме! — одговори дужд. Не плашим се ничега! Донато се окрете и покри лице рукама. На то Алканто у великом узбуђењу нриђе дужду и клече пред-а-њ. — Смилујте се, пресветли господару, рече он. — Не одбијајте молбу ова два племенита господара! — Зар и ви, Алкаето? — упита дужд и диже га да устане. — Ја мишљах, ви ме боље познајете и знате да се никад не бих решио аа бегство! — Па нама је до тога стало, да пресветлог госиодара снасемо! продужи секретар. — Доста, Алканто! Ни речи више о том! — прекиде дужд сваки даљи говор. — Онда ми с божом у души идемо одавде, светлости / — рече Мемо.

— С богом и хвала вам, пријатељи — рече им дужд, — Ви видкте, да сам снокојан и сиреман на то кажите и осталим мојим људима. Мемо и Донато изађоше из собе. У предсобљу беше стражар. Беше већ мрак, кад су оба племвћа оставила палату дуждеву и унутила се Ерици]евој палати, где ће се скупити тајно све присталице дуждеве. На пијацети, опази Мемо од један пут у даљипи једну наказу. — Чекај ме овде! — рече он Донату. — Вратићу се одмах. Он се упути брзо накази, која сад нође дуждевој налати. Мемо је стиже код падатских стубова. — Ст&ни! — заповеди јој он. — Је си ли ти ткач Печије? — Зар ме не познајеш? — упита га Нечије с извесном гордошћу. — Не вавате се, сињоре, ја сам ткач Печије!