Мале новине

дкна први пух завио у сриоком друштву — г Ј. Ристић био је намесник књажевског достојанства. Ристић. и радикалазам — чим еу се срели и видели одмах су се побили. Боре се скоро четврт века. С почетка ]е радикаллзам био слабијн и в; као је бој — г. Ристић је славио победу. Но радн кализам ]е растао — носледњих година постао је нресудно иадмоћаији — и оа се оеветио — он је г. Ристића свео на нулу, политички га са евнм убио. Бар тако је изгледало. И гле! После равно 20 година победоносни радикадизам долаз на управу земаљску. Кога налаза? Намесник је опет г. Ј Рисгић, само сад не више књажевског. но враљевеког достојанства. Радикализам долази. Ко да га; предусретне ? Ко да га дочека ? ко да му укаже место и да му рекне: „ево, седи овде" — еајпосле, ко да му преда власт у руке? — Г. Јован Риствћ, онај исти г. Јован Риетић кога је некол^ко дана пре тога радикални орга! назвао мртвацем. Заборавило се да г. Ј. Ристић има своју срећау звезду.

.... Склапало се коасер. манвс. (мислим чича Данилово); понуде и г. Мијатовића да се нрими мин. Финанс. у том кабинету. Пре но што би нримио понуду, г. Мијатовић оде г. Ристићу, иснрича му ствар и замоли га за савет да ли да улази у таЈ нови кабинет ? Г. Ристић му одговори: „Па... зашто не? примите се; није рђаво!" Г. Ристић рекао је ово пошто је прво подуже проматрао и слушао г. Мијатовића. Учинило му се да гос. Мијатовић јако жели да дође на то место , с тога му је и дао онакав одговор. Мисдио је: ма му ја шта рекао он ће се врамити. Па боље да изгледа да ме је послушао но да није.... То је дипломатски рачун. Разговарнди су још мало; поеле г. Мијатов ћ пође. Био је весео. Г. Ристић га испрати до капије, Ту стану. Г. Мијатовић рекне тада понова: „ Још вас једном молим, кажмте ми да ли да се примим, али потпуно искрено. Г. Ристић се насмеши: „Дакле баш хоћете иокрено?Е онда чујте Радите како знате, али не одвајајте се никад од мене. Упамтите Јован РистиК ижа своју срећну звезду, Тако је г. Ристић сам себи изрекао пророчанство, које се до данас потпуно испуњавало. Он доиста има своју срећну звезду. Господо Нраљевски Намесници. која га до еад још н &кад није| Иаволели сте под 26. Фебруара ове изневерила. И она има својих со- године доставати мк пнсмо , које је мрачења, има својих непогода, кад је облади заклоне и у њима утоне. Али то бива увек само на кратко време. После опет сијне,

као младо" Краљу оданих и благо- — За вачелника треће класе мини

дарних ноданика. „Данас и као отац н као Србан, а далеко и од помисли да се мешам посредно илн иепоередно у Управу земаљских послова, служим се нравом Уставом свакоме датом (члан 26.) и обраћам се са модбом да издате, госнодо Краљевски намесници, амнестпју Николи Пашићу. „Нека би се и његов глас придружпо гласу целе земље: Живео Краљ Александер I. У Београду. 26. Фебруара 1889. Краљевских Намееника поштовадЈЦ V и пркјатељ искрепп МИЛАН с. р. По што сам учтввога мидаљења, да се овој племенитој жељи Његовога Велнчанства Краља Милана треба одазвати част ми је поднети приложенп указ са молбом, да га изволите потписати. 27 Фебруара 1889. У Београду. Министар правде Гл. ГершиЋ с. р.

и опет трепери у нуном сјају. Можда ни један наш полити чар није починио тако многе и тако^тешке погршпке као г. Ри стић, па ипак он ј један од на ших најсрећнијјих нолитичара он може да покаже највише и и најсветлијих успеха

истога дана Краљевском намесшштву благоволело упутити Његово Величанство Краљ Милан I, и које гласи: „Госиодо Краљевски Намесници, „У акту своје абдикацијеЈа сам опростио онима, који су могли погрешити према Менн као Краљуза време моје Вдадавине. Тиме сам желео да се збрише носледња усаомена унутрашњих сукоба. „На Краљевском намесннштву оставио сам, да оно учини Формадну употребу од права амнестије, које земаљски устав даје вдадаоцу, тед! би он

У ИМЕ ЊЕГ08ОГ ВЕЛИЧАНСТВА АЛЕКСАНДРА I. по шшоети бозвијој и вољи народној Краља Србије ММ КРАЉЕВСКИ НАМЕСНИЦИ. На нредлог Нашег миеистра правде а на основу члана 51 Устава и §. 355. закона о поступку судском у крнвичнпм делима, нашли смо се побуђепи, у путу милости, Николи Пашићу којп је за дело побуне, пресудом преког суда 1883 године осуђен на смрт опроститн казну сасвим и повратиги га у сва права која је услед речене осуде изгубио. Наш министар правде нека ову милост изврши. 27. Фебруара 1889. у Београду. Јован Ристић с. К. С. Проти^ с. Јован Бели-Маркови^ е.

Кад се радикализам пре 20 го- тако једним од првихсвојих дела, сте-

Минастар правде. Гл. ГершиЂ с. р.

„Срп. Нов." од28ов. м. доносе ове указе и решења:

Па онда изађе јој пред очи слика Родригова, онога леног, драгог младића, од кога јој је живот зависио, о којем увек еања и на којег просто мора мислити. Љубав и жудња срце јој испуњаваху и чисто је променише. Љубав и жудња мучиле су је ахи и чиниле срећном — љубар и жудња тако су њоме овладале даје еамо о том осећала и мислижа. То је била несрећна љубав, а Нела и не знађаше, да је то, што она осећа, љубав. Она је осећала нешто у груднма где је мори. То ју је мучило н болело, то јој није давало мира а нагонило јој је и нехотице сузе на очи. Хтела је ићи у лагуне — хтела је видети Родрига још једном. 0, тамо у лагуну она је њега видела а отада не стаде јој ни мира ни покоја. И Родриго је био сињоринин, оне, коју она као своју сестру вољаше! Каква борба у души несрећног девојчета! Каква потајна борба, о којој нико 'шта не зна, нико до бог!

старства унутрашњих дела, постављен је: Ћорђз Радовановаћ, књаговођч нрве класе Управе Фондова; за секретара првекдасемпнистар. унутрашњих дела Стојан Нротић, бивши секретар иетог министарства: за начедника друге класе среза космајског, округа београдског Никода Антаћ, начедзик друге кдасе •реза врачарког, истог округа по погреби службе и за начедника треће кдасе среза врачарског, округа београдског, Михапдо Д- Павдовић, секратар пете кдасе министарства унутрашњих дела, п > потреби сдужбе, за секретара нрве класе унутрашњих деда Јован Мадаћевић, секретар друге класе истог министарсгва. - Одобрава се општини комарпћкој, у срезу рађзвском, округу лодринском, да може од својих грађана попити, по сразмери идаћања непосредног аореза, прирез од 2.300 динара уз оба полгођа 1888 рачунске године, и тим новцем подмирити расходе, по буџету свом састављеном зз исту ручунску годину. — Одобра се општани мирановачкој, у срезу бедо-паланачком округу, ?пнротском, да може од својпх грађана покупити, 1јо сразмери пдаћања пореза прарез од 2.682.71 дин| уз оба полгођа 1887/8 рачунске године п тим новдем подмприти расходе по буџету свом, састављепом за исту рачунску годину. — Одобрава се општини средљевској, у срезу рамск >м, |округу пожаревачком, да може од својих грађана покупити по сразмери плаћања непосредног пореза, прирез од 1.700.60 дпн. уз оба полгођа 1887/8 рач. год. и тим новцем подмприти расход по буџету свом, састављеном за мсту рачунску годину. — Одобрава се општини осладиђској у срезу подгорском, округуваљевском, 1 поступак њен, што је она од својах грађана покупила, по сразмери плаћања неп .средног пореза, прирез од 2,603.05 динара уз оба полгођа прошле 18867 рачунске године, и тим новцем помирада расходе по буџету свом састављеном на нсту рачунску годину. — Одобрава сеЗ општини моравској у срезу моравском, округу алексиначком да може од својих грађана јјпокупити по сразмера плаћања непосредног пореза, прирез од 1693 динара уз оба полгођа 1887 /8 рачун. год., и тим новдем подмирити расходе по буџету

Она љубљаше Родрига тако жарко, тако искрено, на ипак тако тужно, јер се увек при томе еећа, да он другу љуби и да га она не ће никад, никад имати ! Он је био Едитин па ипак га је она волела, јер није могла друкчије, она се повинује сили, спрам које је немоћна. Она сама не зна, одкуд све то, одкуд то осећање које је самом душом њеном 8авладало и у њу се увукло — све јој то било нерешена загонетка и питање, на које није могла одговорити. Алн тако чудно, тако болно и немирно, као данас, још никад јој није било. Терало ју је даље — да ли је то жеља да иде у дуждеву палату, у лагуне где се Родриго, као што она мишљаше, ноћу вЦа? Она то еама није знала. Даље само даље гоњаше је нешто. Она се није ни освртала на Мнга и СтеФану, она је имала неке друге мисли. На умор беше заборавила. Најзад дође до првих рибарских колеба — а тамо преко беше Лидо са светлећом кулом и малом црквом. Нела прође поред колиба. Већ дође и ту, где је хтела. Чудно! Ни код куће очеве не осећаше спокојства и мира. Она ослушну. Отац јој не беше ту. Тамо преко беше сињоринина кућнца. Нека необјасњива сила и несавладљив немир гонили су је тамо. Њено сирото срце тако је јако куцало, и нестрнељиво, као да ће прснути. Још је горела свећа код сињорине. Соба беше нразна — свећа је јасно горела и около по столу беху разбацане миртине гранчице. Нелу нешто ледну у срце — нешто је тако узнемири, а пусти осећаји грозно навалише предсказујући јој да се ту нешто скоро догодило, што ју је и догнало овамо.