Мале новине

устуиити овоме, који најнижу цену цонудио буде. За тачно испуњење уговора понуђачи дужни су ноложити кауцију у 10*| 0 од понуђене цене нрема целокупној вредности набавке.

ДОБРОЧИНСТВО Уредништво је с највећом благодарношћу нримило још и оае прилоге за сиротну ученицу : г. г. Харитон А. Крињицки ученик II разр. гимназије у Нишу, М. Марић трг. и Хајим де Азријели по 10 динара. Аврам Ј1еви мењач, Милан Моствћ адвокат и Н. Н. по 4 динара. Стева Станковиђ 17 динара. Христина Ј. 'Борђевића пуковника 2 дирара што са 114 50 динара раније јављених чини свега 175'50

ИЗ ВЕЛА СВЕТД — Велика провала у Красу, Словенске новине пишу да се пре веки дан близу Љубљане отворила грдна провала. Пре тога вита се осетио какав потрес нити ее опазило да је земља препукла. Од једанпут се у шуми бдизу селе БрундорФЗ отворио понор од 300 метара дубине. Горњи крај тога понора широк је 20 метара. Понор се на дубини од 15 метара сужава. Ако се баци доле камен, после 20 минута чује се како је камен ва дву пао у воду. Ако се баци велики, онда се услед узбуркане воде затресе сва земља око понора, те прсма томе држе да доле има грдних шниља. Ова, изненадна нриродна појава задала је тамошњем народу много страха. Афера Дверннцкова. Пре неког времена новине су јавиле, да је аустриски поданик Дверницки, ђак на унвверзитету у Лавову, на свом путу у Русију задржан на пограничној ста<1ици,Градици од руских власти и у-, хапсили га јер су при прегледу његова пртљага .нашли књиге и брошире, које су за Русију забрањене. Лавовска универзитетска омладина обратила се за свог друга молбом пољском клубу у Бечу и молила га да код владе поради те да она узме ствар на себе и рекламира ухапшенога. Клуб је о овој молби ђака решавао и решио је да не предузима код владе таке кораке јер се на тај начин не

би постигао никакав успех пошто је посланик Кронаветер већ о томе интериелисао владу али без успеха. Клуб ће се образовати молбом на рускога посланика у Бечу те да у Петрограду потиомогне молбу другова Даерницког, те да посланик изради да цар помилује Дверницког. — Изложба Бедујина у Бечу. Аустриско минастарство трговине уговорило је с подузетником бедуинске изложбе да му за изложбу уступи Бечку ротунду те да се та занимљива изложба отвори у Бечу крајем месеца маја. Кад су Бедујини били љањске годвне у Берлину тако су се допали цару Вилхелму II да је не само желео да их сам види већ их је чак као особени куриозом позвао и на велике свечаносги, које су биле приређене у двору у част шведскога и саконског краља. — (Јељачка побуна. У Великом Бечкереку букнуо је читав устанак међу тамошњим ставовницима. Они су се побунили због неправедне поделе њива. Разјарени сељаци дигли се против закупника Муксалова и пониште му све усеве. Он је морао иобећи да би спасао живот. Побуњеника је било на 600 те је морала власт да позове и жандарме у помоћ. Развила се права битка, у којој су четворица остали мртви. Из Вел. Бечкерека позван > је једно одељење војнпка, које је најзад умирило иобуњене сељаке.

ДОМАЋА ШТАМПА Поглед у 8 свесци доноси свршетак рсправе г. Гарашанина „У законитој одбрани," у којој се вели. Развод брака између Краља Милана и Краљице Наталије, питање је тако деликатне природе, да одмах у почетку сам себи морам забранити, да у све појединости улазим и да их све у јавности претресам. Ја ћу се дотаћи само онога, што је апсолутно нужно за ову расираву и за моју одбрану. У том реду, прво што имам да прибележлм то је, да су узроци из којих е поникло оно стање, које се у прошлој години разлучило разводом брака између Краља и Краљице, чисто личне природе. Даље морам још напоменути и то, да сам се за све време мога министр^вања, брижч>иво чувао од свега о-

нога, што би могло изазвати, да се земаж.ски послови, којима сам управљао, укрсте са овом размирицом на Престолу, као и од тога, да та размирица, било посредно, било непосред но, не почне утицати на политику земље, унутрашњу и спољну. Нужно је још да се зна и то, да сам много раније, но што се експлозија између високих супружника догодила, био упознат са саима незгодама овога брачног живота. Са њима ме је у равпој мери упознао, колико Краљ, толико и Краљица. Нити је Краљ Милан много што по тој ствари од мене крио, нити је много пгго крила Краљица Наталија. Мој положај, у овако тугаљивој ствари, био је дакле тугаљивији још и по -гоме, што сам у исто време био један од најинтимнијих повереника и Краљк и Крал.ице. У таквом стању стварп, ја сам као своју дужност схаатио, да ми тајчу ове несугласице ваља вајбрижљивије чувати и учинити све, што у мојој могућности буде, те да јој се сачува њен интимни и чисто личнн карактер. Мислио сам да ће она, чим из ових граница нрисности избије и у област јавпога сазнања пређе, изгуСити тај свој карактер и добити политички знач'лј. Сматрао сам, да је то штетно и по Краља и Краљицу: да је штетно и по Престо и по принцип династички и да ће у брзо и земља осетиги незгодпе последице и помести се у своме цравилном развоју. Почаствован високим поверењем и једне и друге узвишене сграие, ја нисам међутим оклевао, да у границама, које еач сам себи посгавио, сав мој лични уплив употребим на то, да се до што бржег и што потнунијег измирења дође. У овом сам смислу дејствовао за све време, док сам био министар, и давао сам израза своме мњењу, кадгод ми је било затражено, онако, како је то дужност поштења налагала. Међутим ја нисам ни за тренут заборављао, на мој службени иоложај и на дужности, које према Краљу, као Минист! р имам. Са тога сам и Краља и Краљицу упознао са положајем, који мислим заузеги, ако ова затегнутост у њиховим односима до прекида дође. И не једном, него у више прилика и много раније, но што је до прекида дошло, изјавио сам им, да ћу дати оставку, чим сгвар изгуби свој лични карактер и, постајући јавна,

добије политички значај. Ја би је морао онда расправљати као министар, а то нисам хтео. За такву полити^у, нити сам онда имао, нити од онда добио укуса ни способности. За оваква моја расположења знао је дакле и Краљ а знала је и Краљица. Године 1887, ноћу између 4-г и 5. Априла, у очи ускрса, једна ситница довела је до нрекида и ствар је ностала јавна. На сам дан Ускрса, у једанајеет часова цре нодне, моја је оставка била у рукама Краља Милана. Онда наје био у иитању развод брака. На то није у то доба ни једна ни друга страна помишљала. Све се сводило на питање раздвојеног живота, чему би васпитање Краљевића на страни, послужило као згодан разлог. На ово ја као Министар нисам хтео никако нристати и то је не само главни, него и искључаи разлог моме огступању са земаљске управе. Ћутањем прелазим преко свију нојединости, којима је ова несрећна ствар била испреилетана и преко свију непријатних сцена, којима је неизбежно довести морала. Кад сам једном пресгао бити Министар и вратио се у приватни живот, разумо се, да сам остао изван могућности и позваноети, да на даљи развој ове ствари утичем, а да за то ни воље имао нисам, доказ је моја оставка. Међутим, раставши се у најбољим односима и са Краљем и са Краљицом, кадгод сам но овој ствари био од Њих упитан за мњење, ја сам га и даље давао, са оном отвореношћу. коју ми је истинита преданост Њиховом заједничком добру саветовала. Могуће је, да ми је то у Њиховим очима нашкодило, али ја оотајем и даље при моме, можда и кратковидоме уверењу, да сам радио онако, како је гребало да радим и ма како се даиас то ценило, ја се за то не кајем. Кад је доцније ствар узела размере, који су довољао познати; кад је питање развода изнесено било пред конзисторају и нрешло у обласг штампе и наше и стране; у оном моменту, кад је Краљ Милан био у највећем огорчењу према мени, из разлога, који су и мени и Њему познати, али преко којих засад прелазим, не зато што би их се плашио или постидео, него зато, шго с>и у оквиру ове раенраве

„Недавно сам дознао од једног нријатеља за једну ствар, о којој данас мучно да има ишта писано, а која је веома интересна као штудија до чега може да дотера човек у смишљању зала, кад се већ једном ода на тај пут и занат. „Познато је да у Русији постоје завереничке нихилистичке дружине, које раденабуни и преврату. У својој борби против власти ти су се људи до сад служили револвером, ножем, бомбом, пожаром и другим облчним и познатим средствима. Но сад на један пут као да су им та средства постала недовољиа. „Много праве ларму" — веле они. С тога су се сад бацили на проучавање нових убилачких средстава; која би дејствовала исто тако ноуздано , ала без ларме , а била би уједно и грознија по последицама од свију досадашњих. Тако на нрилику они раде да склопе (конетруишу) малу металну справицу, која ба се згодно дала носити у џепу, и коју је згодно држати у шаки и склонити је у руказ, тако, да се можеш њоме послужити и на сред улице, поред толиког света, а опет да те нико не опааи. „Та би справица избацивала на даљиау од 10—15 корака малу шупљу , челичну иглу

налик на игле кодштрц »љке за упрскавање морФ »јума „Та би иглица стајала у вези с маленим мехурићем, који је тако удешен да се кроз иглу излије, кад она у што удари и Забоде се. „Тако би ова справица избацивала те иглице као стрелице, аонеби биле удешене тако да рахат могу пробити и кроз одећу, и забости се у тело човеку кога гађају. Све то вршило би се без пуцња, без ларме — тихо; човек би могао добити такав удар на сред удице, па никад да не дозна откуда је дошао. „Но тек сад насгаје оно што је најважиије и шао нас овде интересује. То је, какав отров ови оиаени људи миеле метати у мехуриће на тим својим стрелицама! „Наравно, ту би се могао уиотребити сваки течан отров. Но њима је то мало. Садашњим отровима маунишу што се лако расгварају и брзо ветре. Хтели би какав отров који се годинама може ноеити сакривен, а да не изгуби снагу. Даље, хтели би отрове који нроизноде тако страшна дејетва, да се човек ужаеава од саме помисли на таку смрт. Тражећи то , њима је пало иа ум да чине опите е островом псећа беснила, с отровом од трулих лешева, као и с отровима од разних најужаснијих а најгаднјих бодести. Има једна ужасаа бодест цозната под

именом Гшрпз (вук, курЈак.) Та се болест Јавља обично на лицу. Прзо ноједе кожу , те остане голо црвено месо, па онда редом једе и месо, све слој по слој, док најпосле не почну избијати голе кости. Ужасно! Набављали су из болница мају (гној и воду што једнако слизи са разједена лица) те су чак и тиме правили опите како дејствује и како се држи. „Слали су изасланике чак дубоко у Азију да набаве мају од мртваца умрлих од чуме (куге) — да и то окушају. „Какве ће ресултате дати ти грозни опити — јошсе не зна. Али ако злочинци успеју да те отрове нрамењују, замислите каквих ће ужасних случајева бити! Ништадруго, но замислите само несретника који од тајнога нихилистичног одбора добије пресуду да је осуђен да буде убијен отровом псећа беснила, и једног дана доиста добија на сред улице стрелицу у леђа. Знати да ћеш кроз недељу две побеснити, да ћеш прво пролајати и поднети све страхоте беснила. па тек онда у.у рети — то је нешто преужасно. Ту човека страва хвата нри самој помисли. Нихилисте веле да ће тим страхотама казнити само цоједине тешке случајеве кривицс, кад они процене да је неко ванредно што скривио иред иравдом револуционара. (Наставиће се)