Мале новине

БРОЈ 179.

ИОНЕДЕЉАК 19 ЈУНА 1889.

ГОДИЕА

ЖЗЛАЗИ СВАКИ ДАН

ЦЕИА ЗА СРБИЈУ : На год.шу ...... .... 12 динара На по године 6 динара На 3 меоеца .... .... 3 динара ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ: На годину ..... 30 динара На по године . 15 динара Оа 8 месеца . 9 динара 1Е РЕТ1Т ЈОШШ ГЈГ ЈГЖЈГЖЖЖ, ЕД Н 6Р0Ј 10 ПАРА ДИН РСКИХ.

ноеинЕ

дне .вмм лист за свакога

•За овако оглашење плаћа ое држ. г, се пр.

ПиСМА И РУКОПИСИ ШАЉу се ВлАСНИКЈ „М алих Н овина" Топличиа венац бр. 17., на горњен опрату. Претплата ев прима код свију пошта у Србији. ДЕНЕ ОГДЛСИМА На првој етрани од реда '20 пр. д., а на четвртсј ■>д нотит реда 10 пр. дин. ПРИПОГИАНО стаје 50 п. дин. од петитног реда ШШј штш ј ;ђи огла С ;? по погодби

Читај!

Предаје се радња бакалска добро сортирава са врло лепим једиком иа в.рло дчбром и најживљем месту. Са повољним усдовима а за готов новаг^. Обратити се уредииштву ових новина. 4—5 10 13 16 19 22 374

Читај

оглас Алберта Копа Санови у нашем листу. 399 ' 2-1

Великошколац тражи кондиције. Јамчи за усиех ученика. Упитати уреднишво овога листа.

219

ГОБОР ЧМНА ГМВНОГ ПР! РЕЂ ВДЧКОГ ОДБОРА ЈОЕАНА ДРАГАШЕБ1 ЂА (свршета!) И заиста, крајем XVI века, на сто година пошто се угасила и последња свећа и у цоследњем куту некадаве лике државе српске, у средини српске домовине, у заилави елаваог а вазда тужног Коеова, — та велика мисао, чежња за слободом народном, скуиила је иод заставу Светога Саве осветнике и из Шаре, која доњу Србију везује за Косово, и из Копаоника, који горњу Србију води на Косово, и из Витоша витог, који бди над иутом у Стамбол, и из јелових гора изнад Пећи и светих Дечана. Тај лик Неманића Саве, на овим но носним каставама храбрих уетаиика, бијаше знамење и символ вере и рода . за чију се слободу одважни осветници латише светлог оружја. Али ни ова жртва, коју чежња за елободом нринесе на олтар народу своме, не бијаше кадра, д;- умилостиви љуту и круту судбину, икаотријум® силе над нравом запушише се кости Светога Саве на Врачару, ну — који је дим удисао сваки Србин у своју душу, да му вечна миеао о слободи његовој под ударима недаће неистаји. И није истајала. Сваки нараштај српског, у чежњи са слободом никад несусталог народа прибирао се у чете осветника народних и лаћао светлога оружја, и нвкад није ; рестајао тај народњи

протеет, никад није нрекидана та всчна борба. И не бијаше рата, који су Хришћани водили нротив освајача домовине српск«: 1 , а да бољч део вој<'Ке њихове не чивише Србљи, увек готови и соремни, да за отаџбииу своју ма с ким и ма нод ким извојују ову слободу, за којом сваки још од ко.п-вке евсје жу.ђаше. А у нланинама кршним, над питомином много издигнутима и од никуда лако приступнима никада тај горштак Србин н^је ни губио те своје сло оде, као на ирилику у он^м ор ловеком гњезду — Црној Гори — где. нити је независност тога куга српске 8'*мље икада изгубљена била, нити је застава за слободу српеку икада са»ијсна била. Али, ма да је та света борба за елободу текла без прекида кроз ева љута времена сужанства народног, | нако једнако и нецрекидно, као оан жуо<>рни поток у зеленој гори, онет у књизи вечне судбине заииснно бијаше, да се зора ослобођ ња јави тек у почетку овог нашег XIX века. И зора је та била величавствена. Сјајем и блеском евојим она је задивила. све давзшње народе близу и да-* л» ко, и име срнско, коуе је мал не поништено било, увршаује се м<ђ

јања, али — очајање не зна за страх и срце плаиу, и — суиде гргшу. Али ово ново наше ослобођење, које је одаочело сад ево но трећа пут у северном делу наше велике отаџбине зар нам не показује уједно и прст божијега провиђења, да хисторија каквог народа, ма колико она сгајала до случајности одмерених или неодмерених, увек се унравља по неком вишем закону, који надмашава сваку људеку намет јер је он последица и онаких сила, које неможе да нрозна ни ни највећи геније кратковечног човека. Иепитивање је зачело сваке снаге Испитавањем се постиже сазнање , еазнањем љубав, љубављу једнакост једнакошћу заједница, заједницом м >ћу углед, угледом снага а — снага чини чуда. И данашњи дан на петстотивити Видовдан, ми нотомци и за слободу изгинулих и у патњи истрајалих ју нака српских, ево се искуписмо слободни синови ослобпђенога завичаја да одамо пошту и да прославимо ту истрајност некада славног и вазда јуначког народа нашег и да душама и сенима оних јуеака чији ]е сиомен у души нашој срце наше од колевке заноеио и очаравао а који и у поље

имена еувремених народа и са ноштом | и у планину и у колебу и у дворове и са дивљењем. ј носаше и усађиваше гусле јаворове А дуго је трајало ис кушењење над освештаваше црква божија, крепљанародом ерпским, и много горко би- ше праведно уздање — да душама

1 аше то искупи ње. Свако ]е искушење жалосна ст«ар, али — безњега НН и познајемо себе нити шта смо Кадри. Народ српски бијаше сироче и пребмјаше се од немила до недрага. Ми бијасмо тешки сужњи и туђе робље У невољи горкој наоустисмо поља своја, нануетисмо села иитома и пребегосмо гори и паанини. И ј^довасмо јаде и мучисмо муку, и патисмо невољу тешку и несносну. Свете цркве умукоше и весела песма промете се у нлач и запевку, Вог нас је наказао, ал — не и напустио. Ми му се мољасмо на станцу камену горском ми му клечасмо на тврдој литици стенској, ми му клањасмо но влажној гудури планинск* ј, и — он нас чува те. Ми одржасмо веру нраоца, ми очувасмо српску душу. ми не нродасмо срце варљивом сј^ју туђинскоме Ми се научисмо на патње и прекалиемо и срце у душу тугом и хајдучком вером, па — с пуним узда њем у Вога подигосмо се да чврстином срца и душе и јачином вере и уздања раскинемо и сметнемо тешке окове, који нас дуго тишташе, „Каа; су јади нрбвршили јадом „И кад дошла у подгрлац душа захори се глас но горски манастири „да воскреенет Вог,"и загрми витешко грло „да расточат сја врази," и закликташе српеки соколови „у бој мо браћо" и загрохта пушка убојита гором и планиом, и заблиста јатаган оштри у десници српској! После толиких напора славнвх а безуспешних, Србин дође већ до оча-

и сенима коеовских јунака и витезо ва иа овом 500-годишњем нодушју шиховом одпојимо ионосно и из ду бине душе нризнавано и свето „вечнај -•> па ет" А јш и наши потомци, у чију душу ми нреносимо никад неувели и никад неусахли а тако благословни спомен о нашима предцима, не само што ће знати, (а сваки Србин мора знати), него треба и да видв ту благодарност потоњих нараштаја према првима. П ево зато народ српски, аахвалан светим сенима нредака евојих, на данашњи — у хисторији целога света можда јединствени дан — подиже и белег те благодарности своје, и удара темељ за споменик косовским јуна цима; да анђео свете вере наше и вила златне слободе наше са поносне челенке тог вкдљивог признања нашег, казује и приповеда свима, вараштајима, који ће иза нас доћи, да и српски народ уме да нризнаје заслуге за народ стечене, и да и сроски народ умс захвалан бити мужевима, који људи бијаху. И овај темељац камен, који својим млађаним рукама удара Краљ Србије у име целог народа — као што је то иечат нашег признања нрема нредцима нашим, тако нека би дао вишњи Вог дз он бу .е и темељац нове љу бави брата с' братом и рода с' родом и нове среће подељеног народа. Да се дигне што је било пало да пропева што је нроилакало." И кал изнемогли старац Србив, са млађаним сином Србином, ваставком имена и језика народног, поред овог

светог болега стане, и с капом у руци а дрхатним гласом изусти узданици својој пророчанске речи : „Сине, надни на колена ово је свето знамење јединства пародног", одда — онда је Србин спасен!....

КОСОВСКЕ СЈ1АВЕ (Нарочити извештај „м. Новина") II Први дан у Крушевцу ^свршетак) По програму тачно за 7 и по часова одређено је било бдење у цркви Кнез Лазара, које је имао да одслужи сам митрополит Михаило. Над престоницом Лазаревом снуштао се тихи вечерњи сумрак, пред привременим двором краљевим стојалаје упарађена војскаа евуда у наоколо ноређале се шарене живонисне гомилице оФицира свију родова оружја, крушевачког грађанства оба иола и сваковрсних гостију: домаћих и страних, који сви са жудњом ишчекиваху, да виде младога Краља како ће, праћен својим великодостојницима, доћа да се при заходу сунца, који је Кнезу Лазару и Милошу Обилићу и евима српским јунацима, који изгибоше на Косову био иоследњи заход што с^ га видели, да се у овом тихом. божанском сумраку, у маленој црквици Лазаревој, осветљеној свештеним воштаницама, уз побожно брујање звона, срдачно помоле за душу изгинулих мученика. Са маленога храма забрујаше дирљиви звуци црквених звона. Њини меки гласи још се таласаху кроз благи сутон вечерњи кад се указа гомилица небожна евештенства српска. Напред је смерно корачао митроиолит Михајло, окружен архијерејима и другим свештеним лицима. Побожан народ са свију страна смерно је ноздрављао божије служитеље, а седи митрополит слао је на све стране нрвосвештеничке благослове своје. Онај сутон, оно тијо брујање звона, она гомилица побожних служитеља цркве и олтара, погружених у црно обучених, помисао да се ово иде на бдење намењено светитељима, који пре пет стотина година јуначки изгибоше за веру и отацбину своју, помисао, да је пре пет стотива година можда у овај исти час, можда овим истим нутем светла Царица Милица, у пратњи својих престарелих дворјана, побожних духовника и цедога грађапства врушевачког, које по добу и старачкој немоћи својој није могло изаћи на бој на Косово, ишла, да држи овако исто бдење и да измоли сиас својој отаџбиви и нобеду срнскоме праведноме оружју — све то уливало је у душу искупљеног народа неку неизмерну побожност и тиху, благу тугу. Утисак је био тако силан, тако мо-