Мале новине

свратити у Врању да се састане с г. намесником Ристићем, па ће тск онда доћи у Београд. * Из дипломатских кругова сазнајемо да шах иерсијски неће, ири повратку у своју отаџбину, свраћати у Београд, јер иутујући кроз Србију не би могао а да не учини носету Султану, што он за саа, не мисди. * Лрегржени. Ономад је жедезнички воз ирегазио код Топчидера два др жавна коша. * Иодавили се. Ово два три дана удавило се неколико младића, кунајући се у Сави. * Оноиена. Ми смо чешће имали прилике да опомиљемо пошту да рђаве експедују лист, али нам*је дотични г. поштар увек одго^арао да се лист тачно и уредно .ксиедује и да га арема томе претплатници уредно и добијају. Ми смо.и даље сдади лист и неирестано смо и даље добијали жалбе на неуредно долажења листа. То нас је најзад нагнало, да укинемо претнлаћивање неиосредно код уредништза, но смо умолили и уиутили наше читатеље да се нретплаћују код пошта, Ш10 су они и учинилк. Али остао је извесан број аретплатника, који се раније претплатио за дуже од 1 јула, и тима претилатницима уредништво још експедује лист. Тај је број тако нез^атае, да не бл ии кад требало бити пометње код поште у експедовању. Па ипак је бива. Ми имамо докуменат у руци, да је број чисто, јасно и разговстно био адрееован за Алексинац, на ипак он је место Алексинца отишао у Аранђеловац, где је ударен и жиг поштански. Ово је само доказ непажње оних којим је у дужности да лист ексиедују, па|било то на овд. пошти, било то на некој раскрсничкој пошти. Ми ово износимо да би читатељи видели да није до нас кривица што се овако чешће дешава с бројевима а и за то, да би надлежиа г. г. иоштари обратили бољу нажњу на ек спедицију. * Ново коло. Наш нознати уметник г. Тоша Андрејевић, „Аустрилијанац" конпоновао је н<>во „Александар коло" и носветио га Л>. Величанству Кра-

љу Алек-андру. Њ. ВеличкнствоЈ благонолело је иримити носвећену му комнозицују и наредиги дворском маршалу пуков. г. Јанковићу да г. Анд]>ејевићу изјави „Његову (краљевску) највећу захвалност на указаној пажњи." Ми се радујемо овом успеху иашегавреднога уметника, ауекоро, надамо се, имаћемо прилике, да ироговоримо коју више о самој тој коипозицији.

ГЛАСОВИ ИЗ НАРОДА Рзбојнишгва. Из лебана нишу нам како се и у том крију чешће појављују зликовци, махом Арнаутч с неиим Србима. Вођ је овим зликовцима неки Ђорђе из Ркждаци, среза пољаничког округа врањског. Он је прошле године у округу врањск<>м извршио неколико убистава, на с<> склонио у срезу јабланичком, у селу Равној бањи код неког Благоја, који му је рођак. Тзор ђе је имао довољно времена да образује повећу ћету и да тако лакше грши разбој ништва. Тако су 11 пр. м. разбојници убили Арсу Петковића из Гргуровца код села Малова, на гра раници ичмеђу округа врањског и топличког. Говори се да су ови исти зликовци нападали и на неке људе бунишкој општини. Изгледа као да власт ништа^не нредуЈима,да заштити народ овогакраја од ових разбојника. Бнр тако изглада ио срескоме старешини, који место да иде у иотеру за разбојницима прави весеље и на њима ради шенлука тера пандуре те пуцају и тиме троше државну муницију узалуд, место да је употребе у потери за разбојницима. Не може се ни замие- ј лити, да срески сварешина аамерно оставља разбој -ике и не гони их, већ ће нре бити да је из нехатости и^и и из непознивања позива свога. - ' V

ИЗ СРПСКОГ СВЕТА — Иснравка. „Глас Црногорца' доноси ову исправку : „Бечка п Ро1Шсће СтоггевропЛег" донела је са Цетиња брзојав о нрослави пунолетства Њег.

Светлости кнеза наследника Данила. У том брзојаву стоји, да се наследник, у својо; свечаној заклетви, заклео да ће бити вазда веран „и цару Алексиндру III." „То није истина. Лаж је бечкога листа у толико крупнија, што смо ми донели заклетву наследникову од речи до речи у „Гласу Црногорца", а свакн зна да је наследник од речи до речи онако исказао како смо је ми штамнали. ,Да ли је пак светли наследник, осим гласно казаних речи, још нешт имао на уму, то ми неможемо знати, но за машту лажл,ивог бечког донисвика то је једпа прилика да се измучи у нагађању." ИЗ БЕЛА СВЕТА. — Чудаи случај. 1 о м. беснила је бура у Шгутгарту, нрестоницл Виртенбсршке. Гром је ударио управо на угао верандс краљева дворца, где је у тај мах ссдео сам краљ. Краљ је остао неиоврсђеп. — Буланже н РошФор Из Остенла нишу, како ее тамо неколико дана бавио РошФор и како је то његово бављење изазвало неко узбуђење у Остенлу Он је, кзко је сам рекао , доша I из Париза, у августу ће се вратити с Буланжеом у Остенде, а у сентембру мисле ући у Париз као победитељи. Је?н<->л*г> своме тт!>ијател»у рекао је: Аи8ер4етђге 1а Ргапсе аига т гоГ" (Француска ће у сентембру имати краља) СМЕСИЦЕ — Чудо у Св. Нетру. У селу Свети Петар, код Коморна у Хрватској, у најновије доба може се видети једно чудо, којесв^гог дана намами стотинама љУди. Јед^н %ељШГима тамо један бунар, на чијем се дну види Вогородица с дететом Христом. Газда загледа једнога дана у свој бунар и опази нешто сјајно. Он позове сј седа који такође нешто виде и пбојица се сагласише у томе да су нешто видели. Најзад су се сагласили и у томе да је то аждаја и да би отклонили какву несрећу, заклоиеи закују бунар.

Али празнозерно сел.анке, које еу о томе већ чуле, отворебунар и пажљивим загледањем местоаждаје нађоу дајето света Богородица Марија с дететом Исусом. По што се свет није могао уразумити да у то не верује, власги поново затворе бунар. Али то у мал што није у селу изазвало чит^ву револуцију и најзад се морало оставити свету на вољу. Сад на тај бунар одлазе хаџије из целе околине, моле се тамо Вогу и узимају са собом но мало воде, којој нриписују сва могућа света и лековита дејства. Често се свет и туче, да би што цре дошао до бунара, — тако је велика навала. Главни су контигенат оних, што ту долазе, нросте жене, али су заступљени и бољи сгалежи, који лолазе из радозналости да виде то чудо. И, како ,А§гашег Та§Ма14 ; ' јавља, у бунару се одиста нешто види, а то су леии, калеидоскопски и еветлосни е®екти, који се непрестано мењају и узбуђеном духу одиста изгледа нешто чудно. Врло би неразумно било, вели иети лист, тврдити да се ништа не види, јер би тек у том случају батине врло лако могле нагнати на друго мишљење. Они који верују у ово чудо, еа свим природно тврде, да само онај мо:ке видети слику, који у то верује, што се, у осталом, тешко и може порицати. — Ирнватни одпоси енглеске краљнце Викторије, а нарочито њени Финансиски односи, сад еу у целој Краљевини постали нредмет јавне дискусије, пасе ирло чеето распранљају и у штампи. Тако из Лондона пишу 29 пр. м. између осгалога и ово : Чује се да ће министар Финансије Гешен одбору за плате у доњем дому поднети у првој седници извештај о свима уштедама, које је краљица учинила од како је села на нресто, те да се у напред стане нанут свима могућим ружним разговорима. У једном другом акгу набрајају се све нлате, које су од 150 година на овамо издавате члановима краљевске иородице и које за време владе краљице Викторије престављају дохотке из војводстава Кронвалиса и Ланкастера. Одбор за плате 1827 преноручио је да се утврди цивилиста на основу следећих издатака: приватна каса 60.000 Фуната, издржања и награде 131,200, домаћа еконимија 172.500, поклони, милостиње и нарочите ус> луге 13.200 Фуната. Пензије 12000

ИЗ ХЈЦРЧКА ЖИВОТА одломци из бележника једног вечитог робијаша * * * (14) 1. Маја, 1879. 2. Прва нрв. Дигнем још два сребрна и један златан ирстен и један срмали крс тић. То је било све; још је било неких хартија и облигација, но у то кисам дирао. Пошто сам све то покупио, иотрпам у џепове, скинем с чивилука пар пиштоља сребрњака и један јатаган, >>а онда изађем из куће, ударим право на капију и изађем из авлије. За мном потрча из мрака онај што је чувао стражу на пољу, и упита ме где је друштво. Ја му само махнем руком и рекнем : „тамо", показујући на кућу и ухватим друм ...

Прва крв била је већ нроливена! Ја сам већ био убица и крвави разбој ник Зпао сам само једно, да ми ваља бежати, и ја живо нођем уз друм.

3. Прво бегство 15. Маја 1879 год. Ала је страшно бити одметник од целога људског друштва! Човек је чудна и несрећна зверка, на свашта се научи, али грозно је друговати с горским вуцима и медведима, а бежати од људи као од вукова и медведа.

У осталом, шта сам узео куваги! Ја неком причам шта је грозно ! Ја богме да је грозно ирезати од свакога шушња, али је тако ис^о грозно и пресећи гркљан ни кривој, ни дужној нопадији, па га ја онет нрерубих, и то за иоганих 50—60 дук. С тога да причвм шта је било даље, а да оставим вајкање Ако икоме; Миладину Шеварикиза цело ке личи да се вајка ма за што било.

Елем после извршена убиства и крађе нагнем бежати.

Измицао сам тако брзо, да унраво и пе знам кад пре прејурих и село и цео сеоски атар. Застао сам тек онда, кад се видох где ночињем залазити у непозната места. Кад сам нагао бежати из села, нисам имао никакав нлан куда ћу. Пошао еам онако насумце. Тек сад, кад сам већ био далеко измакао, застанем мало и топрв се упитам: „Куда ли ћу, боже?" И ако никад нисам био у Руднику и Г. Миланозцу, чуо сам био за Рудничке планине. Наумим дакле да се прокршим у тај крај. Дошао сам био баш до нека пото точића. Тек кад угледам воду, сетим се да сам грдно жедан. Легнем иотрбушке и чиви ми се да сам попио 5 ока воде. Седнем ту да се мало одморим. И ако је било свеже, готово хладно јутро, ја сам био сав огрезао у зној. Тек тада погледам по себи и видим да сам сав крвав, аиа сав: руке, лице, коса, хаљине, — као да сам говече клао. Паде ми на ум да се умијем. Скипем каиу. Код нас сељака обичај је да се прекрстимо пре но што се први пут нљеснем водом. Кад стидох кану, ноумим и ја руком да се прекрстим али одмах застаием, тргнем руку и гласно проговорим :

— Нећу! Ког врага да се крстим, кад ништа нема. Вога су измислили понови да боље назаре. — То сам научио у тринајестој школи — на робији. У.мијем се. Имао сам муку, доксам одлеиио крвљу умрљану и окорелу косу на слепом оку Под ирстима осетим, да ми је на сленом оку подугачка рана Она ме је и болела и није, али налац! просто ме језа срце уједао. Беше се ночео надувати, а места, куда су пробили бабини шкрбаци иокривена су била црним руиама. Тек кад сам се ту мало одморио и расхладио, осетим како сам сав ломан и грдно уморан. Дчо бих бог зна шта, да легнем само по сахата. Али ко сме? На далеком истоку беше зарудела зора. Расвитак се иомолио и појидини предмети већ су се јасио распознавали. Било је толиво видно, да сам мегао распознати крв на мојим хаљинама. И. збиља, то је сад било прво питање : шта ћу с крвавим хаљииама? Онако крвав никуд нисам могао маћи, познали би ме чим се кренем. Обрнем и овако и онако, на се решим да онерем хаљине. Дуго сам се мучио, крв нијелако излазила. После обучем онако мокре хаљине и пођем. (наставиће се)