Мале новине

0, како се аитихрист слободе и демон срнске уставности грохотом слатко смејао, гледајући како Коста, Стојан Ђаја Велимировић и остали сами својим рукама крвнички гуше ону исту слободу писања, за коју су до јуче војевали. 0, како ће сац поборниди сло ј боде морати да замукну и да се збуне, кад им браниоци аисолутизма нокажу овај ваш дрни нример и рекну. „Ево какви сте ви слободњаци, кад се дочепате вла

сти

1"

Нека вас је стид, господо, ви сте тиме пљунули на сву вашу прошлост, проведену у борби за слободу писања, ви сте тиме по рекли сав рад свој. А да ли вреди још што рећи о ономе бестидном месту у ис правци, где се вели како за затворенике има нарочита соба где пишу, па се тиме користи и г. Тодоровић и сваки дан пише коме год хоће о својим приватним стварима. У нашем листу била је реч о погаженом начелу слободе писања, о одузимању пера једном уреднику; о забрани да један човек, коме је иисање стално зинимање, не може имати ни нарче плајваза да запише бар коју мисао своју, а глуни Глиша прича нам како г. Тодоровић може у „нарочитој собн" нод присмотром жандарма, који му стоје над главом, написати да му пошљу од куће чист веш, (јер то су оне Глишине „приватне ствари" о којима г. Тодоровић може писити). Еолико зна толико и говори! Но овде и није у нитању Глиша, од г. Глише српски новинари немају ираво ништа ни тражити али влада, влада! црна радикална влада ! Да, још ово, мал не заборависмо, Г. Тодоровић нанисмено је

давао часну реч да неће апсолутно ништа никуд слати, само.да му дозволе да за себе може по што год забележити, — .<ла му ни то нису дали. Какво осуство сваког каваљерства, какав ситничарски гурбетлук ! Исцрпели смо готово све. Шта имамо још? 0 пуштању. Пресна је лаж да само „беспослепде посетиоце" не пуштају. Г. Јаношевић је главни сарадник „М. Новина' - Имао је преку нотребу да се због листа састане с г. Тодоровићем и г. Глиша му није дао. Има и других примера. Управо редак је изузетак да је ко пуштен: г. Раша , администатор листа и г. адвокат Николић други нико није нуштен. Да, још је важна ствар о лекару. Констатујемо Факт да до данас лекар још није ишао да прегледа г. Тодоровића и да му укаже помоћ, поред оволиког на шег писања о томе, и поред г. Тодоровићеве и нисмене усмене изјаве, да тражи лекарски преглед- То је ужасно ! Тврђење унравино да је г. Тодоровићу и лекару на нисмено саонштено решење, но коме је наређено лекару управином да г. Тодоровићу свагда буде на лекарској услузи, — дрско је извртање и по свој прилици опет какав ФалсиФикат. Толико можемо тврдити с поуздањем да такво решење г. Тодоровићу никад није саопштено. Г. Тодоровић само је једном видео г. лекара (кад је чинио своју знамениту визиту хапсанским стеницама) Тада га је г. Тодоровић молио да га прегледа, а г. лекар је рекао: кад ми нареди управа. Од то доба г. Тодоровић му више не виде црних очују, а да ли је њему управа саопштавала какво решење, — то он зна, тек он

( више не дође ма да је обећао, „Кад ми управа нареди." Тако стоји ствар с лекаром. Сад смо, ваљда, готови! Али ах! мора се још које рећи о ноћном суду. Јест, наш затвореник морао је донети соби од куће ноћни суд, јер није могао трпети у соби смрдљиви хапсански суд. Истина је н то, да г. Тодоровићу нико није рекао „мораш држати суд у соби," али на то га је нагнала нужда. Ствар је текла овако: Први дан он не унесе суд у ћелију. Јави се потреба, и он је узалуд и лупао и звао — нико не дође да га отвори. Шта је знао радити после тога но наредити да се суд унесе у ћелију. А ко не би радије нрошетао преко авлије д > нужника кад би ствар била онака као што исправка вели, да хапсанџија отвара, чим се куцне. По некад и ујутру, баш кад је ред отварању, па се мора чекати док хансанџија доспе, а камо ли преко реда ради нужде. Ту би хапсенику лепо ишло ако би морао чекати док му хапсанџија дође да г^ пусти, У осгалом, од једног јединог хансанџије пад толиким затвореницима то се не може ни тражиги, да свуда, одмах доспе. Често га зовну у канцеларију било члан било управитељ, и задрже дуго. Шта би ту било с хансеником који има нужду. Све то пини те онај, који је '>закључаи у Келији мора држати лонац унутра и ту би једини лек био незакључавање, као што је с другим притвореницима, чиновницима и грађанима бољег реда, од којих једини г. Тодоровић прави изузе так, њега јединог закључавају. Тако стоји та ствар. А шта да рекнемо о непримању новчане замене.

И то је једна страшна брука радикалне владе, за коју ће вечито носити стидну модрицу на образу. Она је спрам г. Тодоровића применила мере, које се унотребљују само спрам мангупа, но тиме је само себе нонизила. 0 овој ствари ми ћемо још проговорити са законске стране. Свршили смо. Читатељи су видели колико вреди нолициока „Званична исиравка' ; . Они ће ценити. Али, сем и нашег м нолициског иисања ту су дела — поступци радикалне владе. Јавно мњење их види, оно их она, оно ће судити. Судиће и они, који после нас дођу. Ми тај суд чекамо мирне савести. ВЕОГРАДСКЕ ВЕОТИ Забава. На летњој забава „ Веоградског Певачког Друштва," кој а ће бити у суботу 5 о. м. суделоваће цела војни музика под управом свог калелниаа г. Чижека. * Брнвица. У данашњем бројудоноеимо акт гг. Светомира Николајевића, Раше Милошевића и Максе Антонијевића, којим су код министра председника иротестовали против оааквог хапшења и ностунања с г. Тодороваћем, како смо ми изнели и како у ствари јесте. Јуче је пре подне теразиски кварт иозвао иоменуту господу и пошто им саопштио одговор г. министра преседника да не сто)и онако , како се у акту вели да се поступа с г. Тодоровићем. узео на кривични исаит што су у оном акту вређали власт. На питање, ко их је тужио и коју власт полидија сматра да су увредили, члан им је одговорио: па власг! Господа, пошто су напомену.јги да у том акту нема ни за кога никакне увреде, но даје оно самоједна молба,

ПОДЛИСТАК

МШ ШЕЕ <6 >' ОД ЛУЈА АРЉЕНА,

Само вратарка сумњивим оком гледаше на ове учестане шетње у тоалети. — Фини, ти си нешто узнемирена, говораше јој она. А Фина је увек умела изнаћи хиљаду изговора; затим поче избегавати и баба Лујзу, користећи се при изласку тренутком кад она не беше ту да је може видети. Па ипак савест ју је гризла, и мислећи често на свој грех, она се кадкад са ужасом питаше, шта ће најзад изаћи из свега овога. Једног дана, њезин љубазник изгледаше

веома забринут и тужан и узевши је за руку при поласку рече јој: — Фина, ја сам нринуђен да отпутујем; то неће дуго трајати, ја ћу ти писати; али немој долазити амо све док од мене писмо не добијеш. Они се загрлише и она се удали говорећи у себи: — То је само за неколико дана; не треба се ништа бринути.

III. Дани су пролазили; нема писма, нема никаквих новости! Смртна страва и 1 емир обузе срце ове јаднице. Шта ли ради он? Нашто овај пут, ово ћутање и онако чиста и јасна нрепорука да не долази код њега? Она треба да га види, да говори с њим. У својој младости и невиности она не знађаше да њезин грех може имати последица; сад нак, не беше више сумње; она беше зачела, чињаше јој се дајој се срамота на лицу може нрочитати. Шта да ради? Али она вероваше, да ћеје он, кад зато сазна, узети за жену. Та он њу љубљаше, то бар беше истина. Па ипак ништа, ни ;>ечи; она иђаше сада

по улицама убијена, не видећи ништа пред собом; говораше сама са собом, а једва разбираше оно што јој се говори. Сваки корак при пењању уз степенице тако је силно потресаше, да мишљаше хоће умрети; по читаве сахате остајала је нема, а кад ју је мала сестрица ухватила за руку, она се грчевито трзаше као иза сна; она осећаше болове, проводећи по читаве ноћи без спавања, очи јој се упише у главу, а мрке пеге почеше се јављати по челу. Стрпљење беше већ превазишло меру; свакога дана говораше оаа себи: „сутра ћу ићи; треба дазнам."Па ииакнекије непојмљив страх задржаваше од тог корака-и она још и очекиваше. Једног дана киша иадаше и госпођа Ј1ебран сва покисла врати се кући ранлје но обично, кад је баба Лујза задржа: — Госпођа Лебран, једно писмо за вас од вашег мужа. Писмо од мужа производило је увек велики потрес код ове јадне жене ; она захвали и ноие се уз степенице сва дркћући. Беше већ ноћ. Фина ногружена и убијена седела је у једном мрачном углу наслонив своју уморну главу ва зид и гледапа је преда се.