Мале новине

БРОЈ 228

јн v ^МЕТвДО №№Ш'Лр

УТОРНИК 8. АВГУСТЛ 1889

ГОдИНА II.

ИЗЛАЗИ СВАКИ ДАН -4тЕ;№-

БРОЈ 10.П.Д.

ЦЕНА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ На годину 30 дииара На по године 15- динара На 3 ме § ца 9 динара 1<Е РЕТ1Т ттч Огласи јевт но, по лотреби и са сликама.

МДЈ1Е НОВИНЕ ДНВВНИ ЛИСТ ЗА СВАКОГА Претплата «з унутр. полаже се сато код пошта

За Београд нема претплтлате — Лист се продаје на број

ПИСМА ii РУКОПИСИ ШАЉУ СЕ ВлАСНИКУ „М алих Н овина" Топдичин векац бр. 17., на горњем спрату. Претлдата се лрима код свију пошта у Србијк

ЦЕНЕ ОГЛАСИМА На прпој страни од петит. реда 20. пр. дин. а на четр.ртој од петит реда 10 пр. дин. ПРИП0СЛДН0 стаје 50 пр. д. од петит реда КШНЕ 2Е1ТПК&

За свако оглашење пдаћа се држ. таксе 20 пр. д.

ВЕЋИ ОГЛАСИ НО ПОГОДВИ.

Сву ону штовану господу из унутрашњости, који нам дугују за огласе и нојимасмовећ 2— Зпута писали, молимо да нам тај дуг што пре измире. Траже се три до пет дечака за распродавање „Малих Новина". Упитати у Уредништву. Вреднији могу зарадити 2—3 динара дневно, Јављамо штованим купцима „Малих Новина" да је наш лист од сада редовно готов свако југро у 7 часова и може се одмах куповати у администрацији „Малих Новина" и код разносача, а по продавницама најдаље до 8 часова,

ШТА ЈЕ С КРАЉИЦОИ? Називаћемо ствари љиним пра вим именима. Нека нам нико не замери. Истина је често грка, али је вазда лековита и благотворна. Њена грчина нарочито је потребпа онима што су на! висни, те им слатке речи од ласкања лако искваре укус. * Скоро ће бати две пуне године каао краљица Наталија жи ви ван отаџбине, одвојена од свог јединца, све наде и једине радости своје. Међу тим јавно мњење у Србнји још ни данас не зна на чисто шта је с њом. Влада ћути. Тако разговорна и тако брза на исправкамаи обавештајима у многим другим ситнијим питањима, - влада ћуI ТИ као мади ррнд у мти .т\ : С краљици Наталији. Српски народ још ни данас не зна какво је владино гледиште у краљичином питању. Још се ни данас не зна, сматра ли влада развод брака као свршено. пуноважно дело, или као отворено питање, које тек има да се решава. Не зна се ни то, како ту ствар сматра садашњи поглавар црквени.

Но да оставимо питање о ра зводу брака, где првенствена реч припада цркви. Има других питања, чисто правног и политичког значаја. Ту пресудна реч припада намесништву и влади. Они су позвани да изрекну ту реч, да је изрек ну јасно п разговетно, како ће их разумети цела земља. То је њина дужност у голико пре, што се тиче прешних практичних питања, тиче се основних и најглавнијих права, које бив. краљица Наталија има као грађанка срнска. Ево тих питања: Је ли бив. краљици Наталији слободно да се врати у отаџбину и да овде живи где хоће? Ако јој то није слободно је то забранио ? на ком оспову У но - ком ираву и закону ? и из каквих разлога? Влади би била дужност да на ова питања одговори јасно и отворено. Ова питања ставља данас цела земља. Није празна радозналост што нас покреће, да их и ми овде изнесемо. Небо је над Јевропом мутио. На Балкану, час с једне, чае с

друге стране, појави се пак п<> какав облачак. Нико не зна шта носи најскорија будућност. Заплети и тешка изнанеђења могу да искрсну сваки дан. Не треба нипхта остављати слепом случају. Унутрашњу ситуацију треба рашчишћавати што се више може. Не треба остављати никакав заплет, никакво замршено и перешено питање, из кога нам се могу изродити уну трашње неприлике и забуне баш онда, кад нам буде потребно да сву иажњу и сву снагу усредсредимо иаповољио расправљање спољних питања и задатака. Питање о положају краљице Наталије није ситно нитање. Могу настати тренуци, кад због тога питања можемо имати големих главобоља, иа чак и уну овјр хгж о хх<т—и~ -ж- о ■счпел а тттј 14 врховној управи. То је могућно у толико пре, што има и имаће моћних чињвттпа и код нас, а аоглавито на страни , које ће бити вољне да унотребе, па чак и да злоупотребе то лично питање, можда искључно на своје цели, можда чак и на нангу штету. Ко може спорити да све ово ттије могуће. ТТа кад тако стоји етвар, не надаже ли нам најо-

подлиотдж

НАИС МИКУЛЕН0ЗА ОД ЕМИЈТА 0ОЈГЕ с француског.

(наставак) А Наис би се ое.мехнула и показала би своје беле зубе. Обично је Фридрихн ије је затицао, Али једног дана, потоње године његовог учења права, таман је излазио, кад у ходнику еретне Наиеу где етоји еа својом котарицом ! Он се на пречац заустави, није могао веровати да је то оно девојче, високо, еувоњаво и без кукова, које је виђао прошле сезоне у Вланкарду ! Наис беше дивна, њено лепо црномањаето лице красиле су густе црне косе, у стасу пуна, мишице дивпе, а руке голе. За годину дана она је порасла као младо дрво. — Јеси ти то, промуца он. —- Т1а да, господин Фридриче одговори му

оиа, гледећи га право, својим крупним очима. које су огњем палиле. Доносим вам дуња..., Кад ћете доћи ? Треба ли спремити удицу ? Он ју је само гледао; и нромуца као да није чуо шта је рекла: — Ох, како си лепа Најо ? за дивно чудо ?.. Овај комнлимент донаде јој се и она се насмеја. Потом како је он узе за руке, да се мало поигра са њом, као што су некад чинили, она се од једном уозбиљи; и полагано, глаеом мало промуклим, шапну му: — Не, не, не овди... нази мало! Овде ти је мајка! II Петнајет дана доцније, породица Ростанових отпутује за Аланкарду. Адвокат морао .је чекати док прођу „Ферије" еудске, али иначе је дивота месец Септембар провести на обали морској Врућине тада су мање и ноћи су ладовите. Бланкарда не лежи у самој Естаки граду који ее налази на крајњој обали Марсеља, у (гротлу) једном теснацу опкољеним стенама које запљускујеморскаотока. Она је да.ље од села, на једном виеу каменитом. Она се да лепо видети ма са жоје тачк еол отоке мореке, нароч^го

њена Фасада жуто оооЈена и опкољена тпумицом од високих јела. То су зидине гломазне, четвртасте, из. којих се помаљају неправилни прозори и то се зове Палата у Нровансу. Пред кућом је велики доксат — тераса — која се полагано спушта ка обалн мора. После долази једно велико ограђсно земљиште, од нескуше и камена, где су неколико дрвета бадемових и маслинових једва иристали да израсту. Али једна од неугодности управо опасности за Бланкарду била је та; што је море непрестано подривало са обале стење, и направило шупљине у овој умекшалој каменој маси те је се дешавало, по готову сваке сезоне, да се огромно комађе стења одваља и падне у воду са великом праском. Мало но мало имање је поетајало све шиљастије, и иеколико дрвета јела већ је било однесено. Од скоро четрдесет гидина, Микуленови били су наполичари у Бланкарди. По обичајима Провансалским они еу радили имањем делили жетву са газдама. Пошто суове жетве биле мршаве, они би помрли од глади, да нису помало и рибу ловили. Измеђ времена, кад у зору па док стигне да засеју, они би по мало рибу ловили. Породица беше састављенаиз оца Микулена једног оштрог старца, црног коштуњавог лица, пред којим су еви у кући дрхтали; мајке микулен једне високе сгарице, заглупеле од силног рада по нољу и припеци; од