Мале новине

Па ши, листови у Аустро-Угарској не треба никад да улазв у наше срби■јанске аартиске ства.ри с онаном страс,ношКу, као што то чинимо ми овде на дому. Мало је похвално, а још мање корисно што и ми овде водимо нартиске борбе с оволиком безочношћу и крајном пристрасношћу. Какву нужду имају да наилазе на тај штетан пут сриски листови у Аустро-Угарској? Није ли њин нрави задатак баш то, да бар они буду нама свима иодједнако нраведне судије и искрени саветници, кад ми овде не дамоједан другом ока отворити. Лепши и илеменитији задатак српска штампа у Аустро-Угарској не може имати снрам Србије, и земунско „Н. В." само себе трља но гуши туном бритвом, кад ; без икакве нужде бега од тог лепог ј задатка, па главачке скаче у наше 1 нартиске ритинс. Бар ми држимо да! оно то чини без икакве нужде, а ако је каква нужда онда је то друга ствар, само бисмо онда радо чули ту нужду. А да је земунско „Н. 1>." доиста главачки ускочило у наше иартиске загушљиве заваде, мислимо да и оно само јасно увиђа. Против чега оно виче? Против тога што сс г. митрополит заузима да онрави у Русију на школовање око 300 сирочади српске. Шта? Боји ли се „Н. В." да ћемо постати сувише писмени, сувише школовани? Да ли јег. уредник „Н В." кад год дао себи труда да завири у нолицију београдску те давиди ону гомилу мангупчића, који од ране младости иоста ју редовни гости хансански? Ако те ноеето није чинио, нека их учини и и нека уиита чија су то деца па ће видсти, да су то деца баш из оних стплежа, из којих сад г. митрополит рекрутује своје питомце. Ми нећемо ни покушавати да пра вимо упоређење шта је боље: да ли да ова сирочад иду у Русију нашко.1 вање, или да се у Србији спремају за робијаше? Жалосно је то да још и < ваке ствари морамо доказивати и да је писац у личној мржњи счрам г. митрополита иревидео ову истинску корист с^д ове ствари. Али писац налази махну што деца иду у Русију. А куда би ви желели да оирављамо па школовање нашу децу? У католичку Аустрију или Француск^, или протестантску Немачку или Енглеску? Добро, ми се етп не бојимо уплива

страних вера и пристајемо да наша деца иду куд год у западну Јевропу. Али хајд нађите нам ви ко ће се то примити да бога ради за бабину душу о свом трошку васпита 300 српске сирочади. Нема ! Сем правоелавне Русијс нема никога ко би се тога примио. Овде, дакле, није иитање где би се боље дала васиитати наша деца, већ овде је избор само између тога или да сраска сирочад оду на вчсаитање у Русију, или да остану мангуаи у Србији. Нисац чини истински гр х иротив ове деце, кад овако напада онога, који се великодушно заузео да их истргне из чељусти незнању, мраку и злочину и да од њих направи добре и корисне раднике.

Махом из руских књига наша се омладина учи да воли слободу и да љуби своју домовину. Они, који су била у Русији, баш с тога што су имали нрилике да из близа виде ансолутизам, научиле су да га мрзе. Нема, дакле, никакве бојазни да ће наша деца која се буду васпитала у Руеији, бити изгубљена за Српство. Тојепразна Фраза, која се ничим не нотврђуЈе и не доказује. Нрема свему томе ми можемо бити само благодарни г. митронолиту што се овако очински заузео, да утре сузу многој сиротици матери, да разведри чело многом забринутом родитељу и да сиасе од незнања и порока један добар део срлске сирочади. Даје „II. В." могло напасти на овакав ноступак, само је жалосан до-

порусити, да ће бити изгубљеци за Српство, да ће се тако запојити руским духом да ћс бити прво Руси на онда Срби/

: каз да оно шуе нн мислило озоиљно Али иисац се ооји да ће се деца 0 ц едо ј ово ј ствари. ЈГична мржња спрам митрополита Михаила тако га је заслепила, да на с-шу ствар није ни погледало. — Жалоеан знак за једно јавно гласило. Ми прекидамо. Ово неколико речи р е к л и с м 0 ii 0 д у ж н о с т и у хатар нстине и у заштиту нраведне ствари, уверени да наше назоре деле сви разборити родољуби српски. Једон Огац,

То је бајаги писцу некакав разлог, са кога је иротиван одашиљању Српске деце у Русију. Ово је изговор у встар Не може бити дајс пинисац иоле озбиљно размишљао о овој ствари, јер онда никад не би могао доћи до овако наказни резул тата. Пред нама је живот. Не треба да ногађамо, треба иогледати само на оно што је до сад било. Ми имамо стотину л,уди, васиитаних у Русији. Ми позивамо писца помеиутог чланка нека нам укаже нрстом у једног јединог од њих, који би у нрвој линији био Рус на тек Србин. На против већина људи, образовених и васнитаних у Русији, одли кује се жарким сраским родолЈубл .ем. Можда би се с разлогом могло нри-

БЕОГРАДСКЕ 8ЕСТИ. Личнв вестм. Прексиноћним бечким возом донутовао је из Париза г. Розети, изванредни иосланик и пуномоћни министар крал.евине Румуније. * Исправка. Пре нски дан јавили смо да је г. Филип Христић, гувернер | народне банке, иосетно Њ. В. Краљицу Наталију. Ову вест имамо да | метити, да је апсолутна Русија нез- ! исправимо у толико, да г. Христић годна да однегује слободне гра- ии Ј е посетио Краљицу, но се само; ђане уставној Србији; да људи, вас-' занисао у посетну књигу. питани у Русији, нагињу апсолутиз- 1 * му и незадњаштву, али чак ни 'Го; Посета. Јуче је Њено Величанство не стоји. И овде живот даје са свим I Краљица примала многобројне носедрукчие примере.Најпапреднији наши 1 те господе и госпођа. људи школовали су се у Русији. Ми' * спомињемо само иок. Светозара Мар ! Неистина. У јучерагањем броју доковића и нок. Живојина Жујевића. ! нели смо телеграм београдсвог доУз то ева напреднија школска омла- штсника бечкога „Соггеаро&пее *1е дина наша махом се васнитава из ГЕ«4-а", како ће већина скупштинара руских књига. Руска литература,, донети закоп којпм се Краљици заруска критика, младо коло руских 1 брањује борављење у г Србији. Ми смо књиживних трудбеника од шездесе- одмах рекли како се такав закон не тих годипа уираво су постали узор ; може вотирати, јер би био протпи учитељи наше омладине. .«' ј ван Уставу, који свакоме српском

грађанину осигурава право да не сме бити нрогнан из земље. Сад смо у стању јавити, да је г. дописник поменуту вест са свим измислио, да је она скроз и скроз неистинита и послата поменутом листу једино у намери, да се страноме свету покаже како Краљица код већине скунштинске, дакле код народа, не ужнва никаквих симпатија кад ето хоће да се вотира закон којим би јој сс забранило борављењс ~у Србији, ако неће да потиишс нредлоге и услове, које јој чине намесништво и влада. Ми смо имали чешће нрилике да читамо неверпе и намерно изврнуте и неистините извештаје поменутога дописника, а од доласка Њ. В. Краљице Наталије сви његови извештаји киите неистпнама и злонамерним извештајима. Ми се чудимо да такве извештаје може слати човек који стоји у вези с владиним круговима. И кад влада те његове извештаје, којих има и но мађарским листовима, не демантује морамо мисдити да он такве извештаје шиље. иницијативом самих владиних х;ругова. * Лоништена наредба. Г. министар, војни поништио је наредбу команданта дунавске дсвизије, којом је нозвао и оне ђаке, који имају одобрење г. министра војног, да служе по свршетку школе. Доиста, чудно и изгледа од г. команданта, да позива ђаке на вежбање, а овамо нису ни служила у сталном кадру. Веле, да је г. министар лепо објаснио команданту, да. се служење у војсци почиње сталним кадј)ом и према томе да одмах отпуети ђаке, јер не могу ни припадати икаквом позиву и бити позивани на каква вежбања кад нису служили сталном кадру. * Забрањен. Јучерашњи број нашега лиета забраиила је управа вароши Београда због чланка „Краљица Наталија и српски државници", којије прештампаниз новосадског „Браника" од 21 о. м. Управа вар. Београда налази да се у томе чланку наноси увреда Њ. В. Крал,у Алоксандру, те с тога „на основу чланова 22 ус| тава земаљског и чл. 10 тач I. зак. о штампи" и забрањуј е поменути број. № СРПСКОГ СВЕТА. — Црногорскк зајам. Из Беча телеграФИшу париском „Тетрз -у", да

СИЛШК С ПРЕСТ0Л& РОМАН ИЗ ЖИВОТА БЛЛКАНСКИХ НАРОДА у 90 глава — е поговором

(Ј.Тисац задржава сва ирава)

(52.)

Ђенерал Врбавац застаде. и упре поглед у једну слику на зиду. На тој слици било је нредстављено како мртво тело убијенога кнеза лежи у мртвачком сандуку, намештено на повисоком столу, у сред дворане у кнежевом двору изложено да га народ последњи пут види и целива. Около су представљени свештеници у одеждама, како читају мртвачке молитве и гомиле тужна плачна народа, свију редова. Тело покојниково окићено јс около цвећем, а цела слика одозго осветљеиа лустером с безбројним свећама. Слика је у онште била рђаво израђена, али

на нредњем плану јасно се распознаје облик ђе нерала Врбавца. У војничком оделу, наслоњен на сабљу, стајао је он ту оборене главе, жалосан и очајан. Ова слика дошла је ту у ђеиералову собу са свим сдучајно, и ту је стајала одавно, нити је ђенерал икад свраћао иажњу на њу. Откуда сад да му падне у очи, и за што му баш она привуче сву пажњу, тешко је рећи; доста то, ђенерал се чудно загледа у ту слику и пошто је тако непомпчно стајао неколико тренутака, он јурну слици, упре прстом у свој лик тако јако, да стакло на слици одмах пуче и повика загушљиво: — Јесам ли ја ово? Јесам ли ово ја? Ја, ђенерал Врбавац? — Ја, крај мртвд кнеза.... Је ли ово мртав кнез?... — ђенерал у г пре прст у кнежеву слику, где бејаше представљено како кнез лежи мртав у сандуку — Он! јес, ово је он крвав, исечен, искомадан, без носа — ђенерал је полако иовлачио нрстом нреко кнежеве слике, док не дотера до носа, ту застаде и викну — без носа, па онда што игда може удари иесницом у слику такО, да иарчета разбијена стакла нолетеше на све стране, а из расечене песнице ђенералове узе каиати крв ... Бенерал издиже стиснуту расечену песницу наспрам себе, па с чудним, подругљивим

лудачким осмехом узе зорно гледати како крв из расечене ивице нолако книзи, како се скуиља, у велику канљу како се та каиља кад отежа развуче, на ноловини прекине и једна нола надне доле на патос, а друга се опет прикупи и приљуби руци, и капља опет расте, и опет се развлачи и нрекида, и тако крв непреетано капље, а ђенерал гледа то, с осмехом на уснама и броји редом капље крви „један два три" ., . . — Крв, крв! узвикну он за тим и ухвати левом руком стиснуту десну песницу, изврте је и аланљиво узе сисати и лизати крв са своје песнице. . . — Крв, продера се ђенерал понова Ово је његова крв.. . и ја је нијем, те опет узе звучно сисати своју крваву песницу. — А нос, викну он сад и опет уире прст у нос на слици мртвога кнеза — Овај нос рече ђенерал, јес овај нос био је одсечен, овога носа нема више. —- Говорећи то, ђенерал забоде нокат у слику и с два прста покуша да откине нос на слици мртвога кнеза. Слика је била мала, и ђенерал место носа откиде целу глав у, па то парче хартије растрља међу прстима цаправи од њега куглицу и једном зврчком бацну је чак иза врата.

(Наставиће се)