Мале новине

онда му се не сме рећи да је ч>алзиФикатор, а најмање читавом једном реду људи. Можда су за онај случај, који помиње г. Рибарац и нађени бакрачи али ствар је ислеђења новише чији су и од куда су ту. Мени тај слуђај |није нознат. Било је неумесности у прављењу бирачких спискова, али то је ствар нова иа није ни чудо. Сем 2—3 случаја. не зна да су после 8 септ. давате бирачке карте. Да му је ко јавио за ЈИабац, предузео би мере, као штојеучинио за НеготиннНшп. Пр седник закл.учи састанак и рече да ће сутра тачно у 9 сати бити продужење данашњег рада. Седница је завршена у 1 х / 4 сат по подне.

Народно позориште В >умили. — Драма у четири чина с нредигром; написао г. Милорад II. Шапчанин. — Редитељ г. Јовановић. Богумилска јерес сматрала је ову земЈг .у за створ ђаволски, а прави је живот на оном свету. Бог је имао два сина: Сатанаила и Исуса; Сатанаило је отпао од свог оца; овај свет на земљи, свет је Сатанаолов -— свем сотонски. Они су проповедали једнакост, браство, слободу. Њихова управа састојала се из дванаест „стројника", а глава цркве звао се „дед". Ова јерес прво се јавила у Бугарској, за тим се раширила ио Македопији и ухватила дубоког корена и у осталим сриским племенима. У разним места, они су се разно и називали. Тако називали су се „Бабунима", за то, што је био богумилске вере читав предео Бабуна, на десној обали Вардара ирема Примту*). Али се писац „Богумила" пребацио, те узео да су друго Бабуни, а дчуго богумили. Но ово није првина г. Шапчанину, да се тако пребаци. Тако у једној прилици, набрајајући дубровачке писце, помиње он мс1)у њима и неког Дундо Мароја; међу тим Дундо Мароје је наслов комаду једног дубровачког писца. То је тако исто, као кад би неко набрајао срнске књижевнике, иа рекао : М. П. Шапчанин, Богумили, Милош у Латинима, Госпођида као сел>анка и т. д. Но ми држимо да се никакав књижевник бар у овом случнју неће *) Ист. Срба I

пребацити, јер се г. М. П. Ш. на сваком кораку труди, да никако и не уђе у списак књижевника. Ово смо само напоменула да се види, како се г. М. II. Ш. радо плете у ствари које не зна; а својим „Богумшшма" дао је један доказ више о томе. У нредигри своје драме хтео је писац да нам покаже, како је и сам Немањин двор био заражен богумилском сенком; хтео је да нас упозна са обредима те секте; изнео је како нет телохранитеља великог жупана ступају у ту секту. На наваљивање владике Кал ника и Грура, архибискуна барског предузе Немања да истреби јерес. Он сазове збор, на који се искупише многе велике и мале велможе. Пред Немању долази један етари властелини и жали му се како је његов син богумил; за тим долази нека властелинка жали се како ју је муж отерао, не признаје је за жену, јер је богумил, а богумили се ие жене. Немања плане, наређује великоме судији, да предузме све мере за уништење те секте. А иет жупанових телохранитеља, пет богумила, згледају се. То је први чин. Горјана Брајановица љуби Горила, младог и леиог телохранитеља жупановог; она му изјавље љубав, али он љуби другу, љуби Љиљану — наеторку Горјанину. Бесна као лавица ова љубоморна жена намисли да им се обема освети. Намисли да их раздвоји. Она шиље у стан Борилоз своју дворкињу Јелену с писмом, којим га позива на састанак, а ЈБиљану уверава да Борило другу љуби. Љиљана не верује и Ворјана је води у дворшнте Борилово, где стижу пре дворкињ« Јелеие. Љиљана је видела Јелену, кад је ушла у стан Борилов, али ипак не верује. Сад се писац нашао у неирилици; не зна како да покол = .ба ову младу девојку. И он шил.е у двориште Бориеа с Јеленом. Чудновато је било понашање Борилово. Иикако нисмо могли разумети тог младог човека, који шетд с Јеленом, говори је нешто љубави, даје јој ружу и т. д, Љиљана сад увиде, да ју је Борило изнзверио. Она скида и баца амајлију Борилове матере која јој је висила о Врату. Горјапа диже амајлију, загледа је, нађе у њој зактву, коју је Борило положио богумилима и намисли да га оотужи великом судији. Други телохрапитељ жупанов Војне„ има заручницу Роману; она га поучава неким њеним зановестима;

тако: да треба да љуби само њу, да слуша само њу, да не крије никакву тајну од ње, — Та неће бити баш тако, рече Војнег. Али она остаје при своме, и тражи од свог вереника да јој каже, где је и зашто мало час заказан састаиак Борилж. Војнег се оиире, иеће да јој каже, на послетку поиушта, призна јој да је богумнл и убија се, јер су се сви заклели, да никоме неће прећи преко усана и завеса пада. Уе је други чин. Овај други чин пун је бесмислица. Властелипка, која се жали Немањи на свог мужа вело, да ју је муж отерчо, јер богумили пемају жене. А овамо и Берило и Војнег имају заручницу. Ако они збиља мисле да се жене њима, онда престају бити богумилима; а тм;о то не мисле, ако им намере нису чисте^ онда су нодлаци, гадни одвратни људи. Узмимо да су хтели да се ожене њима. Онда нису стални богумили. Али иисац вели да су то били људи непоколебљиви у својој вера износизаапример Војнега, који животом плаћ своју заклетву дату богумолима. Онда су подли развратници. А да ли је писац хтео да их као такве иредстави. Није. У њима веје чиста љубав, то да казује Борило, који одбија љубав Горјанину јер л.уби Љиљану. Па шта су они ? Све и ништа. И богумили су и нису богумили и верни л.убавници и нису верни љубвници. Несрећна „наказања", која је створио г. М. II. Шапчаиин. Војнег неће да се закуне на верност својој заручници, јер је богумилима забрањено клети се; међу тим својим животом плаћа заклетву у амајлпји, која га на суд доводи и у мало главе није стала. Кртјња нелогичност! У трећем чину Немања нрерушен долази у богумилски стан. Мало за тим дол-азе његови телохранигељи и јављају богумзлима за смрт њиховога друга. Ту их изненађује велики судија; Немања се иоказу, отвара суђење над богумилима и сам председава суду. У четвртом чину излази суд. Ту је и Горјана и Љиљгна. Маврин велнки судија захваљује Горјани, што му је да !а амајлију, ио којој је ухватио Горјани, што му је далг амајлију, по којој је ухватио богумили. Ворило пита од куда јој амајлија. Она му каже, како је њу бацила, Љиљана која је била дошла у

његово двориште да се увери о његовом неверству. Сад излази дворја киња Јелена и признаје целу ствар. Изиђе на видик силетка ГорЈанина. Богут, дворска будала износи доказе пред суд из којих се види, да је и Горјана богумилка и да је стајала у свези с босанским богумилима. Њу осуде на заточење у манастир. Љиљана моли за опроштај Борила, Иемања, чији је гњев ублажио његов рођак Ромиљ", осуђује на нрогонство богумиле и телохранитеље; и ако за педесет дана буде кога богумила у земљи, овлашћује великог судију, да им без њега суди најстрожије. За тим се обраћа иеснику и врло скромно заповеда му да нанише једну иесму, да се види, како није нравду лако делити. То су вам „Богумили". Дрчма без свршетка. Гледаоци сами морају да погађају, шта је даље било. Да ли је Борило остао и даље богумии, а оставио Љиљану; или се оженио љиљаном а попустио у својим в -рским наче.тима ? Сећам се добро, у својој сатири „Један страшан средњевековни догађај", Марк Твен, пошто је довео свОг главног јунака у велики шкрипац, овако вели : Е сад драги чнтаоци, ја сам главног јупака довео у тако незгодан положа, да не знам шгл да радим; с тога ће најбоље бити да га оставим, иа нека се сам иомзгнз како уме. А г. М. П. Ш, у својим „Богомилима" овако вели: „Е сад драги гледаоцн, ја не знам како ца завршим комад, да ли да Борило узме Љзљану за жену и одрзче се богумилства или д г се одрекне Љаљане за љубав богумилства. Најбоље, ја ћу овде дл станем, а ви од та два свршетка бирајте, па који вам се бољз донадне. Ето то су „Богумили". Е. Воларекао је на једи&м месту, да је о доброти комада најмеродазнији судија публика. Ако га векнмл прими с допадањем онда не нава. „Богумили" су примљени с бурним пљескањем значи: да комад н!1шта не ваља. Ми нећемо да градимо онозицију чувеноме Золи. Него, нека се бар г. М. П. Ш. теши тимс, што је изазван, то је сад код нас и онако у моди.

Другом једном приликом опет бејах код ФотограФа. Пало ми нешто на памет да се сликам Коме је била потребна слика те иаказе? Но опет за то ја сам се сликала. Слике изађсше ужасие. Мени ни мало не ласкаху, што ми, у осталом, ни најмање не беше чудо! нити ме је то једилО; но у том развучеиом, подмулом лицу не беше ни најмање сличности. Ја то реК' х Фотографу, но овај се разљути н баци слике на сто. — Као да ју је могуће направити лепгаом! рече он лепој, младој девојци, која сеђаше за не1 им анаратом и претушаваше нечију физионономију. Она се насмеја и слегну раменима. И с каквом вређајућом стидлшвошћу, да је ко вадео то са стране Списак жртава краљице Елисавете увеличао се још са двоје кажњених; но његом величанству с тим ни мало није било лакше. Довољно је било да седнем за сто, те да се младеж разиђе по другим столовима. Једном одосмо ја и мати да ручамо у једну рестаурацвју. Слободних места није било. Послужитељ указа на сва прибора у углу. Тај празан сто боше заузео некакав у годинама госиодин, који читаше новине. Прочитав све, па и огласе, благоизволио је и нодигао очи на мене. Ја управих

ј на њега поглед. Прве уиечатке забуне заменила ! је код њега нека досада. Он погледаше около на публику и нађе се увређен. Још тада ја бех добар технолог. Пажљивост ми је помагала да разумем иашега суседа. Он се беше уплашио да ме не узму као његову познаницу; да не помисле да сам са њим заједно дошла. Мало доцније он се некако незгодно диже и оде за други сто. Ми бесмо слободнији, но једва да сам од тога могла добити већи апетит! И тако беше свуда и на сваком месту. Познаници се само јављаху на улицама, но не нрилажаху руци. За Лидочком Шатимовом ишла је цела новорка. По неки кицош, трчи као да ће врат сломити, као да се турамо некуда; а сусрев ову лепушкасту лудицу привеже се за њу. Мене нису нроводили. А и за што! На лицима беше написано: смејаће ми се познаници, ако ме виде с овом наказом. Једном у клубу пријатељица и једна моја отарасила се мене иредавише - е свом каваљеру. Мора да јој је ностао досадан. Већ је много са њом ћеретао. — Предложите руку г-ђиџи Максимовој. Требао је видети како се одједном ошуњи као да су га врелом водом полили. Као осуђен на смрт ођаше он са мном. И где му се деде његова благолаголивост? Као да је језик промутао. Ма колико да ме је у овом тренутку

мрзео, опет Ја иуштах нз руку; Ја му се ооесих о руку. То ми чињаше некако злобно задовољ ство. На ти! ето ти! Пробај како је! — Не желите ли сести? унита он извештаченим тоном, а на лице му беше написано: еј, кад би хтела да седне! — Не. Та и тако сам дуго седела. — Чини ми се музика је отпочела? И он устрели свој, пуи молбе, поглед на врата суседне сале. — Да, но маните је. Веома су досадни ти општи, давно омрзнути мотиви. Па и ви сте са ми говорили да не волете музику. „Како ли ћу је се отрести? Како да се извучем? казивао је сваки његов поглед. Напослетку ја се сажалих. Трабало је видети како је он отрчао од мене у страну. " А године су 'ишле. Нанослетку напуни^ и двадесет другу, постадох још ужаснија, ако је самр то могуће. (Наставиће се)