Мале новине

аваничне исправке у очи изоора, и од Формалне ограде рођена му листа, те мотрже то нитање тако постојаним гласом и тако изазивачким акцентом, да му се ја данас ево и нротиву своје воље одазивам. Чинећи, нак, то надам се : да ће ваш власник, а мој прпјатољ, г. Пера нрестати писати о краљу, разумем увек грађанину, Милану онаквин тоном. Велим, онаквум тоном, јер се мој иријатељ Тодоровић вара ако мисли, да може ударати, разумем онано ударати, на кандидата а да не удари и на покретаче саме кандидатуре. Бар што се мене лично тиче, сматраћу даље постунање мога нријатеља Тодоровића у истоме правцу, као јавно бацан.е рукавице покретачима, и ди1ш ћу је у „Малим Новинама" ако будсм могао, у нарочитим издањима „Борца" ако будем морао. Донде, молим га само да ми верује: да ми је веомажао, што он лрема „своме пријателуу Американцу" — није имао ни толико пријатељске вере и обзира, да у себи номисли : „да ваљада и они људи на лицу знају места шта раде, да знају ако не много више, а оно бар за један драм више ; него што ја могу знати овде у далшим Млецима", те да је према томе, до дал.ег приватног или јав ног обавештења, о ствари ћутао. Но сад како му драго с тим, да пређемо на сам нредмет. Дакле, пре свега, нска ми је слободно одмах констатовати : да ми г. Тодоровић чини и сувише велику, а свакако незаслужену, част, кад само моје име доподи у везу са посланичком кандидатуром грађанина Милана М. Обреновића. Цела је истива да је мени нала била у део новинарска улога у

јер је то, доиста, Једна красна, једна узвишена, једна класична и (ма шта казао Језуитски безобразлук нишке „Слободе") једна цинцинатска мис»о, и јер му тако племенита амбиција може само служити на част и на славу! Понављам,

овом питању, иевешто Је у

„Малим

Новинама" о томе изашло, дело Је моје нрве, ако не увек и последње, редакције ; али сама ствар имала.јс, од свог постапка на до краја, несравњено јаче пријатеље и стубове као што је до последњсг часаимала најозбиљније шансове!.., Ко је први на саму мисао дошао — не знам. Ја нисам — свакако летос у Нишу

нисам — а, ако Је,

велим ако Је

— ] ер ништа по личном искуству не могу да кажем, и за ону изјаву у Нишу тек по чувењу знадем велим ако је тај неко главом краљ Милан, онда га најусрдније молим, и то као његов некадањи противник молим, и као некадањи „савезник" радикала молим : да се не боји да то и делом ггризна. Нека се не боји, а јом! мање стиди, да то на се прпми

и на ччгл и на славу, јер кад се један цар Срба, Бугара и Грка, један Душаи Силни, није стидео да, у даноме случају буде прост суграђанин млетачхих Латина, иа ни грађанин мајушнога Дубровника српског, — и кад се он (Душ >н) није устручавао да употреби сав свој и) грски уплив и положај да такво једно скромно право себи у туЏши стече и задржи — а да за што би један бивши краљ срнске Шумадије зазирао, или за понижење сматрчо, да представља свој народ као изабраник престонице, или баш и најскромнијег сеоца његовог ? На послетку, ако ни цнндинатски узори класичнога Рима, ни душански демократизам старе нам Србије, нема доволј Н о чмри за једнога тако модернога васпитника као што је бивши краљ Милан, онда. нека нам дозволи да га подсетимо : да и горда аристократска сувременост М (_нархијске Јевропе знаиброји тако леае алебејске појаве. На нример, од кад је аутономни Устав дао једној провинцији, једној Галицији , свошј, бива да сваке изборне перијоде, иољсчи ноданици бечкога ћесара редовно бирају, а горди Хабсбур]', овај исти Фрања Јосиф , са захвалпошћу се прима чланства једног тако незнатног парламента свог. Цела је истина да он ту не седи, нпти кад год као члан беседи, али увек је сматрао и данас сматра за част сам џзбор, и увек се таквом чину тонло одазива. „Знам|— рећп ће мп можда Т> доровпћ Иера — да п он не сумња да би н бишпи краЉ Милан сматрмо такав акт престонмце као аат пргзнања за Устав к ји је оп дао, и да б-л он таквим доказом иочасги н поверења у толпко више поласин био што му се то пружа _каО простом грађанину српском. Алп ево јада невиђена — „нико неће Милана да бира. У целоме граду Београду не нађе се ни педесет људн, да му листу законеку потипшу". (Видп писма из Млетака у последњим . Малим Новпнама",) А шта ћеш ти, Ц. ро, ако ја тебп кажем: да је кандидатура краља Милана до посдедњег часг так, усае- Авај , и Србија ра] ШварценберГс вала и дооро стојала, да Се управо, в својим нх златом доз.та1 >ује. Јест, и он ' ј

и тек, на једној шварценбершкој длаци прекиаула. Јест, за длаку *је фчлило па да тај исти, по теби тако „непопуларни", „Милан" буде, п то не само биран пего, п сјајно изабран! Јест, и пе само да ба лпберали, нити само да би напредњаци, него би и најжешћи радикали томз дбпринели. (Да си каквом срећом био овде, ја бпх, Перо, и на те сумњао: да за њ' насп кутлнцу бацио!) „Па што онда није и нзабран"? За тп, Церо што свако за што има своје за то ! Форме ради могу тм казати: шго Формално пије ни пстакиут. А што (ниташ) да ннје истакнут? За то, Перо, што и озда кад Је посланичка кандидатура к{)аља Милана прешла у руке много јаче од оних које држе перо, п твоје и моје,шт > н онда кад је ова, колико лепа толико озбиљна, ствар — немајући чак пи једног Пашаћа иротив себе, а нмајући за се либерале, и мла .де н старе, нанредњаке гњевне »ли верне, — дотлечак успела, и то прн свој краткоћи и скупоћи времепа успела, да је остало још — са сведоцима и именимч изаИиКу ако треба — остало још: да се краљу Милану надлежно али и воверљиво (у шнфрама) јави „да се кандкдатура либаралне странкв њему уступа, ако он то жели, као и да ће (арема ПчшиКевом бар одговору Панти) и радикали кадри бити исто да учинв" — велам, — што се тада., нашла и као никад обелоданила, једна црна шварценбершка душа. Разумемо одговорило се тада делом овом Шварцепбергу српском. „ Задивљени" клопули су пред овом збиљом иокретачи кандидатуре грађанина Мила,на, М. Обреновића, па диглн руке и од „лпсте" а камо ли од изборне борбе. Тако је то било! Дакле, Свака за што има своје за то! Београд 15-ог Нозембра Кикола С. Јовановић „Америкамац"

Ради оне „шире" читалачке публике којој можда није довол.но иозиато иле једчог Шварценберга, приме&ујемо: да ее тако акао онај чунеии „лржавник" ауетријеки који је иизреком и и о л и т и к о м својом у кримвжоме рату иезао име и чает своје царевине за један од најцрњих грехова, у животу а најстидпијих жигова на лицу људи и народа, — за грех и жиг неблагодарности према доброткору

е> кадри г задивити свет", као што су кадри посрамит Србина, пакленим црнилом евоје неблагодарности!... Али само нек се и то знаде: да је та и таква чудовишта у историји света и морала, пре а иосле, али тек, стизала нека л,удска ил' божија казна, врло чеето и једна и друга.. Горн> и. -«а> о <> Народна Скупштина ХХХШ редовни састанаа. Петак 17 новембра П1,едседавао г. Пашић Отворен гаставак у 9 3 / 4 чксова пре подне. Били су министри: Велимировић, Вујић, Гершић, Таушановић и Ђурић, , Секретар Пури]1 чита XXXI протокол еастанка, Ђорђевић молбе и жалбе, Јокс^овић предлог Јована Милијића, да се вишим чиновницима смањи а нижим новиси плата. Ђорђевић прочита најпре указ којим се овлашћује министар војни поднети скупштини законски нредлог оустројству војске, а за тим прочита и пројект закона, Председник саопшти скушитини, да ће министар грађевина одговорити на питање Рибарца и другова о грађењу мосга преко Мораве код Љубичева. — Министар Грађевина одговара и вели: да је до еад покуиљена сума новаца од народа округа цожаревачког око 420'СОО дииара; да је од тога новцадато на зајам онгатини пожаревачкој 60 000 динара да је извесна сума издага на име трошка око грађења пројекта, нешто се налази у готовини код начелства а ресто је код управе Фондова на руковању. У 1.884 г. пзрађенје нројект у мин грађевина, а за тим следовало највише решењс за купљење пркреза. Од тада до 1888 г. није ништа рађено. Начелство пожаревачко тражило је да се одрсди лицитација и с -тога је пројект заједно са предрачуном предат грађевинском савету па мишлење, Грађевински савет иије усвојио тај пројект, но је решио да се распише конкурс направе пројекта но тако да и жељезница може тим мостом пролазити. Четири су нонуде — конкурса поднешена, али савет није усвојио ни један, него два лајбоља наградаио-новчано и изјавио евоје мишлење да се по гим основима нзрадиплани предрачув, но да мост

/1 Е Л А

од САВЕ П. ЈОВАНОВА

МОТО : Иза греха, грех се вал,а.... (Наставак) III. Сад се упутише обе патосаном сгазОм, која је водила у осветљено пред собље. Пред врата Лела скиде са свој"их малених ножаца плитке ципеле и уђе у собу, а за њом Мара. Соба беше дивно намештена. Лепе моловане зидове красиле су у великнм позлаћеним рамовима масном бојом пзрађене слике. Тешке свилене завесе и спуштене до пода покривале су укуепо дрворезом израђене шалоне. — Где си до сада? упзта је Мара пру. живша јој столицу покрпвену црвеним плишом.

— Нн сам могла ... — А што'? — Ла и сад сам деду сставпла саму. — Е деца..,. — Заиста је то ч ешко! упаде у реч Мвханло Михапловић, кога Л.ела није ппје ни еаасиЛа прп лампи слаба светлуцања. Михаило Михапловић леп је човек, од сп< јих двадесет и пет година. Школу је свршио скоро и прогекциј <м пуковника Н.... добпо за министарског секретара у п одељењу. Плату је имао доста велику да је норед имања што му је од покојаог оца остало могао живети. Лела к«д гн сп;зп трже се. На њеном белом лицу појави се румевило, које јој даваше диван гзглед. — Е техпко... Да сам ја као она, а би ску децу растурила. Опа так> лепа, тако млада, па да се мучи, рече Мара сипајући кафу у мале беле, алабастер шољице. — Па сестре су мп, ја сам с њнма научпла, рече тужно девојче. — Којешта.... Сеетре! Па да ее целог века за њих. мучиш, И ја сам тако у почетку била луда— Кад сам видела да то не вреди ни луле дувана окренула сам други лист. — Како.....

— Како!... Млада си, лепа си.... да жи" впш.... рене Мара кријући очи. — Ја вас не разумпм.... понови напвно дев јче. — Е не разумеш!... Да имам ја тв ју младост и твоју леиоту ја би знала како да људима памет заврћем,. . А шта имаш п да чувагп.... И за кога,.... Чудно чудо ! Лелу обасу румеи, па пе знајући где да рледа, спустп главу на груди, са којах осећаше брзо куцање срца. У том чудноватом бунилу нпје нп приметила, кад је Мара пз собе пзашла а до ње сео Михаило Мпхаиловпћ. Он се наже над њом и пољуби је. Шга ли осећаше то невино девојче!..'. Ништа Њено бело лпце п пуно округло тело беше утрнуло и ладно као стена. Гледала је алп ништа није видела. Мпслала је,алису мпсли брз) прелетале једна за другом остављајући неке б > гдо неразговетне слике. Она није знала шта се са њом ради. Тек кад је раздражени младоћ провуче на своје грудп, опа се трже. Као разљућена лавица оте се од њега и полети вратнма али врата бала су закључана, (Маставпће се)