Мале новине

јих беседа сдавнога родољуба, државника и председника репубдике Фран цуске, покојнога М. Тјвра, дати у вашем листу оно место које јој, и властита вредност, а још више важност ствари којој је посвећена, неумитно досуђује, молим вас само, да на рачун преводничка кОментара кажем још само то: 1-во Ова је беседа држана 8-ог јуна (п н.) 1872 год. уВерсаљупред на-родном скуаштином Француском, а то ће рећи — у времену кад је, под бодним утиском и тешким притиском једног несретног рата (1870) ухва тидаФрандузе сриска војена министарска грозаица, да не речем врућица, „воуених иреустројстава"• 2-го Ова беседа заслужује доиста да ју прочига. и срцу прими ,сваки родољуб српски — па носио он мундир, капут или гуњ - алим арочито засдужује да буде уочена и упамћена од оних спнова ове земље који ће колнко сутра судбу њене војске законом решити. Иокојап Тјер] говорио је Француској скупштини о Француској војсци, држећи у руци оставку, не једнога скупштинара , па ни једнога, ни арвог , мивистра, него, за републику, оставку једнога краља и владара земље!!! Идемо да видимо , господвне уредниче — и ви и ја и цела Србија — хоће ли. и колико, питање од српске војске правити — (о другима да не г .)ВОрим) она г. СрећкОвићева — Ђ два војника у сриспој влади и д.«а (ј&не рала у сраском и змесништву" ... Сама беседа (изузе а потезе јој од часто локалног домаће -Фрчнцуског интереса) у преводу гласи: Господо! Жеља је моја била да уштедим овоме дому умор једне нове седнице, па вас молим да ми опростите што сам вас задржао од гласања — с обећањем: да ћу да нас реч узети. Народно представништво уверен сам, разумеће, да у тако озбиљном питању као што је војено , влада налази да би се огрешила о сее своје дужности кад не би јасно и потпуно казала шта мисли. Данас је. господо, у нитању један од највећих интереса ове земље; и, ако би се ми у њему

преварили, ја нећу реки да би наша Француска нропала — она не може пропасти — али би будућност њена у питање доведена била. Верујте, са тим и таквим осећањем -- дубоко у души мојој усађепим — ја сам о тој озбиљној ствари, дуго и дуго размишљао, па вас молим да чујете и закључке до којих сам дошао. Вама ће већ појмљиво бити за што ја нисам узимао реч пре доласка на дневнп ред члана 37-ог војеног закона. Тај члан, господо, (члан 37) одређује рок војене службе. У том битном питању ја сам ево сагласан са вашим одбором, који је савесно испунио своју дужност, јер је учинио све што је могао : и да што боље обезбеди обавезност војене службе, и да поправи највеће незгоде његове — решив се — за дужи, за петогодишњи рок службе. Високо благодарећи одбору на његовој одлуци, ја вас сада молим, господо, да дозволите да га са овог места што отвореније и што усрдније нодупрем. Ну пре него пређем на саму ствар, да вам кажем и зашто сам се ове данапш.е улоге латио. По мом уверењу, господо, сваки онај ко хоће да с правом понесе име државника једне земље ко хоће да тога државничког јимена буде достојан — мора Ј век свој посветити проучавању ј оних великих грана и услова снаге државне, које се зову: фи\ наиијија, и војска ! Лично, ја не | иретендујем на оно што нисам. и што жалим што нисам, али ј сам се, у свој скромности лајичкој, бавио изучавањем ових ве| ликих питања, државних. С вој| ском сам се уиознао још године 1840, кадаје Париз добио своја јутврђења, а најновија ми је приI лика, за неговање истог познан! ства, као што знате, била дата

ту сћоро, када се из Париза изашло са 18.0000 људп а требало је за шест недеља скупити свих 130 000 да се помоћу њиховом одржи прави суверенитет народа. Још само ј е д н у реч, господо , на име у в о д а у саму ствар. Нас. господо, данас слуша цела Француска пажл.иво и жудно. Нас слуша и цела Јевропа! и желети би само да нас — кад оволико о рату говоримо — погрешно не схвате. Ми говоримо данас баш много о рату, али, као што сви знате, без свакога помисла на рат. Управо, све што данас хоћемо, то је: да осигурамо својој земљи једну поуздану снагу, да осигурамо Француској оно место у свету које је она вазда имала и које је опа и стекла ненадмашним застугама за цивилизацију човечанства — велим место — које ће њој »риродне јој силе вечито давати, па које јој ни један несретан рат, као што је последњи. не може узети. Да пређемо, дакле, на ствлр. Ви ћете ми доз волити да са отвореношћу са којом сам и дужан да о овом нредмету говорим, одмах иепо-! ведим — и »ред вама и пред целом земљом — да ја ни у кој'ико не делим влпдају&а мишљења о војсци. Струје које та кр.а мишљења рађају могу бити и пеодољиве, али ја сматрам и за част и за дужњ.ст патриот-1 ску да им се одуирем. На првом месту дакле, рећи ћу вам: да све ово што ви да нас и чујоте и видите о војсци, да све то није ништа ново. У прошлом веку — носле 5 битке на Розбаху — иста нас је тако да кажем ирусоманија осво ; јила била. Наши ондашњи зналци и војници исто су се тако препирали око „строја" и лнког и тешког, као што су се после вечно славне битке на Лајтену,

препира^и о строју „угалном!' ; А да је жив Фридрих Велики он би нам се и сада, као тада. од срца смејао! А и како не би? кад је човек врло добро зна<>: да није ни ово ни оно „устројство 1 * војено, ни овај ни онај расноред у битци, који је нама поразу а њему победу донео, него да је прави јунак тога дана бно: сам ђеније ирускога војводе. Да! и исто се тако наш Наиолеон руг&о овсј манији св^та *у општв. Француза на по се. Велим 'ни. јер, ако ми и јесмо народ пун животне снаге, опет смо први који ћемо пасти у тешку погрешку: да копирамо „устројства 11 за која уобразимо да су нае тукла! Већ можете мислити колико се помаже болноме, кад ее не зна од чега болује. Дакле. ја нитам, господо, овде свакога кога се тиче: је ли истина, да је наше „устројство" криво за овај несретан рат? и то баш устројство које смо ми најпре презрели, на најиосле и усвојили? Стоји ли то да је овај рат на један пут открио неку нову истину? неки нов систем по коме се мора од сад ратовати? Питам, може ли да се докаже да последње несреће наше на бојном пољу долазе од некаквог „рђавог закона? д Јер се вели „да, је закон војени од 1832. лпшио државу потребне јој снаге за одбрану." Стоји ли, на нослетку, то да је, у општој распуштености, и вој ска наша посркула, те изгубила од своје вредности, — да на пример у наших ОФицира нема науке а у војника нема дисцпилине —једном речју да је сама нација наша ударила натраг? ... Од своје стране, господо, ја ево отворено велим: да не верујем ни словца од свију ових тврдења. На против, ја понављам^ да овде треба тек знати прави узрок злу. • (Наставиће се)

(Дневник једнога роба) Побележио ПЕРА ТОДОРОВИЋ

(41) Интересно је да је ово спремано још у половини Октобра, када је све још било мирно, кад у публици нико није ни слутио о буни. То су били носледњи дани мира и тишине. Војени закон о одузимању оружја од народне војске, већ се извршивао, а, одмах за тим чуло се из народа нотмуло гунђање, које је на скоро прешло у јаван отворен протест. С разних крајева Србије почели су стизати гласови да се народ одунире давању ору,жја.

Први гласови стигоше нам из Бољевца. Јављало се како су још 24 пр. мес. (сентембра) сељаци из околних села били нозвани да предаду оружје, и како је са неумешног понашања, нолициских власти дошло до свађе између полиције и сељака. < ељацима не само што није лепо објашњено зашто им се узимају старе пушке, но су полициска чиновници још и претили да ће се тек онда питати ко којој партији припада, пошто народ нрво положи оружје. Наскоро за тим добијемо опширно писмо од г. Аце Станојевића, у коме потанко прича о свему, што се већ од дванајестак дана догађа на источним крајевима Србије, а нарочито око Алексиначке Бање, Бољевца, Књажевца и Зајечара. Писмо је било прожмато бригом и страховањем, да ће се догађаји изврсти у нешто крупно и несретно, ако саме власти блажим и мудријим поступањем не стигаају узрујапост и страх, који узима велике махове у на- ј р°ду. Не слутећи још ништа страшпо и о- | пасно од ових догађаја. ми тај извештај г. Ацин штампамо у целини у претпоследњем 130. броју „Симоуправе", који је изашао 20. Октобра.

Чланак је ноеио наслов „Разоружање" а циљ му је био да упозна владу с правим стањем ствари, како би према томе могла иредузети и потребне мере, -да се ватра не растурује даље. Два дана доцније, 22. октобра, „Самоуправа" је донела уводни чланак „Разоружање." Ту се вели: „Главна намера овога чланка била је та, да влади Њ. Величанства обрати пажњу да се иоменута наредба о разоружању не мора баш сад извршивати. Државничка мудрост налаже да се сваки посао у своје време радп и да се ништа силом не ради, што се може мало доцније без сваке силе извршити, тим пре што се одлагањем ништа не губи." Но ово је гећ било после кише јапунџе. Истога дана „С. Новине" донеле су краљев указ којим се у црноречком округу проглашује ванредно стање У исгом броју донесен је и други указ. којим се проглчшава нов закон о преком суду. (Наставиће се)