Мале новине

Добијена опклада. Пре неки данјавили смо о тркачкој опклади између Алексе Јакића каФеџије и Басе Лазаревића бив. ка®еције. Опклада је била да Васа пође јуче у б часбва на коњу Вучка Илића. а на по сахата додиије да пође за њим Адекса. па ко нре стигне де Обреновца. Тако је и било, и опкладу је добио Васа. Из Обреновца смо о томе јуче добиди овај телеграм: „Кон> Вучка Илића добио победу. Писмом опширније." Телеграм је иредат у Обреновцу у 11 час. 20 минута ире подне а стигла у 12 час. и 18 минута после подне. * Смотра. Његово Величанство Краљ Александар I. изволео је 6 тек. месеца у 4 саха ио нодне на Вашичком пољу држати смотру над старешинама I нозива народне војске, који су били позвати на тронедељно вежбање, и том приликом управнти на њихч>вај опроштајни поздрав: „Готодо старпиине, „Мидо Ми је да први нут видим изабране предсгавнике Моје храбре народне војске. „Вн сте се, господо, нотрудили, да за к]1атко време повторите најнужнија војничка знања, која еу ваМ за ваш старешннски позив преко нужна. Сад се враћате кућаМа и својпм командама. Да та знања и на своје потчињене пренесете. Ота]»ајте се да им уз та знања удијете и добар дух војнички, како би народна војска потпупо одговорида свом високом познву на славу Отаџбине и Престода. Желећи вам срећан нут кличем: „Живела Моја храбра Народна војска!" Садржина оког нозд]»ава саошнтена је депешом и оеталим командантима дивизијским, да је изјаве и стареиганама народне војеке I позива у њиховом подручју, те да је и они за себе прнме као Крал>ев иоздрав.

ДОМАЂЕ ВЕСТН Поплава. „Глас Шумаднје" јавља: У прошлу недељу почела је надатн киша не само овде у вароши него и у нелом округу. Падала је и у ионедељак и у уторак, но ова дна дана тако много и Ллаховито; да еу свг' реке, речице и нотоци нагло иридошли. „У целоме округу иоилављсно је норед река све тако, да је учињена неироценима штета уеевнма, сену н крстинама које су биле еаденуте. „Река Јасеница однела је ону дивну

гвоздену ћуприју у „Божурњи" која кошта 50 хиљада динара, а исто тако и велику ћунрију у „Влазнавн". „Овако нагда ионлава и оволика штета не памти се од и]>е 20 и внше годииа"; • ; ' Г * Убиство. Исти јшст |авља: „У нрошлу недељу 1 о. м. кадје ВелимирМндојевић из ЈЈукоровца, отишао но онштинском нослу од куће у Трмбас општинској еудницИ, до1,е његовој кући Светозар, насторак Марка Шишковнћа, на с пушком у руци нападне на Станију, жену Велимиррву, да је убије ; но стриц Ведимиров Милутин еа Велимировим братом Милошем иритрче да одбране Станију од ове нанасти, а Светозар скреше пушку на Мидугина и на мес.то га убије, на нобегне: но бојећи се Јосвете од Милутинових синова оде у Крагујевац вдасти ге х-е преда. * Крајинска винарска задруга „Неготинац" јав.ва, да Крајинска Винарека Задрууа огвара шкоду од 15 Јула до 15 АвЈуста ове године, у зградн неготинске основне школе, ради теорично-ирактичног обЈ г чавања ј ' каламљену винове дозе на америнкој дози. УчењЈ- може евако присуствовати но задрЈта би лгелела, да додазе но могућетву младићи, сннови винодељаца | од- 15 до 20 година, јер су они за тс послове најподеснији. Страни ученици могу ј ' школи нреноћивати, само се морају за ]>анЈ" ностаратн. Свакн 1 који је вољан у шкоду ступити нрет-. ходно се мора нријавити унрави винарске задрЈте најдаље до 15 Јуда ове год. 0 раду сваког ученика водиће се белешке, и по свршеном курI су добиће сваки сведоџбу о своме раду. -^♦♦♦►^ ИЗ СРПСКОГ СВЕТА Невидовна погибија. 0 ј -бнстну Вошка Мфтиновића иише „Гдас Дрногорца" ово: У нонедјељник, на 7 часова из јутра, пуче глас по Цетишу: Погибе Вошко! Који Бошко? - Ма 1> оп 1 ко Ников Мартиновић, — А ш-го би, за бога'? — Убн га неки ноган, неки ! Доњокрајац, неки Саво Ивов Почек. Ваистину је највиша ноган, кад крену да убије као најбољег Црногорца, најл.убавнцјег, најсмјериијег, највјернијег јунака, који јјшћаше ирије себи рЈ -ку окннути, но .другом криво учинити! Па како би ако Бога знаш? „Тада нам причаху.

„Иза шест ура ишета Вошко, као обично, на ијацЈ". Ту се ,нађе са својјом тетком и са еиномјој, ноном Марком, те шетаху заједно.' За њнм је ншао убица Саво Ивов. Њима то-не бјеше сумн.иво, јер бјеше и дрЈ -ги људи око њих, н пред' њима и за Њ1ша. Уједан мах Саво извади револвер, тс уби Бошка. Бошко иосрну и паде. Поп Марко се ухвати с убицом. Док се они хрваху, Бошко се иодними на лијеву рЈ'ку, а десном извадн револве]> из нојаса и опали на свога крвника. Црвом га иогоди посред чела, другом под срце. Крвник се сроношта мртав на земљу. Тада понијенхе Бошка у мајближу кућу у стан г.- Влад. Ристића. Док су га ноложнлн на иод н отиасааи, доћоше н декари, др. 11, Мнљаннћ и др. ('в. Симоновић. Одмах с> видједи, да рана није од нребола. Зрно ојеше п[>обило црну утрошцу ирокинЈ -ло, по иридици, цријсво и за-, уставило се под кожом. Крви ннје иеТЈ1цадо, но у толико се внше излијев|ло у трбушну шуиљину: нрилика је Да се ошгетило и којс бнло, Љекарн су извадили зрно. „Његово 1)иеочанствр »Роенодар и Књаз, тек је чуо за неррећу те је задесила занбвједннка његове гарде, иеги час нохита да види рањеника. Тек уђе у камару, и заиита га болс : ћим, нотресеним гдасом: „Бошко. мој,; како тн је'?" — „Ето Госиодару,..ни-, како," одговори тихо рањеник. У исТи час ирестаде му срце бити, Бошко је иуштио своју лијену душу. Гоенодар се наже над дшдим иокојниким, склошг му очи. нрскрс-пгсе н цјелива га. „По иодне је пренссено гнјело Вошково у Бајици, Ј -за звоњење звона еа влашке цркве и са табије. „Колика је доб]>от.а и душевнос-г бнла у покојннка,' вндјелб с"е и Цри умирањЈ-. „Ма што ја учиних том човјеку?" пи-гаше рањеннк и хоћаше да мј - доведу убицу. А кад му рекоше да га је убио на мртво, рече ваиетинЈ- ми је жао. „Какав је. био здица убица Бошков, то се види но поводу убиства. Кад су врјницн даии носнли мртво тиједо нок. Ј )ОЈводе Станка Радонића на Његуша, да буде ноложено у иородичну гробницу, био је и Саво Ивов Почек. Кад еу ее са сировода враћали Саво је нзазвао најнријед ријечање са иским војннцима и довео својом непоелушиошћу и разуздановгћу водника Илију Мартиновића те га удари но глави, од ког ударца Саво је дуго боловао. Ово иитање бнло је прсд судовима, који су кривце казнили. Алн здн Саво И. 11очек није се задо-

вољио казнама што јо сј г д над кривцима изрекао всћ је злоћом тајио намјеру оевете. Злн Саво не нође да ее освети над оним што гајеударио, већ уби Бошка певина којн јс бпо у I Никшићу, кад ј|- С.чво ј г дарен. НесреЈ ћник изабра Бошка, зато што је то бнО"ме?у" на|бољим Црногорцима Данашњег нараштаја и што је био глава ј уначке куће Мартиновића. Ова несрећа убијству нотресдо је еву земљу, једно што је Бошко био, као узор чојства, храбростн, справедљивости и свих врлина вјерна елужитеља свога Господара од свакрга л.убл.ен и уважен, и што је нао као невина жртва, завидЈвивоети и мржње ништавног убице." Ш ВАЛКАНИЈК Царина по вредности. Трговачки руговор, који је закључен између Тур!'ске и Аустрије, који јс вредио и за Бугарску, истиче всћ. За то је бугарско министарство Финансије наредидо царннајшипа.ча. да рд сад робу, '.којг! долази из Ауетро-Угарско, царишг по" вредности (а(1 'УћГогеш). Вугарека ће сада отпочетн сама за себс нреговоре с Аустро-Угарском за закл.учсње трговачког уговора. Помен. 20. о. м., као и еваке године, држаће се у Вузлучи помеи ногинулим бугарским борцима, којејв нредводио Хаџи Димитрије. Бугарска нота. Јевроиским листовима јавЈвају из Цариграда., да руски посланик г. Нелидов нава.вује на Порту, да шго нре одговори на нознату бугарску ноту о нризнању Кнеза Фердинанда н елободи бугареке ц|>кве у Македонији. А бечкој ?.Н. Сл! Нрееи" телеграФишу из Цп риграда да је бугарски агент у Царнграду др. Вудковић нредао Порти декларацнју Стамбулова, да је гдавни смер бугарске ноте био да изнесе како его.ји Бугарска и да -гражи но.чоћи. Неће да одступи. Услед најновнјег иутовања нрпнца ФерДинанда Кобуршког, устраној штамии ночелису се рашосити гласови, да ће се кнсз <1>ердннанд одрећи бугарског ирестола. Сад те гдаеове демантују Буга.]>и како у својим, тако и у страним листовима. Вугарскн листови доносе о томе једну денешу г. Стамбулова преФсктима, у којјој им јав.ља да еу неистинити гласови о одступању кнежеву, нити је кнез Фердинанд и мнслио на одстуиањс.

ПОДЛИСТАК КРВАВ1 ГОДИН&

(ДНЕВНИК ЈЕДНОГА. РОБМ ИОБЕЛЕЖИО Пера Тодоровић-

(Ш)

је јаетук кећ еак бно мокар, а ја сав оквашен чак и по грудима, плач полако престаде. Дигнем се. 0 како је сад сасвим д]>укчије било моје ]>асположење! Осећао сам да сам просто други човек. Поглед ми иаде на велико парч« тенећке, које мн је стајало под јастуком испод главе, па се сад отуд беше иавукло. Тај комад тенећке био јс савијен као нож, а оштар као б]шјачнца. Ледан му крај омотан крпом и увезан уаицом, да се згодније могне ухватитн као дршка. Ја угледах ово парче метала па се стресох и стукнух натраг. Језа ме прође целим телом. Несретник! Ја сам ово био сиремно да се закољем! И овојебнло сп]>емљено у

неанању аа ова трн дана, иа би утоме неевесном бунилу и сам злочин могао бити н:!в ])шен. Дохватим оно парче тенећке, сломијем га и бацнм за пећ. Но у тај мах поглед ми паде на огроман мертечкн јексер, који је стрчао из дувара, уп]>аво више моје главе. Ја оеетих како ми колена поклецнуше. Тада се сетнх како сам јуче стао под овај јексер. ме])ио колико је јекссј) вишн над глаком, поеле скннуо кајиш с окова, обвио га себи око врата, на нробао би ли га могао горе намакнути ]>уком на јексер, кад бнх доле стао на окруАо трупац, који би носле једним покретом о'п;отр.1,ао испод ногу. Сећао сам се, како сам у тај мах мислио: „Ја се не мнслим пешатн. Ах, боже

како се не оојим. ја сам узимао каЈиш, везииао га себи око нрата, намицао га на јексер, и, стојећи доле само на облпцн, која се колебала иода мпом, ја сам мислио: „како бн било, кад бих сад отиснуо опо дрво исиод ногу"? Затим еам онет смицао кајигн с врата, силазио са трупца и мислио да.ве: .Наравно, ја ово чнннм тек онако, што ми је тако ћеФ да тако чиним, а ја у стварн и не мислим да се вешам. Боже сачувај '•. Јес, тако сам ето мислио јуче, н -гада ми се чнннло да све ово збиља раднм у но])малном стању, али сад сам вндео да сам ја са онаком истом лакоћом могао и извршити ово самоубиство, са каквом сам га нробао. Тек сад сам иојмио, како сам био

сачувај ! То ми ни на ум не пада, али што близу смрти, кад сам се јуче, стојећн

да не прооам, како ои то изгледало, кад оих неш-го хтео учинити" „Али што то да пробам, какве су -го луде нробе; то је махнитост ! ■' „А што оиет да не нробам? То би значнло да се бојим? Страх ме да не наслутим! Ево, баш за инат, хоћу да пробам, па шта ми ко може! . . . . Ето такак сам разговор још јуче водио сам са собом, и као да је ту предамном био неко, коме сам хтео доказати

на оолици, заииткивао. „како би било да је сад отиснем испод ногу"?! И тек сад сам разумео, да је евс до сада моје душевно стање било полу помућено ; да сам ја под ударцима тешке несреће чисто био шенуо памећу, и да је она моја привидна мирноћа у ствари била проста онесвећеност, крју човек осећа пос.ге страховитих удараца, кад му се норемети цела живчана система. Нојмајућп то, ја сам благосиљао сузе које ме спасоше из овога очаја. гнастапит.е се.>