Мале новине

16. века као и оетатак човечијег коетура. Ономад опет кад су радници копали темељ ка нови део цареког двора, који ее сад ради нашао је један радник добро сачувану куглу и у њој кутијицу с, неких 900 дуката. — Освета преваренаљубавникаНеки Јосиф Пољак, имућан газда у АнтаФалФи, у Маџарекој, живео је већ дуже времена у љубавним односима ,с удатом женом Јулијом Хорешевом, која је била у месту чувена лепотица. Пре кратког времена заводиХорешеванеког другог и остави на цедилу Пољака. Овај, бесан од .љубоморе, реши да јој ое за ту неверу љуто освети. Ту пре неки дан дочека Хор^шеву на улици и нрободе је седам пута ножем, па како је погодио у срце, палајемртва на земљу. Забоде нож нокрај мртве жене у земљу и оде у суд да се сам пријави. Убијена жена је маги троје деце. — Нова примена електрицитета. Од неког времена улице Чикага у Америци енабдевене су електрнчним моторима иа чишћење обуће. - Ф&НОДГОВОРИ - РАЗГОВОРИ ) паспаљ — шомче (свршетак) Мени г. Американац довикује да ћутим кад је о Милану рсч, да „зуба не номолим", да „ни беле не прословим." Али овај захтев као да и њему самом изгледа чудноват, јер одмах за тим додаје: - „Па за што као — питаћеш ти?" т. ј. као нитаћу ја г. Американца, за што да нн зуба не смем помолнтп кад је о Милану реч. И он је одмах готов с одговором и на ово питање. „За то што си ти доброме, Милану чак и за, сво.ју главу дужан" вели мој Ниџа. Ствар је дакле просга и јаена; мене је зајечареки еуд оеудио на смрт, „Добри" Милан ноклонио ми је главу и номиловао ме, с тога данас еви нека вичу на Милан, ја морам ћутаги. Какав је да је другима, он је мени добар и предобар, јер мп је кривом и осуђеном главу иоклонио. Ја ћу на то само укратко нриметити. Пре свега да ли се г. Американац сећа да је читао .једну моју пренирку с бив. краљем, где је речено да крад. Милан има мени да захвали '.) Види 176 бр. „М. Новина". Заузот око селидбо у нов дом иуређења нове штампаријо, ја еам моро прекинути мој разговор с г. Американцем Оаш онде где је ствар најзаннмљивија, стога овде продужујем.

што сад жив и здрав шета по Малој Азији. На тај мој прекор нико није одговорио. „Американац"мора водити рачун о тој околности. Баш да узмемо дакле да ме је краљ Милан спасао, у том случају ми би овде били квит. Но ту сад долазе и друге околности. Ко је то што ме је хтео убити? Од кога ме је то енасавао краљ Милан? Је ли од г. г. Рајовића н Храниеављевића ? Зар то нису биле проете слуге Миланове, прости послуптницн њсговн и извршитељи његове воље, и његових наредаба!... Дакле Милан ме је заклањао и спасаво од себе сама, од своје рођене самовоље н обести ! Прво ухвати невина човека, стрпај га у окове, мучи га и вуци но хансанама, осуди га на смрт, али ту стани и не изврши нресуду, па се после пријави, да ти се да благодарност што си човеку епасао главу. — Дивни су то спасито.ђи , ајош краснији г. Американчеви нојмови о правди и захвалности. Курјаци су у толико бољи од Американчевог „доброг човека™ што бар не тражс да им жртва коју даве буде за то још и благодарна. Тимочка побуна још је и сувише нова да би ее хладно и правилно могла нроценити. Али и према ово Факата, што су до сад обелодањена, ја ево смем узети на се одговорност за тврћење, да је власт ову побуну подстицала, изаливала и за њу се спромала. Гарашаниново одетупањс, Хрнстићов долазак, цело држање Хрнстићево, нонашање власги за време нобуне и после ње, поједине изрекекраљеве еве то показује да краљ Милан није био тако далеко од буне као што ее обично нредставља. Није нростодушни пок Теша узалуд узвикнуо: Каква срећа што се ова нобуна сад десила! Да је ствар потрајала још годину две, да се свуда спреме као што је бпло у Књажевцу — онда зло! За 3—4 дана бунтовници би ушли у Београд!" Американац ме назива пашчетом и ј грози се што баш ову иоследњу годчну \д<пш безочно лајем иа бив. краља 1 ). Међу ТИМ баш за овц аоследњу годит/ | дана ти сн се Ниџо цршиио био уза ме, тако да ми ниси давао мира ни |дању ни ноћу. И кад сам ја тако неваљао човек што вичсм на Милана, ') Американчев чданак пун је израза као ,пашче" „лајеш" „ил.ујош", „лижеш табаие" и т. д. н т. д. све леише од л е п ш е г а. Да се науче овако д е л и к а т н н" и а р а з и држимо да није било потребно ићи чак у Америку; довољно би било да је Ниџа од евоје куће у Пожаревцу одшетао до у оближн.у циганску махалу.

онда шта ћеш ти но три пут на дан | код тога неваљалца, и шга ћеш баш | за ову „последњу годину", кад сам се но твом тврђењу највише проневаљалио ? И какав си онда ти човек, какав си ги жалосни карактер кад о једном човеку имаш најгоре мишљење, а овамо му не избијаш из куће, користиш се његовим гостопримством у лиету, нудиш му све своје услуге, у очи га хвалиш и иреузносиш, и то све до синоћ, а јутрое уетајеш и ви! чеш да сва чаршнја грешти: „Еј, људи, чујге, ово је грдан неваљалац, и то јје нарочито од ово последње године ; дана, и ја то нотпуно знам". Јес, г. Американче, ето тако си ти ;са мном ностунио! — ностуиак низак и гадан. Ти си ме сам тражио; ти си мс сам нашао; ти си ми се сам натурао за пријатеља: ти еи сам гурао у I „М. Новине" твоје чланке; ти си ми сам досађивао твојим хвалама у очи, чак си нланирао и некакву велику нодитичку начелну заједницу, аја сам I нуну годину дана, с нравом хришћанском трпељивошћу све то нримао и с истинскнм гостољубљем давао у листу меета и таким стварима твојим, | с којима се ни пијан не бпх могао еложити, као велим човек је тако убеђен, иа шта ћу муИ на један пут мој Ниџа, онај иI сти Ннкола „Амсриканац" који толико ј прича о ноштовању туђега убеђења I не може да свари ни то што сам ја I у моме роћсном дисту, у најучтивијим изразима исказао својс увсрење да се с његовим чланком не слажем! И тако издази, један слободоуман човек, један вајни „Американац" не може да поднесе мисао да ко може имати и друкчије уверење но што јс : његово! . Слободоумље једнога Николе „Аме'\ риканца" безгранично је. Али да ко ј сме о „племснигом" Мидану мислити друкчије но он, то већ ни американчева широкогрудоет не може да издржи, и ту онда Настаје лом.- Никола лети као Фурија, ломи у иарампарче евоје многогодишње пријатсљство са 'мном, напада ме бесомучно, јсдном речи гради се читав лом. Унитајте за што и Никола вам неће умети рећи. Ако то није аФриканеки онда не знам шта је дивљаштво. Овојим нападом на ме Американац, I је учинио ниску будалаштину од које | се како чујем приватно сад и еам стиди. С тога је Јамачно и утекао у „вреI ћу брашна", и е тога ваљда и заслужује назпв наспаљ момче. П. Т.

ТЕЛЕГРАМИ 20 ЈУЛА Цариград. Порта спрема једну окружнииу својнм преставннцнма у нностранству, те да објаснн догађај е посдедње недеље. Данас су похапшенн многи Јермени, који не живе стално овде. Држи се да број ухапшених прелази 300. 17 јула умрло је у Меки 71 а с/утра дан 84 од колере. Влада је наредила нужне карантинске мере. Лондон. Сир Фергусон изјавио је у посланичком дому, да су Португалци задржали један пароброд афринанског друштва и да су официре и екипаж, пошто су их заробили, послали у Килиману. Портуталска влада телеграФски је наредила да се строго казне онп, којн су извршили ову конФискацију. — Још није уткрђено време за примање протектората над Занзибаром. Султан занзибарски и енглески консул договарају се о мерама за укинуће домаћег ропства. Париз. Службеио се демантује вест, да је Француска влада послала аргентинској републици ноту, тражећи индемнитет за Француске сународнике. — Апелапионо суђење у ствари метамургичног друштва одложено је за среду. Летроград. Објављен је декрет о емисији 15,625.000 рубаља облигација државног железничког друштва руског. Лопдон. „Тајмсу" јављају из Буеносајрееа, да је преседник Колман издао маниФест на народ аргентински, позивајући га да чува благостање и слободу, које је земља уживала под његовом управом, и приписујућн револуцију апсурдној амбицији једне политичке странке, која се хтела натурити целој републици. Вилхелмсхафен. Цар јеу подне отпутовао на Хохепцолерну у 0стенде. ЗВЕР-ЧОВЕК

роман Емила Золе ПРЕВ0Д С ФРАНЦУСКОГ

(60)

Денизе је у свом одушсвљењу дошао до евоје нове сиетеме, хоћаше млого о њој говорити, али се врата ошкринуше и одаџија промоли главу. Али ире него је одаџија нроговорио, једна рука у рукавици отвори врата ншром, н уђе нека смеђа госпођа, на њој елегантне црне хаљине. још је лена и ако је претурила педесет година. Ја сам, драги суднја! Задоцнила сам, али ћете ми опростпти, је л' те ? Рђав пут, од Доенвиља до Руана три миље, а код онако рђава пута мора човек иутоваги шест миља. Денизе уетаде учтиво. — А како вас сдужи здравље, госиођо? Од недеље се нисмо видеди. — Врло добро.... А ви, драги еудија, јеете ли ее опоравили од страха што вам је задао

мој кочијаш? Тај ми је момак причао да вас у мало није изврнуо, тек сто били одмакли два километра од замка. — 0 није било ништа! Кола су само труцнула мало јаче. Већ сам и заборавио Али седите, и оиростите мп што морам опет будити вашу тугу овим страшним догађајем. Тако сам мало час молио и гоеиођу Лашњејеву. Е Боже мој! Па кад већ мора бити Добар дан, Бсрта! Добар дап, Лашњеју! То бешс госпођа Бононова сестра ногибадчева. Пол.уби евоју братаннцу а рукова се с њеним мужем. Остала је удовица у тридесетој години, била је удата аа неког Фабричара који јој је оставио велико имање, а и сама је већ била богата, јер је имала удела с братом у Доенвиљу. И живола је ио вољи, имала је нгго јој срце зажели; а нлед светом се градила тако уредна и тако нростодушна, да су у Руану махом слушали њену реч. Већ двадесет н нет година дочекивала јс у замку .т.уде из суда, па ваљда због тога или но свом укусу волела је суд, волела је све оне људе из суда што су на њезиним кодима долазили из Руана и одлазили, као да је трајала у њеној кући непрекидна свечаност. Па ни сад сс није смирила/ говорили су за њу како се материиски стара о неком мдадом судском чиновпику, који беше син чла-

на еудскога, господуна Шомета. Она се јако заузимала да со син унапреди, а оца је непрестано зивкала к себи и дочекивала га најљубазније. И још сачувала је једнога пријатеља из старих времена, такођс судију, који беше нежењен; а то је господин Дебазеј, литерарна величина из суда руанскога, његове су песмице знали људи и на памет, а биде су фино срочене. Он је дуго имао засебиту собу у Доенвиљу. Сад је нревалио шездесету, дође евакад на ручак као етари друг, коме костобоља не допушта ништа друго до само да со сећа лепих усномена. И тако је она својом љункошћу још освајала и ако је залазида у дубљу старост, нпко нпје ни номишљао да јој ту моћ иориче, и она не беше још наигала на такмаца, осим прошле зиме; тад јс опазила да јој је такмац госпоћа Лебукова, жена, неког судије, крупна и црномањаета, којој беше око тридесет и четири године; њој беху ночели често долазити судски чиновници. То је госпођу Боиопову мало текнуло те је од тада изгледала сетна норед њене обичне веселосги. — Дакде госпођо, ако допуштате, настави госиодин Денизе, ноставићу вам неколика питања (нАстАви -а?: се)