Мале новине

1

аграде стоку иа и саме људе, а посде сваке такве поплаве плодне њиве и ливаде претварју се у камеиите пустиње, засуте дебелим каменим слојем и шљунком сваљаним и сплаканим с голетних брда, на којима је немилосрдна секира сељакова оборила и носледње дрво — и све то да се понавља скоро сваке године, а слободни грађанин српски нити хоће да нрокопа и управи реку, ни да пошуми голетан вис, а тако исто да га и нико други не може на то натерати. Да српски привредник може држати своју стоку без кошаре, без свињца, без заклона, с мало злехуде хране и без икакве неге, а да га за то нико не сме ни ружно погледати. Да српски грађани граде своје куће од плетара и чатме, а међу тим камење хоће већ да их затрпа. Даље да граде куће с тако несретним распоредом, како ће сви укућани вечиго патити од невралгије, зубобо.1ве и стотине других болести добивених од промаје. Да општинска кућа, гробље, школа (ако је има), шума, мајдан, воденица, једном речи да све оно што се назвало општинска имаовина српског гра1;анина мора изгледати као рушевина и опала напуштена развалина, а да га нико ие може натерати да то поарави. Ево изнесох само неколико примера. Али зар би у тим случајевима била повређена уставна слобода, кад би енергичне етарешине народне устале да се евојски боре иротив ових грехова народних? Околишним путем дакле ја ево опет до!)Ох на иитање које сам ставио још одмах у иочетку: Има ли власт ираао да слободнога гра/јанина сриског нагна, на, ■рад? Можда ће многим изгледати чудно што ја толико напирем баш на ово питање. А јш оно језаме-

не веома важно. Све што ћу рећи у низу ових чланака основано је на закључку изведеном из овога питања. А тај закључак гласи: Српској земљорадњи, трговини и индустрији, у опште нашој целокупној привреди може се само тако истикски и трајно помоћи, ако се на ту ствар употребе крупна државна средства и добар део целокупне радне снаге народне, и то кроз нодужи низ година. Тај би се посао радио по систематском, напред утврћеном илану, при чему би с једне стране имало мудро да се заиоведа, а с друге без иоговора да се слуша. Стручни људи нроучили би и одредили шта и како има да се уради (на прилику који путови да се подигну, које реке да се регулишу, који иредели да се пошуме) и онда би се то морало безусловно и без одлагања изврШИГИ. Морало би се — то је она права реч, управо она чаробна реч, која би све свршавала н на коју ја највише полажем. „Не може се", ,,нема се кад", „нема се откуд" — те би речи биле непознате у речнику наших големих напора зарад нашега великог екоиомског преображаја и васкрснућа. ,, Мора се" и онда се може све! Као год што се може, кад се мора, по читаву годину дана да стоји с пушком у руци на граници, па још и сваки дан да се бије, гине н крв пролива и то о свом рођеном круху и руху (реквизицију опет даје народ, онај исти народ што се бори на међама отаџбине) — тако ће се исто моћи кад се морадне да изађе у маси на рад за економски напредак. И тај ће рад бити плодан и родан; народ ће у брзо осетити користи од њега и на крају крајева благосиљаће онога који га је натерао да буде човек, да урадн оно што њему самом највише треба. Уверен, дакле, да се без „ мора се и ништа велико не може учи-

нити на пољу нашег економског васкрса — ја се питам има ли држава право да на економском пољу изговори то судбоносно „мора се и ! И мој је одговор да, држава не само да има то право, но је то још и њена најсветија и најпреча дужност. То право државино није прописано ни у једном одељку новога Устава, али оно је записано на оном истом камену темељцу на коме се држн цела модерна држава. По оном истом праву ио коме те отаџбина зове нод барјак да се за њу бориш а по потреби и да ногинеш кад то заишту њени велики интереси; по истом праву ио коме те држава нагони да служиш у војсци, да дајеш дете у школу, да пелцујеш децу, да уступаш део свога имања кад држави затреба за јавне потребе, да не смеш узимати већи интерес од 12°/ 0 , и т. д. и т. д. — по том истом лрав} т држава је овлашћена да од целокупне радне снаге народне узме 10, 20, 30, 50% управо да узме онолико колико јој год затреба те да том радном снагом (коју би реквизицијом храниле саме општине) целу Србију изукршта путовима, те да свако село веже добрим путем, да управи, прочисти и обезбеди реке, да прокине заобидне планине, да прокопа протоке и свеже пловне реке, да подигне мостове, да пошуми све голе врлети, да исуши ритине, да засеје упарложене утрине, једном речи, да за 10—15 година начини од Србије бар у том поглсду балканску Швајцарску. % Ох хо ! Па ти то хоћеш нове кулуке, нову ангарију, нове глобе и терете на народ! Онростите! — да ли се то зове кулук, или ангарија, или још и друкчије — ја то не знам а мислим и да није од знаиаја за саму ствар. Али што знам на чисто

и несумњиво то је, да нико неђе доћи из света да нам за бадава начини и поклони оно што нама треба, а мучно да ће и милосрдна небеса нас ради предузимати каква чудеса, да нам без нашега рада и трошка исуше наше ритине, или очисте наше зајажене реке и посвршују друге послове. Што год дакле треба овоме народу он то мора сам себи привредити. Сви ми, почињући од владара и државе, па до последњег новинарског писца, гледамо у народ кад нам нгго треба. — Само народ нема у кога ногледати и нема се на кога надати до у бога и у своју снагу. Наш је економски пад голем, и наши напори морају бити горостасни да се отмемо од ове економске сушице.

БЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ Премештен. Миниетар војннлреместио је на елужбу ари инвалидеком одељењу миниетаротва војног, војносудског мајора г. Димитрија Миеирлића, досадашшег вршиоца ре<1>ерента :<а војно судство нри дунавској дивизијекој команди. * Одликован. Г. Димитрије Протпћ, днректор нолугимназије крушсвачке, одликован је орденом Св. Саве трећег степена. * Бирачке карте. Г. министар унутрашњих дела издао је распис свима нолициским властима, у комс им напомиње како је дознао да се протура погрешно мишљење, да не може добити бирачку карту онај, који норез за прво нолгође пије платио до 1 августа. За то у том раснису објашњује, да 110 члану *37, закона о изборима посланика, еваки који до 12 сеитембра закључно нлаги норез нрвог полгођа о. г. (ако не дугујс нгго из раније) в и добије иореску књижицу (чл. 84. закона о норези) има ирава на бирачку карт/Ј. Кријумчаре дуванске од сад ће, ио закону о уређењу округа и срезова, извиђатн и судити уирава града Ниша а у Београду полициски квартовн. Ио

ПОДЛИСТАК КРБЛВ& Г0ДИН5. (ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА) побклежио П ера Т одоровжћ чк* ( 12? ) Место да разбере овог јадног човека, да га освести н леио га обавести где је и шта је, наметни г. Официр, на питање г. Гигино: „где смо ми ово ?" — одговорн подругљиво и циничкн, чисто као да се ругао и светио мукама овог човека: — „А, ево нас пред , Гранд Хотелом" г. Гиго; сад ћемо ту на меланж и на једну партију иикета." И тако се понаша млад, бајаги образован човек, академски оч>ицир, коме је но врх свега г. Гига био још и прОФесор. Да не би сумња пала на другу г.г. ОФицире који су тада с нама били, рећи ћемо да је овом господину име Милан, и

да је тада био поручик. Он је доцније изнео још и тај лажан глас, да се г. Гига бајаги градио луд, те је та неиотинита вест после растру]бљена чак и по страној штамии. Кад смо га доцније корели за тако понашање он се правдао: „Ја сам тада рачуиао да се ви више нећетс ни вратити из Зајчара!" Коментар није потребан. Док нам се г. Гига шапућући јадао шта му се десило, један од г. г. ОФВДира примети: — Господо, молим да се јасно говорн да сви чујемо. Шанутање је забрањено.— ј Ми пресечемо тај разговор и пређемо на друге ствари. Чим нам је дозвољено да го- | воримо, кајута одмах оживе ; ходали смо, разговарали, нричали, па онда окретосмо и у певење. Прво намолисмо Гашу да нам | сам нешто пева. Он нам отпева једну несму руских политичких осуђеника, кад их гоне у Сибир, па онда^неке руске романце; најпосле смо сви певали у хору, па на | крају и играли. Тако у галами, песми и вајном весељу и не осетнсмо како нам пролетеше 4 часа. ј Дежурни ОФИцир објави да је поноћ — ми смо бнли у Смедереву.

„Дакле, стигли у Смедерево. Куда ли ћемо одавдеУ" Тако смо сс сви питали а нико није умео одговорити на ово питање. Сва наша заииткнвања код г. г. ОФИцнра остала су неусиешна. Они су строго чували тајну куда нас ноде. Док смо се ми спремали да изађемо из лађе, двојица од г. г. ОФИцнра оду да нареде даље што треба за наш пут и да удесе како ћемо изаћи из лађе, јер „Делиград" нс беше пристао на мссту где лађе обично пристају, већ даље, ниже, скоро под самим градом смедеревским. Како смо доцније сазнади, капетан нашег брода скинуо је велики терет с врата кад смо већ једном и])испели у Смедерево. 11)ему су биле издате иајстрожије наредбе. На случај да покушамо најмањи метеж, војници су имали заповсст одмах да пуцају, а капетан брода да нригна лађу уз аустриску обалу, а у случају какве вслике и преке опасности и да је потопи заједно с нама, пошто би најпре истурио на обалу војнике и матрозе. Бојали су се и тога да ми лађу не запалимо, с тога нам за све време док смо били на лађн нису давали жигљице, и кад је који од нас хтео пупгати, то је вршено под надзором ОФицира. (Наставиие се.)