Мале новине
БРОЈ 213
УТОРАК 7 АВГУСТА 1890
ГОДИНА III
ИЗЛАЗИ СВАКИ ДАН
БРОЈ 10 П. Д, ЦЕН4 ЗА СТРАНЕ, ЗЕМЈНЕ
НА ГОДИНУ . НА ПО ГОДИНЕ ПА 8 МЕСЕЦА
30 ДИНАРА 15 „ 9 „
IX РЕТ1Т Ј0ША1.
ДНБВНИ ЛИСТ ЗА СВАКОГА Претплата из унутр. лолаже се само код пошта Ба Београд нема претплате В9" Ј1ИСТ СЕ ИРОДАЈЕ НА БРОЈ ПрВ
ПиСМА И РУКОНИСИ ШАЉУ СЕ НЛАСНИКУ ,.МАЛИХ НОБИНА" ЦАРИГРАДСКА УЈШЦА БРО.Т 6. Претплата се црима код свију пошта у Србији ИЕНЕ ОГЛАСИМА На првој отрани од петитног реда 20 пара дин. а на четвртој од петит реда 10 нара дин. првпослдко стдјб 50 пдрд дин. ОД ПЕТЕТНОГ РБДД ШШЕ 2Е1ШВ
ОГЛАСИ ЈЕВТИНО И СА СЈШКАМА
;!А СВАКО ОГЛАШЕ1БК ПЈ1АЋА. СЕ ДРЖАВКЕ ТАКСЕ 20 ПАРА ДИН.
ВВЖИ ОГЛАСИ ПО иогодви
Ни-
ФОГОГРАФСКИ АТЕЉЕ V Београду први и најбоље уређен и да сам за свој солидан рад одликован од Његовог Веднчанства Краља. АЛЕКСАНДРА и одзивом поштоване београдске публике. Не жалећи огромне издатке, ја сам набавио најновцје и најсавршенцје ФОтограФске апарате из прве руке — Париза, па и најбоље раденике из иностранства тако да сам у стању све оно што се у Паризу и осталим европским престоницама ФОтограФијом постизава и сам данас овде постићи. Још ми је част до знања ставитп, да са ФОтограФијом, ма како оне биле мале и старе, увеличавам до природне величине а тако исто израђујем их и са масном бојом. Сада је лепа нрилика, да свака нородица, која има слику свог драгог покојника, да може код мене умереном ценом добити слику и у ириродној величини а израђену са масном бојом — како захтсва. С поштовањем Л. Лецтер краљ. срп. дворски Фотограф Београд, Теразија, преко од кварта теразиског.
595.
5, 7, 9, 11, 12.
I 8
Ај^ магараца маџарске расе, нешконљених, што већег . I раста и два мазгова, ку^ нују се одмах. Обрати се Паји Убавкићу винару више „Славије".
НАШЕ УЈЕДИЊЕЊЕ (ПОЈШТИЧКИ РА8Г0В0Р) (НАСТАВАК) Право да кажем, на ово питање странчево ја застадох убезекнут. Питање је било и нјшродно, и умесно, и тако близу памети; мени
се чак чинило да сам га Ја сам себи већ толико пута етављао, и опет у том питању било је нечега ненадног и чудног. Прва мисао која ми у том тренутку дође на јум била је : — Збил>а! Је ли могуће да се до сад тога нисам сећао ?! Странац је јамачно морао опазити моју забуну; он брзо продужи: — Јес, јес, зашто до сад ништа не покушаете да сс уједини Србија и Црна Гора? Странац ућута, упре поглед у ме и очекиваше мој одговор. Ја промуцам збуњено. — Па како ће? Између њих је турско земЈвиште, оно као клин раздваја Србију и Црну Гору. Ја сам и сам осећао да мој одговор није управо никакав одговор. Још боље је то морао осетити мој странац. Био је устао да по1>е. Сад махну руком и опет седе. Мене новуче за капут и рече: — ЗбиЈва, седите да се озбиљио разговарамо о овој ствари. Појава језацело веома интересна. Човек са стране ие може да је разуме, па ма како критички нроматрао ствар. Можда ћете ви моћи да ми дате нека обавештења. Странац прекиде док уиали цигару, за тим настави. — Чудно, веома чудно. Од постанка ове данашње Србије ви
једнако сањате о свом народном уједињењу. 0 томе је изговорено хиЈвадама ватрених беседа, испевано хиљадама пламених песама, ваша књижевност нуна је раснрава и чланака о српском ослобоћењу и уједињењу. Сви ваши листови сматрају за своју патриотску дужност да бар по једном недељно проговоре што и о српском уједињењу; ви држите да је све ваше чак до Цариграда; бар народна песма наивно пева како сте ви позвани да дигнете крст на Аја Софији ; ви се сећате чак далеке Сент-Андрсје у срцу Мађарске и сматрате је као српски град; полажете право на Далмацију; на славама наздрављате : „до године да бог да у Сарајеву" (славили) сећате се дакле свију српских земаља и за сваку велите да ће бити ваша, да ]1ете се кад тад ујединити, само о сједињењу две независне српске државице, о сјединењу Србије и Црне Горе нити што говорите, нити што радите, чак то нигде и не спомињете, чак ни у песми о томе не говорите? — Било је и има и родољубивих појединаца и иатриотских дружина и политичких странака које су истицале за задатак ослобођење и присаједињење Боснеи Херцеговине и на тај рачун грађене су завере, ковани планови, нодстицани устанци, вођена нроиаган-
ПОДЛИСТАК КРБ5.В& Г0ДИН5.
(ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА) ПОБЕЛЕЖИО Пера Тодоровић
(Ш)
Један од г. г. ОФицира долеети к мени. — Ама Н1ТО не стегнете те окове! — А што да их стежем ?! — Па да не лупају ?! Нек лупају. Кад не марим ја, шта ма рите ви? — Свет се узбуњује! — Какав свет? где је тај свет? Официр оде напред, а кроз ноћ се разлегала и да.ље јасна звека окова. * На привременој железн. прузи Смедарево Плана био је свега један вагон у
дешен мало бо.ље да се могу и путници у њему возити. Тај вагон спреман је, чини ми се, за Кра.ва кад се он при пут возио још недовршеном иругом железничком. Био је то обичан пресек, скројен од дасака и удешен да се има где згодно еести; изнутра је био обложен зеленом чохом. Нас деветорицу утоваре сад у та кола, утоваре, велим с тога, нгго су нас збиља морали дизати и товарити ношто се сами нисмо могли нети. Ми се разместимо у овим колима како смо најбоље могли, неки потражи згодно меето како ће мало и прилегнути, пошто се целе ноћи није снавало. Најмлађи од г. г. ОФИцира седне међу нас — наравно да буде присутан нашем разговор \, а остала двојица наизменце су долазили к нама и одлазили у нредње одељење где је било још 3—4 сранца — Француза —- некакви железнички чиновници. Ови Французи с љубопитством су завиривали у нас чим се врата отворе од наших кола; нарочито као да су их интересовали наши окови. Тако што
они ниеу имали прилике да виде у својоЈ домовини. Чета војника, која нас је пратила, сместила се у двоја кола остраг. То су била кола што се употребљују за превоз песка и осталог желез. материјала, дакле са свим отворена, тако да су војници били јако изложени ветру и хладноћи, а било је веома хладно, нарочито после по ноћи. После кратког чекања воз се крене. Кола су се тресла и луиала по неравној прузи, јурећи највећом брзином, каква се смела дозволити по овој јошровитој и недовршеној прузи. С почетка смо разговарали, после је разговор бивао све типш и ређи; најносле и заћутасмо. Сваки се удубио у своје мучне мисли; неки су и закуњали. Наслоњен у једном углу ја покушам да заспим. Али сан је бежао са мојих уморних очију. Заспати се није могло, али уморан мозак као да утону у неки дремљив занос. (НАОТАВИЋЕ СВ)