Мале новине

мароду и држави. 0 томе је млого и мдого пиеато, и еви, који су у нозоришту гледали чиету, праву и истиниту гаколу народну, бпли су уз оне, који су тражили, да се позориште не само одржп, него да му се још ставе на расположење и довољна материј ална средетва, како би своме узвишеном задатку могло што боље, шго потнуније одговорити. Ко је само пратио развој нашег позоришта, тај ће знати, с каквим се тешкоћама морала свака Управа да бори, те да позориште одржи на висини свога задатка. С једне стране гледале су, да се глумачке снаге одгаје и спреме за свој позив, а с друге опет старале се, да се нађу што већи извори, из којих би ее могла црнети средства за његов опстанак. У та два правца ради и данашња Уцрава нашег Позоришта. Онаје свим силама својим прегла да се позориште извуче из мучних Финанциских неприлика. И ако је вазда износила новитете од најбољих наших и страних пиеаца, ипак привреда није била таква, да би се подмирили сви трошкови и издатци који су од преке иотребе учињени. Једини извор, била је државна субвенција, но и оно је преполовљена и тиме је управа стављена у две тешке алтернитове: или да отпусти половину свога особља, или да позориште са свим затвори. У првој, и ако се пола иерсонала отпусти, опстанак је несигуран, јер се цео анарат нозориштни неможе онако крстити, као што то захтевају сви услови у којнма иозориште живи и ради. У другој, иала би тешка и праведна осуда на све нас, а нарочито на државу, која није кадра била, да то једино Позоришге у Краљевини Србији одржи и опстанак му осигура. Ми знамо, да су данас државни издатци велики, ми знамо за све оне обвезе, које стоје нрема Србији, ал' опет ова субвенција нити може, нити је кадра да олакша Србији њен мучан положај. Па баш за то, требало би, и право би било да се позоришту његова помоћ не украти, него да буде у целипи онаква, каква је и прс одлуке Скупштинске била. Птггање ово врло ]е важно. Преко њега не треба тако олако прећи, јер и јучерања бугарска послала је већ неколико својих нитомаца у стране државе, да се за глумце изобразе, а у велико раде да подигну у Софијн народно своје позориште. И баш у томе тренутку, наше позориште стоји на две раскрсннце н чека своју пропаст.

Ми бн радо прихватили свс жртве, само да се Позориште одржи и да се сачува од своје — пропасти. Ни један од нас ноће спорити, да је Позориште нотребно свакој културиој држави. Оно има свети и узвигаени задатак. Оно је нагаа народна гакола; оно облагороћава дугау и срце, а осећајс опле мењава, једном речи, позорпгате је расадник свега што је лепо, племенито и узвишено. Као што смо извештени, Управа Позоришгна све чини, само, да се Позориште одржи. То јој служи на част, јер се види, да је прожмана родол,убљем и својом светом дужношћу. Она не може и не треба да има одговорност за ма какве евентуалности које би постале. Све што је у њеној моћи лежало, она је учинила. И ова потоња појава, која је отргла неколико ваљаних снага од Српске Талије, не може да баци мрачну сенку на Управу, погато је она немоћна да се одазове обвезама нрема своме персоналу. Једини спас Позоригата лежи: у аовраЛају г^елокуине субвенције. Само онда може опстати, може напредовати. Уверени смо, да ће Г. Министар, Проевете све учинити, да се Позоришту у овим тешким приликама иомогне, јер иначе, историја би записала : да је НаЈ )одно Сраско Позоригите штворено за време министроеања г. А. Пиколића. То би било и жалосно и — неоправдано, јер г. Министар воли позориште, и у више маха давао је израза, кодико га цени и уважава. Ми учинисмо своје. Љубннко

ИЗ БЕЛА СВЕТА Девојка атентатор. „Њујорк Хералд" доноси из Гватемаде оппшран телеграФски извештај о атентату, који је I извршила еињорита Христина Барундиа на северо-американскога посланика Мизнера. Девојка је ћерка ђенерала Барундије, који је у носдедњем устанку, у'_борби с пристаништин чнновницима, од ових погинуо, кад су напади на северо-американску лађу „Акапулко", на којој је он био, у намери да га ухвате. Девојка је при| ступила посданику, који је седео за ; својим столом за иисање и упитала гаје: „Јссте ли ви американски носланик ?" Мизнер јој речс : „Јесам, чиме вас могу послужитн?" На то га она закрвављених очију нанаде с онгужбом да је он крив за убиство њенога

оца. Мпзнер пожуша да умири девојку, али узалуд. Ван себе од јарости и н са сузним очима — нотеже револвер и опалн га на носланика. Срећом метак удари и уставп се у дебелој правничкој књизи, коју је носданик држао у руци. На глас револверског пуцња уђоше људп у собу у ухватише девојку. Мизнер није дозволио да се девојка прогна. Кад је нредседник републике ђенерал Баралис чуо за догађај, нонудо је посланику загатиту. Удовица и општина Барундијева тражили су од Харисопа оштету за погинулог ђенерала, који је био једини хранитељ породицс своје. СМЕСИЦЕ — Чувари Бизмаркови. Тајна полиција, која се до сада налазила у Фридрихеруе, по жељи Бизмарковој уклоњена је. Наредник Јод са својим потчињсним подицајцима врагио се у Берлин. Јол, носле своје дугогодишње службе, иде у пензију као и сам кнез, који је своме верноме чувару одрсдио од своје стране знатну пензију. — Наога као опијум. Француски медицински листови јављају, да се у некој каучушкој Фабрици у Бостопу, у којој раде махом жене и девојке, оназило да су сви радници у некаквом онијеном стању. Поведена је истрага и доказадо се да је томе наФга крива, која се унотребљује за чишћење каучука. Радницн су признали да од наФте осећају тако пријатан мирис, да га увдаче у себс. То удисање иснарења наФгиног пма на човека дејство као хашиш или опијум.

РАЗНЕ БЕЛЕШКЕ

споменица*) Српску гнмназију карловачку подигао је и основао Димитрије Анастасијевић Сабов у договору н но савегу блажено| покојнога митронодита Стевана Стра| тимировићаведиког пријатеља народне просвете, утемељивши фонд гнмназијски првим својим прилогом од 20000 Фор. и каснијим толпким истим, у који су отпцали по примару његовх I многи родољубиви нрилози његових еуграђана Срба Карловчана и неких /'5 Ј _ '■ ; Р *) Ово је српски текст споменице, коју је ' напиеао директор гимнајнје карловачке г. Стеваи ЛалиЦ и која је наиисана на латинеком и српском језику, увидана у темељни камен нове гинназијске аграде у ср. Карловцима, приликом освекења 12. маја о. г.

родољуба ее страна п у псчетку ообивања и касније све од најновијег нрамена. Прва та српска гимназија ! бида је отворена месеца новембра1791 год.; ногато је основно писмо Димитрија ; Анастасијевића потврдно био нар Ле: ополд Н. 30. септембра (П.октомбра) 1791. и смештана је бнла од ноетанка свога на овоме истом мссту у једној подугачкој згради са сокака, у којој су још за митрополита Павга Ненадовића латинске школе биле, и једној из дворишта, која је касније назидана. Гимназија ова билаје од посганка свога једнака са свима осталима, но када је год. 1849. изишло ново устројство за гимназије, сматрана је ова гимназија по истон као приватна, а год. 1873. 9. марта добила је од високог ц. кр. главног заповедншНтва као земаљске управнс области у Загребу нраво јавности. Али се одавно опазидо, да су проеторије гимназијске тескобне, да не одговарају нотребама гимназије, ни са гледишта педагошко дидактичког, ни здравственог и да треба стару зграду новом заменити. Опазио је то још год 1857з. блаженопокојии 'патријарх Јоснф Рајачић, кад је у овој гимназији завео VII., а за тим и VIII. разред. и жељу своју, да назида нову гимназију, јавно казивао, и материјал спремао, ади је у тој жељи и преминуо. И као да је промисао божјн тако хтео да сдаву и част оенивача нове гимназијеке зграде за кардовачог грађанина и сина сачува као заслужна да је са својим ведиким претходником Сабовом подели. Исто је жеља и родољубпве груди блаженопокојнога натријарха Германа, сина карловачког, загревада који видевши да због тешке бољетице и телесне немоћи неће моћи за живота видетисвоју замиеао остварену, оетавио брату своме преч. г. Стевану Анђедићу, пароху митровачком и чдану конзисторије у аманет, да подигне на истом месту, где је и до сада бида, нову гимназију, који кад је поверени му аманет незаборављеног брата свог у седници од22.јунија1889. патронату гимназије еаонћио и саизволење од истога узнајтоплију захвалност добио, потписао је 12. (24.) Фебруара 1860. уговор са архитектом будим пештанеким Јулијсм Партошем да за 162500 вор. сагради но предложеном нецрту ведику и депу зграду на један снрат зи гимназију српску и за богословеко училиште. Ову дакле нову гимназију, којој се данас темел. удара, на истом месту, на ком је стара гимназија 99. ! година етајала, саградно је будим! пештанским арихтект Јулије Партош 10 трошку преч. господина Стевана

ЗВЕР-ЧОВЕК РОМАН Жмила Боле ПРВВОД С ФРАНЦУ ског

(77)

— Нећу) вас оетавити саму, одговори он мало мекше, ади ваља иам чекати сахат и више.... Хоћете ли да евратимо у коју ка®ану ? Она ее насмеши, беше срећна што се мадо раскравио. Брзо му рече: — 0, не, не! Не водим содети.... Волим више шстати с вама под руку, по улицама, куд год хоћете. И она га еама умиљато узе под руку. Сад није био онако гарав од пута. Он јој је сад нзгледао као гоеподин човек, лепо убучен, понашао се као грађанин, држи се некако ионосиго као човек који јо навикао на слободан ваддух и на пркоеење опасностима сваки дан. Северина ннје никад опазнла овако јаено као еад. да је Жак деп момак, лице му округдо и правично, бркови

врло црни а лице бело: само су је доводиле у еумњу његове очи које је крио и окретао од ње. Да ди за то неће да је погдеда право у очи што је рад да остане господар од своје воље и да радц чак и против ње? Она је била још у неизвеености, подишли бн је мравцн сваки пут кад помисли на онај кабинет у улици Рошеров °ј) г Де се решавало о њеном животу. Њој је сад била једИна жеља да овога човека, који јој дао руку, задобије еа свнм, да буде са свим њен, да се свакн пут, кад га погледа, његов поглед сусретне с њезиним. Тад би он био са свим њен. Опа њега није водела, ннје чак нн мисдила да га воли. Само се трудила да га задобнје, како га се не би више плашила. Ишлн су тако нсколико минута ћутећи, кроз неирекндну гомиду света, што је врвео по том крају. Гдешто су морали силазити с тротоара и предазнти преко улице између кола. За тнм се нађоше пред парком батнњодским, ко1и беше готово пуст у то доба годпне. Поеле јутрошње кише беше ведро и врло благо време; према топдоме мартовском еунцу нупио је јоргован. — Да уђемо унутра? рече Северина. Доднја ми та светина. И сам Жак хтео је свратити у парк, нехотнчно га вукло да буде с њом на само, а екдоњен од света.

— Ту или ма где, рече он. Хајдемо. И зађоше шетати лагано поред рудине нзмеђу дрвећа без дишћа. Некодико жена носаху туда малу дечицу на рукама. Прође и по неки човек преко баште краћнм путем, журећи се. Они прођоше преко рекс, попеше се између стена; за тим се вратише, доста уморни, нрођоше кроз јелашје, које се угасито зеленило према сунцу. И у том крају усамљеном и склоњеном од света нађоше клупу и седоше; ниеу се ни договориди хоће лн ту еести, већ еедоше као да им је ту бндо заказано место. — Данае је баш депо време, рече Северина поћутавши мало. — Јеет, одговорн Жак, еунце је огрејало. Али њихова мнсао ннјо ни најмање бави ла о томе. Жак, којн се клонио женскиња, мишљаше какви еу га то догађаји зближнли е овом женом. Она је ето ту, додирује га г оће да овдадањим, и он ее томе једнако чудн. Од последњега иепнтивања у Руану, он внше није еумњао: та је жена еаучееница у убнетву у Кроа-де- Мо«ра. Али како? Под каквим околностнма? Је ди њу на то навела љубав или неки ннтерее? Он ее тако запиткнвао, а није умео одговорити. (НАСТАВЖ&К СВ).