Мале новине

(

дружина. Сви присутни одушевљени његовим заношљивим. патриотским го- ј вором, поздравили су га б у р н и м: ,,ура!" н „живео!" После овога. пошто се већ бидо приближило подне, отворио је гађање председник београдске с т р е љ а ч к с дружине Дешјанин, с два метка, а пуцање је остављено за по подне. Завршујући овај наш извепггај, придружујемо се жељи г. Драгашевића : да од 2000 стрехаца буде у скоро 200.000 момчади, чијих и одушевље них за свету ствар, за остварање светс нам задаће, за уједињењем раскомаданог Срнства. —

тактике да се држи социјалпстичка партија Један бирач упита: „Шта би било кад би у скупштину дошла социјадистична већина?" „У том случају ни би смо изабрали за девжзу — „сачекати", одговорио је Либкнехт Ни једна влада није у стању да се трајно одунре вољи народној. Немачка држава ће постати или држава демократско-социјалистичка или ће настати страпша катастроФа."

Т.

'^ЛЛЛЛЛ

ИЗ СРПСКОГ СВЕТА „Матица Српсна" држала је своју годишњу скуиштину. Седница је прошла доста бурно. Ствар се тиче нок. Мише Димнтријевића. У извештају сгајало је да је члан „Матице Српске", Миша Димитријевић, ногинуо од убилачке руке. Радикални чланови „Матичини" хтеди су да се те речи „од убнлачке руке" избаце и око тога се нороди жива нрспирка. На послетку, всћином гдасова остаде онако како је извештај гласио. „Матица" је на овој ссдници наградила између осталих драму „Ускоци" од Св. Љ. Гавриловић са 200 ф .: потом „Геолошки анади балканскога подуострва. Уређује Ј. М. Жујовић Књига I." са 10 Фор.; „Амазонке" песме Вл. М. Јовановића са 65 Фор.; „Дарови неба", песму Војиедава Ј. Идијћа са 30 Фор.; „Правда у Босни и цртица из Сарајева и „Најица" цртица из Потисја од Мите Живковића с 20 Фор.; „Од Београда до Рашке и натраг од истог нисца са 30 ®ор.; „Паја Јовановић, академски сликар" прилог ист. српеке уметности, опст од истога нисца, са 30 Фор.; и још друге списе. Одбивени су: „Момир" трагедија од Н. Ђорића; „Гроб" песма од С. Јов.; н још неки други сниси. Југословенска академија у Загребу, ко.јој је заштитник вдаднка Штросмајер, говори се да ће најзнатније сдовенске публицисте напменовати за своје чланове, да би тако показада словенску еодидну мисао. КЗ БЕЛА СВЕТА Социјалистичке наде. Ово дана држао је у Берлину чувени немачки социјалиста Дибкнехт говор. Говор је погдавито био носвећен расправљању какве

МАЛИ ПОДЛИСТАК. СМРТ НЕКА ЈЕ ПЕЧАТ МОЈЕ ЉУБАВИ Како је то било? — Ево и читај, и мој нријатељ, чија је сестра скратила свој живот, | да би доказада своју љубав, пружи ми нисмо, које је имадо горње нитање да објасни. Писмо је гласило: Анка . . . Ја више немам речи које би одје| кнуле моме уху као тепање мајчино, које нас подсећа на рано пролеће детињства, речи које обећавају и пружају у једно исто време. Ти знаш да је твоје име мени значило што и светиња. Ја, и поред тога што сам те толико љубио дрхгао сам да га споменем. Ја еам те звао свима оним именима којима се радују мала деца у колевци, али се бојах да те ословим твојим именом: ево, да то данас први пут чиним. Моја је љубав нрема теби била ггровиђење! Анка! Кад би знала како у мојој узбурканој души тутње ужасни валови; кад би осетила само један део бода оног нечувеног мучења мојих груди... — 0! Кад би осетида ! Да би разумела све ово, треба да разумеш шта је то љубав. Како је то лепо бити љубљен! ј Човек се сећа детињства, те су усиомсне лепе и ведре; сећа се смрти | брата, или ког другог срцу мила створа, те су успомене мрачне и тужне, п само треба једна искрена суза да | ублажи онај бол који се у томе треј нутку осећа. Ади сва ова оеећања имају своје било. Да, свега се човек сећа; али кад се сети прве речи које прогепају усне ј драганине: ја те љубим, првог поз| драва кад нзговори његово име, првог осмејка, који цвета нун пољубаца на њеним ружичастим уснама, свега тога кад се сети, он осећа неко блаженI ство, чини му се да је у випшм ре|тонима, —■ регионима неба! Ови су осећаји Анка трајнн. Они, нити имају у прошлоети своје ју«',

пити у садашњостн своје ланае, они имају само једио време — вечност. Љубав је нешто више од светињс, она је Бог, чистија од сузе она је чедност, праведнија од судије страшнога суда, она је оличена невиност. И ко сме скрнавити ову чедност, обешчастити ову невиност — овог анђела у одећи људској? Бити сретан само зато што смети мислнти о оној коју љубимо, задовол.ити се тиме што знамо да смо у њеној бдизини, не желнти ништа до то, да и она нас л.уби, ведрити своју душу њеним осмејком, савест њеном искреношћу, задовољити ерце њеном наклоношћу, једном речју: бити ерећан. Анка! Ја те овако љубљах, ти беше идејад мојих идеада, срећа моје среће ! А сад ? Јуче ме при поздраву онако погледа, онако осмену! Шта значи то? Ко ти даде права да на ведрину моје душе нагониш облаке твоје мржње? Зар онда кад ми цела васиона са свима њеним природним даровима, изгледа само за то да је створена, да покаже своје недостатке — твоју величину, кад нролеће није ништа друго до јутро твога чела, кад зраци сунца на заходу нису ништа до одсев твојих зеница, кад жубор нотока, дрхтања новетарца, није ништа друго до жеља твојих жеља! И зар на ову уобразиљу одговараш твојом охолошћу! Мени! који сам дрхтао од најмање пеге на сенци твога лика, мени, којн сам страховао од најмање срџбе које би навдачиле боре на твоме чеду. Мени, Анка, који сам те толико љубио! У животу људи није се крвавија драма, од ове у мојој души одпграној — одиграла! И то само зато што си се онако насмсјала! Ни удар џелатове секире, ни писка мајке за утопљеним јединцем, не може онако одјекнути, као осмејак који је јуче са твојих усана на моју душу нао. Па п после овога би смрћу могла доказати своју љубав! 0! Анка! .Та сам те шкад толико љубио. ја се и тд сећам овог Лепог сна, ког би желео да траје хиљаду година. Некад ми је живот био вечито пролеће, јер еи ме ти љубила, а сад ми и иомисао на њ' звони у ушима као ужасна реч: гроб. Само је смрћу срећан. 2—VI— 18.. у Меету Твој Миленко

Ја сам те љубила, ја те и сад љубим, смрт нека је нечат ове заклетве, ! — заклетве твоје 2—IV— 18.. „Анке" * * * Ови последњи редови беху додати женском руком. Погледах у очи свога иријатеља, он плакаше..., па, еавијајући писмо додаде : И он је до ње сарањен Истог дана. Своју је љубомору смрћу платио! Јадни Миленко! Мени беше све јасно.

КЊИЖЕВНА ПЉАЧКА „Шабачком Радикалцу-. Ми смо поодавна увели обичај, да пред изборе донесемо у нашем листу упуство за председнике бирачких одбора: шта и како имају радити, од ночетка до краја избора, па да им радња буде закона и нравилна. Та уиуства названа су „МЕМЕОТО" и штампана су и ове године у нашем : листу. Овај посао за нас је нарочито ј изра))ивао један од наших првих правника и „Радикалац" је лако могао знати да наше уреднишгво свакојако кошта тај рад, јер је посао тежак и не може сваки да га изради како ваља. ' Излажући се трошковима да дођемо до тога рада, ми смо, наравно. рачунали да тиме наш лист добијс више кунаца и читалаца —- једном речи: радиди смо за се, а не за шабачкога „Радикала". Међу тим шабачки „Ра дикал" без нашега знања и питања, дохватио наше бројеве и комотно нае опљачкао. И он, који је до сад увек само с »огрдом сномињао наше имс, сад се није стидео да бсре пдод с ! нашега дрвета, а наравно у своју корист. Рачун је прост. Сви нредседници бирачких одбора на томе крају а и многи бирачи, који хоће да контродшиу да ли избор тече правилно, место да се обрате намаикупе „Мале новине" или засебно одштамиаиу књижицу, коју смо издали, куповаћс шабачког „Радикала". Ова пљачка, дакле, у толико је ружнија, што је потскла чисто нз новчаних рачуна. Но „Радикалац" је овде правио рачун без крчмара. — Књижевна својина не може нн у Србији бити нусто ! масло као што није нигде у свету, и ако „Радикалац" не буде нохитао да накнади штету, коју нам је свесно п намерно овим почипио, обратићемо ! се Суду.

ПОДЛИСТАК КРВ&В& ГОДИН& (ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОВА)

победежио ГГера Тодоровић

(141)

Прво оде г. Гига. Он се дуго задржавао; више од по сахата остао је код лекара. То је био иеки његов земљак и позиаиик и он је унотребио ову прилику, да се с њим мало разговори. После дуга чекања ја навалим на ОФицира, те и мене одведе лекару. Помоћ је била слаба. Истина, лекар је био ту, али, која вајда кад није имао никаквих лекова. Но он учини што је могао и нас повраги натраг у собу. Том приликом ми г. Гига очита лепу вакелу. Још при доласку ја сам га био увредио једним изразом; док смо улазили у кућу и тискали се по блату испред басамака г.

Гига беше пустио узицу од својих окова да се вуче по блату. Тако закаљана, та је узица нри сваком кораку Гигином шибала то лево, то десно, и обвијала се око ноге, то једном, то другом. — Но г. Гига се беше нешто заговорио и није то опазио: удари та узица и мене, а ја онако како сам био срдит викнем г. Гиги: „Море Гиго! што не дигнете ту узицу? Шта ми је ту вучете, као квочка дретву, те каљате људе?" Гига је тада оћутао; али сад при повратку од доктора стане ме корети: „Да, богме; као квочка дретву! ПроФссор велике школе, а ви га сравњивате са квочком! Како ће те да нас други онда поштују, кад се ми сами међу собом не поштујемо!..." „Ама, за бога г. Гиго V ПГта сте били

спустили ону узицу „Пустио узице! — Ех, боже, чуда, — пустио узице! Ваљда је мени ту сада било до узице и још и нато да пазим!..." И г. Гига је продужио даље прекоре. Повратив се у собу, затечемо остало друштво где већ беше засело за вечеру; већ поскидани, они бејаху засели за оно мало јела, што се могло спетљати на брзу руку.

Приседнему и ми, те мало повечерамо За нреме вечере један г. ОФИјцир — поручик редов — нричао нам је разне сцене из побуне. Причаоје, како су побуњеници бежали, чим војници оборе ватру, како је негде на једном месту командат редовне војске викао побуњеницнма да се предаду — били су на близини од сто корака и могли су се рахат разговарати. — На тај нозив ОФицира мећу побуњеницима појави се некакав човек у уским чакширама и црној шубари. Изгледало је, као да им је то неки старешина, јер су сви други ћутали, а он се упустн у преговоре с командантом. Командат одмах да миг двојици наредника, да иза једне букве узму на око овога човека. Носле кратких нреговора побуњеници одбигае све услове за предају. — Нашкомандант им натодовикну: Бога ми ће те се кајати! Командат побуњеника на то плану и викну: Још прети овде! Шта га гледате? Пали! (наставиће се.)