Мале новине

Дворски каииџик и Круписана цтапка. Обадве су приче занимљиве и живо ће интересовати читаоце. Прва] ])с иочети да излази одмах и свршиће се у десет бројева. Друга | ће иочети да излази 15. новембра I и трајаће до половине децембра. Да би наградили ревност наших | читатеља, с којом читају наше новине, решили смо се да уведемо једну новину, обичај који на занаду поетоји, а којег до сад код нас није било. На име: установићемо премије, т. ј. ко год редовно држи наш лист, добијаће преко године по једну лепу књигу или слику на дар. Претдлатницима из унутрашњости разаслаће се књига нреко поште. За ова три месеца, до нове године, претплатници ће добити на дар књижицу у којој 11 е бити или какве одабранс ирииоветке или какав иозорншни комад, или иначе какав занимљив и корисан састав. Надамо се да ће нас наши штовани читаоци и од сада, као и до сад, одликовати евојим поверењем. Уредништво.

БЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ За покој душе своје поч. жене Ленке г. Таса Миленковић 'судија дао је 100 динара Дому за спротну децу. Боље подушј е г. Миленковић за цело није могао учинити. Како би лепо било пред Богом и људима, кад би се и многи други на њега угледалп. на на овај начин давали нодушје мртвима место онога како се даиас обпчно чини * Награде. — Дбзнајемо да је управа, вреднога „Ду навскогакола јахача књаз Михаило " користећи се нриликом сакуиљене у Београду дивизиске коњице из целе дунавске области, рада да да видћивогзнакасвоје нажње, теданагради најбоље јахаче, као и најбоље коње (домаће) у целој дунзвској дивизији. У овој ће цељи ићи, како дознајемо, нарочити ' изасланици код г. министра војног, да га умоле да дозволи да се ириреде: „утакмице дивиаисш коњице"

из територије на којој „ Дунавско коло" \ „на ширењу јахачкога духа и побољшању домаћег коњскога соја", ради. ј Ове би се угакмице (ио брзини коња, нравилном јахању п ваљано однегованим коњима) имале ириредити на завршетку вежбања поменуте коњице. Надамо се да ће г. минисгра овај иредлог обрадовати и да ни његова номоћ неће изостати. Ово је одиста прилика да се великсше делу масе народне — дивизиСКОј коњици, отвори воља ка бољем неговању коња као и к* витешком, јахачкоме духу, како пи и домаАим а и државнмм потре.бама што боље одговорили. & Нов консул. Г. Хуго Суничић трговац у Одеси, Србин Приморац, наименован је за српског почасног ђенералног конеула за варош Одесу. ИЗ ВЕЛА СВЕТА Интересна открића. Познати руски дипломата у оставци г. Татишчев, који је и до сада био чув.'н због својнх динломатских списа, а у последње време због свогаписања у Бугарској, изазвао је ових дана читаву буру у руској, па и у страној штампи. Мудроме динломатп десило се на име оно, чему се није надао, ашто веомајако личи на извлачење асуре, којо му је у пријатељству учинио Отамболов. Ствар је текла овако. Пошто је још ранијс писао много о Бугарској, Татишчев се крене, да сам евојим очима види како стоје ствари у Отамболовљевој царевини и благополучно стигне у СоФију. Посетио је многа лица од уплива, на између осталих отиде и Стамболову. Шта су њих двоје тамо говорилп, то они најбоље знаду; тек довољно то, Стамболову је овај долазак брата Руса био добро дошао. То је било управо пред изборе и Татишчев је Стамболову дошао као наручен да покаже целој Бугарској, како он може, ако хоће, с Русима баш да се и измири дакле, највећи грех за који онозиција окривљ УЈе Стамболова, а то је да је завадио Бугарску. с Руеијом може бити ноирављеп за једну ноћ. Бугарска може бити измирена с Руеијом и то иросто зависи од Стамболовљеве добре НОље. То је Стамболову требадо за опозицију, а;и му је Татишчев био дошао и за еамога кнеза. Сам Стамболов дао је кнезу разумети, да Татишчев не долази као прост човек, већ

да ту има мало и политике, и то политика. која се не води без знања и одобрења царсвог. Отуда је кнез требао да види, како је Стамболов моћан човек, јер ево и Руси хоће с њим да преговарају и ако га иначе мрзе. Отамболов ее дакле нуно послужио приеуством г. Татишчева, а колико је овај видео вај;1,е од Стамболова виде ћемо сад. Вратив се у Русију Таатишчев одмах поче писати о Бугарској. Отамболов га пусти, те Татиштев сам својеручно нише: како у Бугарској управо тече мед и млеко; како је Стамболов ипак велики човек; како није истина да се у Бугарској влада нритиском, као што се у Русији обично миели; а ако се, где .где и употребс етроге мере, тојс нроето с тога, хнго јо опозиција нротерона. Пошто је тако Татишчев огиевао химну Стамболову, овај сад наједаред устаје и објављује, преко „Келнских Новина," дајеТатишчев нудио њему, Стамболову, измирење е Русијом: како му се хвалио да је израдио савез између Руеије и Француске п сад му остаје једпна жеља даизмири Русију с Бугарекбм: како му је иудио чак да признају Еобурга, да помогну да се бугарска нрогласи независном и да заузме Македонију, а да за све то не траже ништа више, но војнички савез с Бугарском и да се бугарско иристаниште Бургас уступи за руску Флоту. Стамболов тврди, да му јс Татиш чев говорио како он тврдо верује, да би могао шдојствовати нристанак рускога цара н« ове ме}>с • управо , као да му је нагласио, да цар већ зна за тај корак Татишчева и да одобрава, али он, Стамболов, велиј никако није могао пристати на такве захтеве ру ске и одбпо је са свим понуду Татишчева. На Татишчеваи пре овога била је новика у Русијиза ово његово носледње мување по Бугарској , а још кад прочитају сад ово, како га је Стамболов насадио — биће јада од њега. Тек ће сада да внди Рус, шта је византизам. ... .->«<- 1'.' ЕБ БАЈГКАНИЈЕ Цар Александвр купно је ведики брод „Јарослав" за 30,000 рубаља, па га је ноклонио црногорском кнезу Нп коли. Овај брод нодобаи је и за борбу. Очекује се скоро у Бару, где ће се иредати кнезу: до дал>е наредбе, иа лађи оетају ]>уски морнари.

Словенци се крећу! Има једно југосдовенско нлеме, које није многобројно и којс је било нотиштсно тако, да се једва. кретати могло. Немци за ; мало што их нису угушили. То су ; СлоБенци. Данас су Словенци разбу! 1>епи , особито одани словенској узајамноети и велики су пријатељи Срба п Хрвата. ТаФеова влада их је до сада подупиралаи неколико им је шко.та подигла, али је то све мало бнло. Словенци се сад крећу на живљи нолидитички рад. Пре неколико дана држали су у Љубљани једну конФеренцију, на којој су присуствовали изасланици словенI ски из Крањске, Корушке, Штајерске и Истрије и Хрвати из Истрије, Приморја, а било је п гостију из Загреба. На тој конФеренцпји донесене су резолуцпје, у којима се тражи, да I словенски језик буде заступљсн у суј дству. Траже се словенске школе, да ; се на правничком Факудтету у Г]зацу предаје и словенски и да се територијално Словенци оделе, те да пмају евоје поднамесништво, као шго имају Талијани у јужној Тиролској. Од срца се радујемо овоме покрету ј наше браће Словепаца и желпмо нм најбољи уепех! ј СИФИЛНС У СРБИЈИ Од Др. Милоша Кандића , окружног лекара (НАСТАВЛК) За еузбијање сиФилиса код нас па првом месту нужио јо доста новаца и доста ваљаних лекара. Сем тога, трсба сузбијатн све оне нзворе, који ову болест подхрањују и шире. ПроФилакса сиФилпса еастојала би се у овим ^ мерама: 1. Отворити три пут већи кредит у државном буџету за додатке лекарима. који лече народ и за остале нотребе око треблења сиФилиса, јср до• садања сума од 40.009. динара недовољна је. 2. У сво срсзовс гдс има доста спорадичног еиФилиса послати пгго ире лекаре са бсзграничним овлашћењем, ' да може врнштп прегледс над свима оним породицама. без обзира на иол и године старости, о којима се сазна | или само дочујс, да има еиФИЛиса. 1Бихова би дужпост била, да сваког трећег месеца преглсдају све становништво I но цслом срезу, због оних случајева спФилиса који су Сакривени, или за које народ и не зна. да је баш то си-

ЗВЕР-ЧОВЕК РОМАН Е1мила Золе ПРЕВОД С ФРАНЦУСКОГ (95) Она је хтела да јој се говори само о пријатељству; казала му је одмах да не ћс бити никад његова и да би било врло ружно окаљати то чисто пријатељство, којим се она толико поноси и које жели поштовати. Он је за тим доирати до Зелене Удице, њихова уста саставише се опет жарким пољупцем. И она се врати кући. Баш у тај исти мах иочео је Рубо спавати на својој старој колсаној наслоњачи у својој канцеларији; он је устајао по двадесет иута преко ноћ , сав ломан. До девет сахати примао је и испраћао је вечерње возове. Нарочито је имао иосла око приморскога воза: било је ту много покретања, па запрега, па експедиција и све је сам

морао надгледати. После тога кад је дошао експрес из Иариза и одвојио се, Рубо је вечерао сам у својој каицеларији, на једном крајичку свога иисаћег стола, појео је парче хладна меса, што му је послано из куће. с два иарчета хлеба. Последњи воз, воз мешовити из Руана, стиже на станицу у дванаест сахати и по. И на празним кеовима завлада мртва тишииа, где који пламен гаса још је светлуцао, сва станица утаја се у иолу иомрчини. Од свега особл>а остадоше два чувара и четир нег људи од иослуге, на расположењу потшефовом. Они су посиали у главној стражари; а Рубо, који је морао да их буди на најмањи шум, тек је придремао и био је на опрезу. Војећи се да се у зору не усиава, навио је свој будилник тачно на пет сахати, јер је у то доба требало да устане и да дочека први воз из Париза. Али од неко доба нијс могао да спава, добио је несаницу, сваки час превртао се на својој наслоњачи. Он онда устаде и поче« шврљати по станици, оде чак до скретњичара и ту се мало поразговара с њим. Облаино небо, ноћна тишина утиша најзад његову грозничавост. После некога хрвања с лоповима, беху му далн леворвер те га је носио свакад у џепу

напуњена. Рубо је тако често тумарао до зоре, па чим онази да измиче ноК, он се врати жалећи што није имао на кога окресатн, а међу тим би му чисто лакнуло кад види како се беласка небо и како се из номрчине помаља огромна бледа слика станице. Сад иак свитало је око три сахата, и он се вратио те прилегао на на својој наслоњачи, спавао је као заклан, докле га год његов буднлник није пробудио. У нетнаест дана, четвртком и суботом, ишла је Северина на састанак са Жаком. Једном му је казала како њен муж носи уза се иун револвер. То их је мало поплашило. Истина, Рубо ннје ниКад ишао ноћу до депоа. Али им се нпак учинило да су ти њихови састанци по но1ги оиасна ствар, и баш за то што су опасни — беху им: још слађи. Они су нашли врло згодан закутак. То беше нека станица иза кућ е Совањатових; станица између гомила угља, којесу изгледале као необичне зграде од црна мрамора. Ту су били са свим склоњени. Па крај станице беше мала стаја за алате, у њој гомила празних џакова на којима је било врло меко седети. (Наотавићк се)