Мале новине

један чунак, у други "и трсћи и извуче руку. Кад отвори руку, њему с-тоји куглпца. Председник је пропустио опет неке гласаче, па је иосле глув гдасао, иошто му је понова објашшавано од стране председникоВе. Трећн пут, кад јо отворио руку, пије блло куглице. Види се да је гласао, али за кога, не зна нп он. Овај је мало чуо и то с муком, али како лн Ке сс објашњавати онима, који су са свим глуви? И да ли бп онп могли да гласају, а да не повреде тајност гдасања ? И баш ако гласају (впде од других), да ли ће ошг знати за чију су листу гласали? У „пзборном закбну" овога нема. К. П. ИЗ СРПСКОГ СБЕТА Разглирице у доглу црногорскога кне за. „Пестер Лојд~ доноси о овоме следеће: „На двору кнсза Николе већ од некога времеиа трају размприце у нородици. Отуђавање кнежово од свога зета кнсза Петра Карађорђевића Давно се опажало, но од како је умрла кнегиња Зојжа, од то доба распраје узела такав махЈдаје сам цар Александар <5но иринуђен да посредује, како не би раенра прешла у отворен сукоб. Повод тој распрн је. слеДећи. Жспа цара Алекеандра.Ц. завешталаје кње-, гињицИ Иорки један милијун рубаља, коју је суму кпсз Никола обећао датн као мираз кнезу Петру Карађорћевићу. Но кнез Никола је за живота својо ћерке давао зету. познацајући његову сувишну наклоносг ка кнрташким играма, еамо пнтерес од тога новца. Кнезу Карађорђсвићу још за живота своје жене то није било пово.вно, но он је инак ћутио, само из разлога, што није хтсо, тражењем новаца од таста, увредитп своју жену, коју је веома поштовао. !1о после њене смрти ствар јс већ друкче стајала: књегиња Зорка оставнла је носле себе једно детс п то је дете јединн наследник тога новца. (Јад кнез Карађорђсвић тражп да му сс изда новац, којим он по затсону има да унравља до пунолества свога детета. Но кнез Никола никако не пристаје на то н војводн Лајхтембсршком (другом зету кнеза Ннколе) би ловерена мисија да ма ио коју цену пзравна те породичне распре. С тога је он и дошао на Цетнње.

ИЗ ВЕЛА СВЕТА Размирица између иорте и васеленског патријарха на нуту је да сс изравна. Порта је спремна да даде велнкс повласгице, али именовање бугарских владика мора васеленскп патријарх да сматра као већ свршен чин. Руско и Француско посланство, које је досад живо помагало патрнјарха, опомише сада и само на умереност. Признање републике. Енглеска је признала нову бразилијанску рену блику. Бродовске команде добиле, су иаредбу, да ноздрављају нову бразилијанску заставу. Зулуги Шхгаут-паше Бушатлије, у ПаштровиЋита 1785. ИРИЛОГ к српско.г историли од ДИОНИСИЈА МИКСВИЋА (наставак) VI. С према Челобрду на јужној сграни, далско окол^ иетнајеет мннута лежи село Ђењаше. „Судино брдо", Тако звато што су на њему Паштровнћи нскад о својим потребама вијећали н о догађајнна судили, лежи му на источној, а .на занадЈ- прострЈге се иред

њим равнпцс окићене разним пнтомнм дрвећем: на јужној Чесминово ; а на сјсверној Учачпца. И у овом сслу има мала црквица посвећена светом Оцу Николи. Њу су сазпдали сељани некад кад је колсра морила, али то вријеме нсмамо чнм обиљежнти. Кад су Турци овуда прнјсшлп, опљачкају село н црквицу поруше тако, да се у љој ни данас не пјева Бо жанствена литургија. VII. На врху брда Учацице под селом Ђенашем на сјеверо западној етрапи, мо])у на поглсд, бијели се мала црквица. Сазндали је Паштровићи у славу светога оца Саве, ирвог сјшског архијепископаи нросвијетитеља, у вријеме кад јс у Иаштровпћпма колера морила, а ако ћемо вјероватн историјп из. уста народнпх, у шеснаестом вијеку. Кад су ову црквицу сазидали, зав јетовали су сс и постити у славу њс-1 гову цијелу седмицу иред даном њс гова спомсна. Овај завјет и данас Паштровнћи, ако не свп, а оно већнном, испуњају: као завјет својих предака. Турци су и ову црквпцу порушилп, алн су је Паштровићи на скоро обновили. Бпла је оиет запуштена да сс у и>ој није литургисало биће већ петнасст година. Прошле годипе нешто су сс Ђенаши поправилп, да се у њој литургисадо да дан светог Саве ове године. VIII. Блнзу Ђенаша на јужној страни лежп село „Врба" и ово село има малу црквицу носвсћену светом великомученику Димитрији. Она се бнјели у малом дубовом грмсну одма впше пута, на јужној странн Ђенаша. Путем пспод овс црквице прнјсшли су Турцп, и грдно јс поруше. Тек годпне 1875. сељанп су је нешго понравили. IX. На врху Чесмннова, на јужно за надној страни Ђенаша, бијели се, на лијепи поглед мору, црквпца „Св. Неђеље", и она је спомен побожности нрађедова. Цри Махмутову проласку била је исте судбине које и нред иоменуте црквице. Ова је црква нешто ноправљсна год. 1867. а лијспо обновљена н авлнјом опточена, године 1872. а обновљење ј.е изведсно прнлозима околинпјех еел.ана и других Паштровића. X. На јужно источној страни цркве свете Неђеље, нод впсоком грсдом нросуле се по равницима брежуљцима н стрмснпма куће највишсг села паштровског зватог: Тудоровпћ.*). На путу, којим се у ово село идс из Врбе (Рађеновића), сгоји саборна црква ове иарокије, посвећена усиомсни светог опа Николе, са звоником од три ока и три мала звона. Црква светог Ннколе нешто је дужа од сноменутпх црквнца, али се од њих шнрином и внсином не одлику.је. И она је нз мннулих вјекова а ио нрнлици из петнаестог. Турцн п њу ,опљачкаше и порушнше, алп су је сељани одма друге године обновили, како се и данае вндп. XI. Јужно западио ссло Тудоровићу, под впсоком гредом сгоји кршсвнти бре: жул.ак, а пред њим нукла нред очима низбрдица, која међу околпи.м крше-

витнм Орежуљцима пзгледа као јама. Приповиједа се, да је ту некад био манастир (наравно православни) и надаљс да се једном нролио више њсга на греду силни ошмрк, па да сс под *). По најновијем Шоматиз Лраносл. Еписк. Бококоторско Дубровачкс коисисто]>ијс .оло. село бројн 52 дома, и 264 душо а цијела онКина 052 дома и 32'84 душе.

притнском ове Силне нанастп са свим разрушио, т. ј. вода га о. .нијела! И запста овђс се нјош примјећују остаци' неке грађевине, но којима се може ми-> слити да јс овђе бнла нека знатнија грађа из богатс сриске прошлоети. И још се нримјећују остаци камена од црквсног олтара. Манастнрска црква била је носвећена светој Петкн (26. јула). Покрај овс развалинс и испод ње нрелпао јс Махмуг-иаша Бушатлија с војском, н остатке, којн су т билп смсштени за грађу новога манастнра, поломи и оштетн да се већ грађа није предузела. Годпне 1880 оградили су Тудоро вићи, помоћу прилога побожне браћс Паштровића, на брежуљку, вишс нровале, малу али лијеиу цркву иосвећену успомени разорене манастпреке цркве. Свећена је исте године и благословом Њ. Преосвеш. г. Еппекопа дра Гсрасима Петрановића, освећењс су свршпли Василије Перазић, као игуман прас квички, Петар Миџор, као нрота и парох будванскп, Григорије Митровић парох тудоровски, уз асистеицу моје маленкостн. Ја сам бно срсћан да у овој цркви тај дан иосвећење лптур гпшем. (Наетавиће сс). .ц. СМЕСИЦЕ Опљачкани посланик. Ел-Ал Маади, кога јс султан из Марока нослао нскаквпм нослом талијанском краљу Хумберту, враћао се је пре кратког времена кући с даровима, које је по њему послао талијански краљ мароканскоме султану. Ну на самој граннци Шнањолске и мароканске државе, навалнше на њега разбојници из племена Калука тс га онљенишс. Дарови, које је краљ Хумберт нослао мароканскомс султану, били су веома скупоцени, а међу њима се је налазио: цепни сат украшеп драгоценим камсњем, затим неколико мандолина, које су биле урешене бисерима и слоновом кошћу. Тај ниструменат је омиљен на султапском двору у Мароку. Међу другим даровима, којс јс носио овај посланик, налазила се је скупоцена сабл»а, украшена самимбрилијантима. То је изазвало велики гнев султана, којп је одмах раснисао награду од шесдссет хиљада дураса (т. ј. три стотинс хиљада Франака) ономе којп му донссе главу разбојннчкога вође. за главу свакога другога разбојника раснпсао је награду од нет дураса. Достојевски и Немци. Дела славног руског пнсца Достојсвског задобила су од некога врсмсна у Немачкој ираво грађанства, а немачкп преводи његових дела имаду код немачке чпталачке публике велики уснех. Достојевскога Немци особнто радо читају. Тако на пр. берлннски критичар др. ЛевенФелд всли следеће о делима Достојевскога: „У Немачкој не можеш наићи готово нина ниједну књижару која неби имала Достојевскога у немачком нреводу. Мање књижаре наручују по више ексемпдара дела овога иисца, само да узмогну задоволлггп захтев п тражњу чпталачке публпке". (А како је у нас? Код нас сви много радије читају немачка дела него своја, а камо ли да потраже још руска ?) Нашим претидатницима. 1. Октобра већ је истекао рок претпдате свима оним претплатннцима, који су пдатиди само за три прве четврти. ()д 1. Октобра настала је нова, четврта четврт и да понгге не би обустављале дист, молимо наше штоване читаоце да нзводе претплату одмах обновитп.

Сем других занимљнвих ствари, „Маде Новине" ће, у току идућа трн месеца, донети и ове две ориђиналне приче: Дворски каииџик и Крунисана ирмаика Обадве су приче занимљиве јг живо ће интересоватн читаоце. Прва ће иочетн да излази одмах н свршиће се у десет бројева. Друга ће почети да излази 15. новембра и трајаће до половпне децембра. Да би наградили ревност наших читатеља, с којом читају наше новине, решклп смо се да уведемо једну новину, обичај који на западу ностоји, а којег до сад код нас није било. На име: установићемо премије, т. ј. ко год редовно држи наш лист, добијаће преко године но једну депу књпгу или слику на дар. Претплатницима из унутрашњости разасдаће се књига преко поште. За ова три месеца до нове године, претплатници ће добити на дар књижицу у кој'ој ће бити, или какве одабране приповетка или какав позоригани комад, или иначе какав занимљив и корнсан састав. Надамо се да ће нас наши штовани читаоци и од сада, као н до сад, одликовати својнм поверењем. Уредништво.

ЈАВНА ЗАХВАЛНОСТ Мој добри п никад незаборављени муж НОВАК МАРКОВИЋ—ЗРЊЕВИЋ секретар мшгастарства народне нривреде умро је 1 о. м. а 2 и. м. сахрањен је уз велико учешће нрпјатеља и нознаника. Сматрам за своју дужност на нрвом меету нзјавптп највећу захвалност Њеном Ввличанству Нраљици Наталији, која је благоволела нисменим путем изјавити ми своје учсшће у мојој велико.ј жалости. „^Исто тако изјављујем велику захвалност госнођама: иредседница и сви.ма чланицама Женског Друштва , свима иркјатељима и аознаницима , који својим присуством при погребу одадоше последњу почаст покојнику, а мени и целој породици у нсколико ублажише превелику тугу нашу. Даље, Алексп ИлиКу ироти и првдседнику конз. у нснз. и г. Јоци МарковиИу члану кон зисторијс, који добровољно чинодејствоваше, иевачком друштву „ Сташсовик л н осталој госиОди аевачима , који евојим складним нсвањем увеличапи; тужну свечаност; г. Чеди ПоиовиИу књижевнику, који у своме кратком алн језгровитом говору пзнесе врлнне покојникове: г г. Тоши ЛашревиИу ноштару, Дела Воии чиновнику жељезничком, друговима из иоштанско-тел графског одељења, чиновницима амбулантне иоште, служитељима амбулантне Шите , који, ноложившн вснце на гроб нокојников, указашс му тнме носледњу пошту; свпма иријатељима и ио-маиицима, којн нам брзојавом н ппсмима изјавише своје учешће, а гако псто п свима аријатељима, који нокојнпка похођаху за. све време његове тешке болестн. 10. Октобра 1890 год., у Београду. Ожалошћсна супруга Јелена са осталом родбпном