Мале новине

Њ. Величанство Краљица Наталија, по вестима страних новипа, нс одустаје од своје намере, него ћс скупштини поднети још и онај спор изааван давањем двају различних докумената од стране митрополитове. * Пенсија. Вест о пенсији од 360 хиљада динара, која би се имала дати бив. краљу Милану, није неистиннта, као што је „Одјек" с ираском објавио већ на нротив, вест је потпуно исгинита и ми ћемо о њој говорити у идућем броју. Ј#^ЛЛЛ/\ЛЛЛЛЛ/\<< НРАТКЕ ВЕСТИ + У ђенералштабној руској акадедемији уведсно је обавеано иаучавање исторнје свију словенскнх народа. * Мигко Нилов. онасан зликовац бугарски, којп је летос ухваћен на српскоме земљишгу, предан је бугарској власти.

ИЗ СРПСКОГ СВЕТА На иароброду „Л ро славлћ који је намењен кнезу дрногорском, чине се врло великс онравке, око којих је заузето до 100 л.уди, а еве 1>е коштати на 12.000 рубаља. Главни део реперације састоји се у томе, што ће се дела стара налуба заменути новом. Српско акадешско друштво „зора" у Бечу, на ирвој евојој седници за 1890. год- држаној 1о. ов. мес. овако се конституисало: нреседник Славко Милетић , медицинар . нотиредсеник М. Грацић, правнпк, благајник С- Карановић, медицинар, кљижничар Е. Младеновић медицннар, тајници, Д. Кеслер и М. ДеспотовиК медицинари. У МИНИСТАРСКОМ ПРЕДСОБЉУ (скица из Београда). Имам у министаретву просвете пријатеља кога одавно нисам ниђао. 0 номад ме нанесе пут крај миннстаретва и ја свратим да потражим пријатеља. Момак ми рече да је ту у комншлуку код ФОтограФа ,1едгера, и да ће сад доћи, да га мало нричекам. Ходник је био пун света.; учитељи, учитељице, стари, млади. све ее то нрееамитило на чека да нзађе иред г. министра. Ја седнем на једиу клупу и станем проматрати ову шарену гомилу. Момак уђе у своју собицу ија

сам га лспо видео кроз прозор како седи у тонлој соби, док ми чекамо у хладном ходнику. Мадо постоја, уз стснсне дође нока средовечна жена, у српском оделу, а у црнини. Она климну најлак главом у знак ноздрава оном свету, па стаде у један угао. Нрође још мало и уз степене дођоше два млада човека. Они су разговарали нешто гдасно, но кад видоше како ћути сав остали свет, ућуташе се и они. Али ово није дуго трајало. Они опет проговоришс гласно. Но чим се чушс њини гласови, момак истрча и с прстом на устима привика им: „ист... нет".... Ови се младићи згледаше. — Шта је сад ово ? учини један. — Мир, одговори момак —- г. министар хоће мир. — Ннам, мир. И код других је миниСтара било мира, али оиет није било овако... Момак га пресече: Сад је овако рече ои кратко, — а како је било ире не тиче ме се. Тек што момак ово изговори, чу се звонце од г. министра. Момак јурну унутра; свет се склоии око њега: сви су молили да их пријави. Момак се једва одбрани објаенив да ће пријавитн све редом, ако г. миннетар буде иримао. Момак уђе унутра и не би га за дуго. Поеле изађе * упита. — Има ли којн овде којн је дошао због премештаја'? Готово свп у глас новикаше „ја, ја, ја".... Онда ви слободно идите. Г. министар неће примити ни једнога којн је дошао због нремештаја — рече момак. Међу посетиоцима наста забуна. чућење и иротеети. Како је то могуће! Па шта има прече п важније од нремсштаја! И кад министар ту иеће да саслуша учител.а да где ће и т. д. и т. д. Но момак није више слушао овс, нротесте: он упита даљс нсма ли ко да је дошао за што друго. Почешс се пријављивати. По примедби момковој ноеетилац је имао ца нанише нме на парчету хартије и поред имена да каже шта жели. Карте су биле брзо написане. За тренутак, и момак јс држао пуне шаке, с којима оде г. министру, откуда ее онет брзо врати н нрозва једно име, чини ми се Петар Синђелић. Средовечан човек јави се нз гомиле. Момак му нружи парче хартије с„ именом: — Ви се жаднте на пре.\;%.

штај. Што стс сс јављали кад вам је речено да идете ? Г. министар о мењању размештаја неће внше да чује. Идите одмах на своје меего. Човек хтеде нешто да рекне, но момак га пресече. — Нема никаква одговора! на дужноет! На своје мссто, разумсте ли! — „Ово је чудеено"... поче човек говорити, но њега већ нико није слушао: момак беше ирочитао друго име и сви погледн бејаху сад усредоточени на младој девојци која се јави из гомиле. Ако до сутра не будете на своју ; дужност, госнођице, ваше ће место бити оглашено за упражњено. Идите одмах — заповеди момак строго. I — Али, молим вас, мени је мати на умору.... (женска поче плакати...) I — Г. министар вели да он ниј е лекар њега ее тиче школа и ништа друго; сутра да сте отпутовали! Женска се изгуби у гомили плачући. — Госнодо, вама је речено да се не пријављујете ко је дошао за премештај , а ви сте оиет дали својс карте. Ево вам их. Сви који сте дошли због премештаја одмах да идете на дужност. 0 томе г. министар неће више реч једну да троши. — Каква је то нова мода да господин минпстар разговора с учитељима нрско евојих момака ! — нрнмети један чнча. — Ово је по радикалски н народски — ирошапута некакав плави мла дић, дуге косе. — Чујсш, пријатељу, реци дер ти| г. мнниотру да њега учитељн моло да пх при.ми да ес реч две разговоре, и што има да пм каже, он да им кажс рече Омалсни човек проседе браде. — Пст, пст! превика му момак, јер учитељ бејаше ово изговорио доста гласно. Настаде мали метеж. Из гомилс се протисну млад, иовиеок, црномањаст човск. ухвати момка за каиут, нротресе га и рече му: „хеј ти буразеру, јави ти мене г. министру да му ја изложнм етвар о поернулој школи! — 0 каквој и()срцуло|_цц;1)ли ?,у-^ упита момак. — 0 такој школи, да не иобије децу, на ће носле бидц ђаво крив. Учитељи се на о| 0 згледаше, Неки ее осмехнуше. Ниеу ннали да лп њин друг озбиљно говори и о чему управо говори. Међу ^нм момак цријави овога учитеља и г, министар га прими. Али не прође, много, па се изнутра Ч У к руннијпЈ )'азговО]) : чуше се речи. иКОмедјаЧ^шега"! „обмана"!... Нсћу -Да знам"... Не можс да ее не зиа.... мора да се зна.

Најпосле унутра сасвим загусти вра•га се нагло отворишс, учигељ изађе из миниетареке собе сав зајапурен, на вратима још додаде као завршехак: ....„пред папу ћу лакше изаћи".... Врата на министарској соби затво: рише се с треском. Одмах за тим и: зађе момак и рече свима скупљенима да иду, „г. минисгар не. нрима данас више." Њих 2—3 одоше , али еви остали остадоше да чекају, јер је сваки рачунао да говори с г. министром кад пође кући. „Та ми смо другови начелни нријатељи, живимо се толико година.... Мој Аидрица! Зар он! Та цео свет да се сруши он ће мени учинити што га молим. Тако је мислио еваки од ових људи. И дочекеше нодне. „Андрица" се нојавн из канцеларије, с цилиндром, еа штапићем, с напућеним устима удсшеним за звиждање.... Капе учитељске полетеше доле, али „Андрица" то не опази — он ни малим нрстом нс маче да отпоздрави ове поздраве. Један учитељ ирискочи, то је етари друг: „Добар дан Андро!" — Андра га нзмери од главе до иете и ћутећки ирођс даље. Други нрилази гологлав: —- молнм никорно госнодин министре.... Андра га пресече: Госнодин министар је у каицеларији ! Ма улици је само ириватаи човек, и иемам никаква носла с вама, — иримећује Андра. — Али у канцеларију не иуштају! — нравда се беднн учитсљ. Андра само махну руком: — Одлазитс. И Андра се нзгуби, иестаде га, оде, а радикални учитељи, јес све по избор дика раднкална оетадоше смућени и збуњени да размишљају о илодовима евојих подитичких агитација и уенсха. * Силазећи низ стеиене један од њих узе реч. — 0! колико је приступачнији, номирљивији и на сваку иаметну ствар ногоднији био чак и онај дурновити Владан но ово надувсно.... Учитељу склизну десна нога но углађеном мрамору, он посрте и недоврши своју речсницу. ДВА МИТРОВДАНА * * & 1883. У очи Митровдана време кишовито, цан мутан п туробан.

ПОДЛИСТАК КРБАВА ГОДИЕл (ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА)

побележио

Пера Тодоровић

(164)

ч С леве стране од председника у горњем углу,' био је намештен сто за пнсара (секретара) судског п ту је сад седео г. Мнленко Жујовић. Уз два уздужна зида у сали биле су поређане клупе и њих су заузели махом ОФицири, заинтересо1!ани да виде и чују овај процес. У дну дворане били смо поређани ми; иза нас су стај але клупе, те је изгледало као да можемо на њих сести. али то се смело учинитп тек по нарочнтој изреченој дозволи председника. Између нас и судија стајала су два војника, са сваке стране

стола но ]сдан, и држали наперене бајонете управо на нас. Ушав у судску дворану ми смо се поређали онако како је случајно којп стао. Почињући од лева на десно ми смо били поређани овако: ја, Раша, Коста Таушанођић, | Јоца Симић, Гнга Гершић, Ђаја, 11 <а ј а Михаиловић и Стева Стевановић. , д 0 врата се беше сабило 5— 6 зајчарца, здеђу којима сам нарочито упамтио слику л-екаква кукљаста попа, о коме сам тада знао ,да је нешто сведочио против радикала зајчареких. Док с1уго ми дошли, смесгили се и све се припремкцго за отпочињање суђења већ је било 10 ^асова. Суђење .је отиочето читањем тужбЦ. Тужба }]е била широка и празиа. Колико се сад с ; ећам, она је на мени оставила веома јадан и ( ништаван утисак. Место јакс логичне оптуж|бе, место вешто побројаних п]>авних и :!ак()нск.пх доказа ()• нашој кривици, оптужба је, нн узми ни остави, била прост водњикаЈв уводни чланак, какав се тада писао у |,,Виделу" и какав се сада пише у „Одје|гу," где се опзиција анатемише као издајничка и непатриотичка, као убица мајке С!рбије", џелатирођене земље.

Уз то долазе већ познати епитети о бунтовним смеровима, о непоштовању власти, о презирању скега што јс добро и корисно итд. итд. Ето таква је била државна тужба. ()на данас стоји за])ивена негде у архиви државној, али кад би се извадила и пустила на јавност, уверен сам да не би утерала у лаж ово моје тврђење. Слушајући документа која се читају као доказн напге кривице, меии на једаред дође мисао да по тим документима ценим да ли није који од мојих другова оделито сам за се, знао што за буну и и.иао каква учешћа у њој. Та се мисао нарочито беше нородила о Пашићу, за кога су већ иостојале неке сумње. У овоме погледу најзначајнији је био исказ два наша учитеља, осу1)ених на смрт па после иомилованп. У тим исказима тврдили су као да је Пашић приликом свога последњег путовања у 1883 године у Бољевцу доиста држао неке скупове, на којима као да је донесена одлука да се народ оружјем одупре. доће ли до купљења оружја. (НАСТАВИЋЕ СЕ)