Мале новине

ри гарбразила у иевању, где су услови за напредак у тој вештини далеко моћнији него у позоришту. * Молба. Члановима и нријатељнма нравничког друштва. Познато ће каи бити, да „Прав. друштво," које је, готово рећи тек јуче постало, иијо у стању да само нодмирује све своје | потребе према истакнутом циљу, а да томе не притекну у помоћ пријатељи и чланови овог друштва. Како је друштву прва нотреба, да | створи друштвену књижницу, то је; одбор „нрав. друштва" решио: да се обрати свима члановпма и пријатељима овога друштва с молбом, да га иот номогну прилозима и поклонима у књигама. Одбор је уверен, да ћс се нријатељи одазвати овом иозиву и да ће својим прилозима увеличати друштвену књижницу. С тога умољавамо све оне, који су вољни да поклоне књиге нашој књижници, да се обрате с пИемОм на нредседника нашег друштва Саву М. Маринковића прав. IV. год. * Сзло са игранко!?. нриредиће „Београдско невачко друштво" у крал>евој (великој) нивари у суботу 15 о. м. Програм објавићемо доцније. * Једно питање. Г. Клидис са још некаким друштвом има овде у Београду ! некакву кожарску Фабрику, која ужива волнко новластице. Увози без икакве царине све сировине са стране, ј купује на страни сирове неурађене ј говеђе и бивоље коже, па их овде прерађујс. н т. д. Но овој Фабрици као да ,је мало ште увози -без царине неуређсне коже, већ тако исто без царине увозн и урађене коже. То обично чини он да кад погоди с државом каку лиФера-; цију, иа неможе на време да иреда.! Такво уволсење без царпне урађеног: готовог еспапа у цељи шпекулације; нротивно је закону. Ио реченој Фабрици као да је чак | и ово мало. Ових дана она је учинала ; нешто што јако лнчи на обману. Фабрика је увезла викселдер , али га је | нријавила царинари као борнобир. Фа-! брика има држави да лиФерује викс-1 ледер и даће ј ој викследер довезен са стране и да се то лрикрије она викслсдер нријављује као борнобир да би носле могда рећи како внкследер није ни увожен. -

С ПУТА ПЕОАЧИЕ ДРУЖИНЕ „СТАННОВИЋ" У петак 30. нр. мее., кренула се београдска певачка дружина „Отанко вић" (Корнелије) у Будим, да тамо приреди евечани поменКорнелију Стан КОВићу, ИрВОМ СрпСКОМ КОМНОЗИТОру, II да у Пешти и Новоме Саду приреди евоје концерте. Истога дана, у 2 чаеа но подне ириспела је дружчна у Пешту. Дру жину, која се еастојала из 30 чланова (9 лгенских н 11 мушкнх),- нредводио је стари друг Кориелијев г. Стева Тодоровић, прОФвсор и сликар, у место председника друштвсног Жнвојина Симића проФесора, који због слабости није могао ићи. На станици је дружину дочекало „коло младих Србау и из Пеште, нод предвођењем уваженог Србина Стеве Б. Поиовића, управитеља Текелнјанума. Дочек је бно срдачан. На сганиЦи су чланове чекала спремљена кола, на којима с-у се одвсзли у гостијоницу код „Угарског краља" То носле подне разгледали су јјПешту, ишли у Текелијанум и оперу, где су, ири престављању једног балета, чули музику која је врло лено евнрала вешто нрисвојене ернске, чсшке и у онште едовенске мотиве. Заузимањем Стсве Поновића п „кола младих Срба", било је спремно све. Потребно допуштење од властн за давање концсрта бмло је добивено, улазнице за концерте готово све распродате, на све стране објављено нлакадима и нарочигнм иозивннцама и т. д. Сутра дан, у суботу, цело друштво, заједно са „колом младих Срба'% другим Србима и приличним бројем странаца, нрешло је ла.ђом у Будим, где јеутамошњој п])авославној цркви била литургпја а по том параетос Кориелију. На литургији н парастосу чинодејетвовао је ирота будимски г. Маџаревић еа 5 свештеника и 1 ђаконом, који беху нарочито за ову прилику дошли из околних места. Свсштеници беху обучени у црне одежде: амвон црквени покривен црнином; око стола, на коме беше кољиво, с обе стране по два реда великих свећа. Све је то давало тужан изглед овоме чину. На лнтургији и парастосу певала је дружина нод управом свога хоровође Владислава Ннколајсвпћа Штирског всома складно н лепо. Нарочито је тужан утисак начинило тужио певање Марннковићевог опела, којетамошњи Србп нрви нут чуше. По свршеном нарасгосу отпшла је цела дружина, „коло младих Срба" и

. ј бстали ношгиваоци Корнелијеви на гробље будимско, где се налази гроб . овога велнкзиа. На каменој илочи сто! ,ји лен споменнк од мрамора, на коме јо изрезана лира а нснод ове урезане су ове речи: „ Корнелије СтанковиЛ, рођен у Будиму 16. Августа 1831. год. Лака му земља! Сиомтик овај аодижз му шузпмањем Буди-маештанске омладине сраски народ. Испод овога стихови: „ У земљици глужа мрака Твоје свирке вир увире, Ал' на виру звучна зрака Песма твоја пе умире Док је свирцу девојака Гуслар сузе док утире." По свршеном помену на гробу, којн 1 је извршио прота буднмски са једним ђаконом, целиваху сви присутни гроб Корнелијев. Призор је био заиста дирI љив- Многима су текле сузе, сузе, нризнаља и благодарности, сузе које су кадре много вшне казати иего иљада\ ма речн. Ту, на гробу, који оросише вреде сузе захвалних Срба, изговорио ј је чика Стева Поновић неколико дирљивпх речи, у којима, захваљујући на пажњи свима нрнсутннма а нарочито дружини „Станковић", која но пожали труда да се у ово зимње доба одважи на овакав тежак посао, умоли даље дружнну, да и даље ради на идеји Корнелијевој, да увек има нред очима свој ндеал неумориог Корнеднја. Тужно „вјечнаја намјат" беше отпевано пз дубине ердаца свију ирисутних... На неколико корака од гроба Корнелија, бешЈ гроб другога уметника српског, бедног несника Мите Поповића. Свн се присутни зауставшие пред овим гробом, и, целивајући га, огпевашо му трн пут „вечњаја памјат." За тнм је друштво, са остадим при: сутннма, походило кућу, у Јкојој је : Корнелије провео своју младост и већп ; део свога рада. Ту су били веома лопо дочекани од уваженог ;. домаћина и домаћпце, рођака Корнелијевих. Ту беху но српском обичају поелужени, при чему је пало неколнко искренпх и ро дољубивих здравица. Ту нам п уважена старина г. Макеим Лудајић, вслики нријатељ и ноштовалац Корнелијев, исирича неку цртицу из живота Корнелијева. — Дођем ја, ирича старац, у Будим, Корнелију, где мн он одмах понуди гостопримство у овој кући својега поочима, госиодина Павда Сиђичког, где и сам сеђаше.

Једном га затскнем у соби, где содн за клавнром. Иза њега сеђаше његов иајмилији проФесор музике, чувени 6 ектер. Корнелије му евираше „ госиоди возвах (VI. глас). Сектер се беше иреобразио, и, нуп одушевљења уз викну: „Ах! Свирајте ми још једном. Та таквих божанствених иосама немају ни Грци!" Ово старац причаше тако лепо, да га је милина било слушати. То је изазвало, иначе веселога чика Стеву Поновића, да му наздрави здрвицу иуну хумора. Старац Лудајић велики пријатељ српске песме, бсше нарочпто дошао због дружине. — Идем, вели, за песмом и на крај света! У здравици номену чика Стева, како еви, који виде неапољско сунце, кажу: „види неапољ: ,;о сунце, па умри," док је наш чича Лудајић впдевши неаиољско Сунцо, рекао: „види неапољско сунце, па ма још само 200 година живео, а поеле ћемо се договорити." Ту у истој кући показаше нам један скроман дарак омладине Будимпештанске, којп ,је Корнелије од ње добио. То је урамљен у стаклету мали лаворов венац, у среди тробојна трака на којој су исписани ови стихови. Корнелију Станков иЛу У НЕШТН НА ДРУГИ ДАН ДУХ0ВА 1860. Преко тамбур душе Пеемицом нревуцн Питај шта ти кажу Из тамбуре звуци? Из тамбуре бије Из тамбуре сева, Ко пева за Српство Српство му отпева. Слушај звуке, слушај НГго их тамбур носи Прихвати пх живо К'о и до сад што си. Нек' осети Српетво Нек' позна Европа Да јс срнска песма Вечитога доба. Кад осети српство ПТга има у тебн Вратиће ти несму Ох! та како не би! Та тамбура бије Та тамбура сева Ко нева за српство Српство му отиева. У нме омладино српске Л Коста/1

ПОДЛИСТАК

КРВ1В1 ГОДИНА

(ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА)

НОВЕЛЕЖИО

Пера Тодоровић (нАСТАВАк)

(182)

Ја полако приметим Раши, како нема смисла сада бости краљу очн нашом невиношћу у тренутку кад нам он даје помиловање. Но Раша ме само погледа па продужи г о в о ]>. Он је био захвалан на помиловању, али је сматрао за нужно да се зна како ту казну није заслужио. Краљев комесар саслуша ове наше изјаве, и обсђа нам да ће изјавито Краљу нашу благодарност. Још рече, да ће одмах

наредити да нам скину окове. Ми се вратисмо од г. комесара радосни и пуни најлегшшх надања. •д* У нашој тесној и мрачној апсанској собн настаде сада истинска радост; одмах дође ковач да нас откује, иа за тим се весело нило, па чак и на глас певало. Отковани ми смо се осећали лаки као тице; у том тренутку било нам је доста, што нам је поштеђен живот, на десет година робије нико није ни мислио. — Чинило нам се као да тога и нсма. Тако се пило и певало до мркле ноћи. Одмах по објављеном помиловању, почели су долазити познаници да нам честитају спасење п да изразе своју радост. Измећу осталих дођоше и неки начелнички пандури и механџија који ми је за време затвора доносио храну. С њима дође п дежурнп ОФицир, г. Влајко. Том приликом десила се и једна смешна ствар. Осуђен на смрт, ја сам г. Влајку н неким пандурима био подавао сав мој веш и све одело, сем лаке одеће која је била на менп. Помилован, ја сам се сада на једареда нашао без оделаи преобуке. Истпла

та су господа нудила да мн врате поклоњене стварп, алн мени није подносио образ да једном поклоњену ствар сада назад узнмам. Није мн остајало ништа друго, но да ионова купујем све што ми треба. Тако је и учињено. За увече бнла је поручена богата домаћинска трпеза. Нешто спрема у гостионици, а нешто донешена јестива од зајечарски прнјатеља, тек набавила се истинска госнодска вечера; неко од пријатеља беше иослао изврсна црна вина и ваљана бермета. Ми позвасмо на вечеру сем г. г. дежурне ОФицире, још и судска писара г. Жујовића. Да неби падало у очи ова вечера код осуђеиика, ми |заклонимо прозор некаким чаршавом, заседнемо за богату трпезу и ту смо остали далеко иза по ноћи у пријатном пријатељском разговоту. Било је всћ близу 8 часа по поноћи када испратисмо госте и тада уморни полежемо. То је била прва ноћ у обновљеном, поклоњеном новом животу. (НАСТАВИЋЕ СЕ)