Мале новине

једног тако важног човека као што је г. Јован Ристић. Да г. Јован Ристић има доста и веливих заслуга за нашу земљу и Краља, то му нико одрећи не може. Он је наш најстарији и најсрећнвји државник. Не само срећи, него и мудрости и умешносги његовој мора се приписати, што су сви важнији догађаји наше новије историје затицали баш њега на највишим положајима у држави, или га ва те положаје доводшш. Па и ако и то стоји, да је г. Рисгић имао ретку срећу, да служи владаоцу, који се одликовао једном чудноватом особином, но којој је све оно што је за двадесет година својег владања земљи привредио и добра јој учинио, сам привезивао својим министрима, а све невоље и неуспехе до каквих је земља долазила и за какве су само његови министри одговорни, узимао на своја леђа; опег непристрасна исто рија неће ни хтети ни моћи одвојитн име Јована Растића од неколико великих и корисних тековина наше отаџбине. Да, писало је се, и говорило је се, као што већ сви знамо, и друкчије о раду и заслугама г. Ристића. Трудило је се да се докаже, како све невоље од којих земља и данас још у разним погледима пати, долазе од оног времена, кад је он њом као министар или намесник управљао. Бацала је се кривица на њега што наши ратови с 'Гурском, толико скупи по жртвама, нису крунисани већим и бољим успесима. У опозицији к њему и његовом раду зачела је се партија, која је убрзо јачнном надкрилила његову партију и истакла на површину младе и обскурне личности, чија је, ма и Катилинска популарност бацила њега — г. Рлстића у сенку. Критикована је код њега извесна смелост, по којој радо хоће да присваја себи заслуге дру гих људи па чак и својих владаоца итд. итд. Али, то тако иде обично у свету. Савременост је врло ретко праведна према својим заслужним људихма. Различни личнн рачуни; интереси и тесногрудости нартијске; безбројни узроци у каквима ничу симпатнје и антипатије људске; све то обично помрча погледе у људи те на своје савременике не могу да гледају онако хладно и ведро, као што гледа историја кад оцењује догађаје и људе из генерација далеко минулих. Може бити да се такој неправди савремености има и да припише, што су данас — да кажем сасвим искрено, на жалост — далеко популарнији и јачи но где који људи, који, по делима својнм, не би били достојни ни опанке Ристићу да одреше, и што је либерална партија, која толиких заслуга има за отаџбину, спал I на најмањи број у земљи. А може бити, да је и сам г. Ристић — што би му ја, да сам члан његове партије, 1;ои1; ђав казао, за то крив.

ПР0Г0НСТВ0 ОБРЕНОВИЂА ИСТОРИСКИ РОМАН —— (82) Кум заввреник Чаше су звониде, прангије грувале, песме се ориде, кола су се вида и ситно треела, а на земљу се већ бејаше ночео спуштати мрак, те наложише неколико великих ватра у авлији, а на уласку до капије уналише две огромне катрзњаве мешине, које су далеко обасјавале не само авлију но в сокак, где се бејаше скупила велика гомила радознада света да бар кроз плот гдеда весеље, кад већ на љзму не може учестовати. Ади баш у сумрак. кад нопалише ове ватре и тулуме, из авдије Симићеве појавише се прво двојица који су међу се на чабрењаку носили годем чабар, а одмах за њима још друга двојаца, такође са чабром на раменнма. За сваким чабром ашла су по два момка, носећи у рукама ведике бакарне калајисане маштраФе. Тек кад на великој вратници снустише те чаброве. видело се да су нуни руменога вина.

Најпосле, ма какви узроцн билн што је то тако, а није друкчије, г. Јован Ристић може с поуздањем очекиваги, да ће Историја за њега бити праведнија од савремености му; а што је за 'њ, можда, још важније, он се може и међу живим, данашњим државницима аоносити леиим својим заслугама за земљу, па, богме, и очекивати, да га други слушају, и онда кад им говори с неке висине. Није овде место да набрајам заслуге г. Ристића. Оне су велике и сваком знане. Ја ћу само овом, као и сваком приликом рећи, да господин Ристић може — ако на то полаже и мене рачунати међу оне, који су увек умели ценити и уважавати његове араве и истините заслуге за нашу отаџбину. Али да се у заслуге и врлине г. Ристића не може рачунати и иоштовање нолитичких права срп. грађана, чување устава и њим зајемчаних права и слободе, ја маслим да ће то признати и најзатуцанији његови партизани. Ристић и политичке слободе! Јован Риетић н уставност! То не бн значило ни више ни мање него ругати се српској Историји за последњих 28 година, и смејати се у брк савременицима, кад би ко год предузео да говори о уставноме чувству г. Јов. Ристића. Да ли је још за кога потребно да му се понавља, оно о чему је стоткне иута говорено н писано, које су све уставне одредбе, и на какав начин гажене у времена, кад је г. Ристић био на врху управе земаљске као министар или као намесник ? Да не застајемо на времену од 1868. до 1888., ни на ондашњем Уставу, који, поред све еластичности његових одредаба, нису врло че сто ни у Форми, с висине управе земаљске, по штовале ни либералне ни нанредњачке владе, него да узмемо само Устав од 1888. г. за којим сад толико жали г. Ристић. Ко је њега поштовао и чувао? Да ли су то били Намесници, да ли министарства или народне скупштине ? Колико је тачака Ј &егових остало а да нису ма од ког вишег државног Фаатора погажене и обесвећене за кратко време његовог трајања ? Ја бих имао само да се позовем на радикале да ми буду сведоци, колико су мало либерални министри, кад оно за кратко време под намесништвом бише иа унрави земље, вермали устав, па да се нозовем на либерале да ми они буду сведоци противу радикала. Ја бих имао само да испишем овде акт оптужбе, којим је Народна Скупштина ставила под суд чланове либералног кабинета, и да изведем из одбрана тих људи све случајеве гажења устава од стране радикалних влада, које еу они пред Државним Судом наводили да своју кривицу ублажс, па да на основу тог узајмног али оправцаног окрквљавања поставим нитање: КО/1ИКО је та„У здравље госиодара сердара и његовог еина! Живели!... — викну један од момака, напуни маштрафу, напи, на је онда пружи даље вичући : — Ходи народе, ходите људи ; ево пијто ! Ово јо за здравље госпсдара Симића и његовога сина, кога смо данас срећио крстили. МаштраФе иођоше од руке до руке; кад се испразнв оиет су се враћале чабру да се напуне; свет се ннје отимао за вино, али је примао маштрафу кад му се пружи и добро 6и је натегао. Мећу тим момци шго донесоше вино стајали су сад ту око чаброва, пунила маштраФе, додавади нх даље понављајући непрестано: „Ура! живео господар Симић, живео његов сиичвћ." Свет се одазивао овим узвицима, у почетжу одмерено, па нослв све живље и бурније, шго је у чабровима бивадо мање вина. Најзад, ухвати се коло и на улици, па и ту су веседо поскакивади и уз игру бројади разне песме. * Док се свет овако веселио напољу, у кући Симићевој попалише свеће, јер се већ био почео хватати сумрак. Тр.1взарија још је била пуна гостију, и ту се још пидо и певадо, и ако у тај мах домаћина не бејаше ту на месту, Рекоше да је изашао мадо да се одмори и да ће се на скоро вратити. У ствари пак, Стојан Симић бејаше се двојио у склониту по-

чака устава од 1888. год. остало не погажено и не оскврњено од либерала и радикала? Ја то питање полажем г. Ристићу, који је онда био нрви Намесник и по положају своме имао да буде и први чувар закона и устава. И, зар то није ваше него чудновато, кад г. Ристић, с' неке висине, довикује да не застарава одговорност за оне који су устав од 1888. уклонили; он, који је противно уставу и сео на столицу Намесничку; он, који је и е радикалном н либералном владом, подједнако, газио устав; он, ког и Народна Скупштина актом оптужбе либералних министара, и ти либерални министри својим одбранама пред државним судом поередно, а краљ својим актом од 1. априла непосредно, а сви заједно, оптужују као човека, који с висине краљевског Намесништва није устав поштовао. Не, не. Господин Ристићу; у питању чувања законитости и устава у овој земљи, Ви немате нрава да коме пре&оре чините, да коме претите. На том нољу нема цвећа које би Ви могли брати за свој венац. Другнм чим, другим Ви може.е да се хвалите, и да се с правом хвалите, само не својим слободоумљем и својим поштовањем Усгава и закона. Гоепод. Ристић преги незастарљивом одговорношћу људима. под којима је Устав од 1888. укинут. На ту претњу ја, у име своје, а и у име својих другова, одговарам: да има само јецан суд о пом смо ми водили рачуна кад смо земљом управљали, и о ком би, једино, водили рачуза кад би још кад год земљом управљали, а то је суд историје. А тај суд, који неће бити састављен ни од радикала, ни од либерала, ни од напредњааа. наћи ће, у то тврдо верујемо, да су прави уништиоци Устава од 1888. год. били господин Јован Ристић и министарства, која су под његовим другим намесништвом на управи земље била; да су они непоштовањем најбитнијих уставних одредаба уништили оно што је у свакој уставној земљи, код сваког Устава најглавније, аукторитет закона и Устава. Може бити различних Устава; с пространијим или скученијим учешћем народа у законодавству; с већим или мањим ограничењем владаоца; с више консервативних или више демократских уредаба; са самоуправним влаетима или без њих. Под сваким Усгавом може народ имати оно шго је за'њ најнужннје: сигурноети, реда, правде на суду, елободе за рад и кретање, савесне контроле над приходима и расходима државнпм; али све то може народ имати само аод једним условом, ако је Устав, такав какав је, од свакога , и од Краља, и о с народа, и од министара поштован. Чам какав Устав почне бити гажен и непоштован, ма с које стране, он онда одмах, у задну собу и ту је бао с Аврамом ПетрониЈевићем и осталим угдеднијим великашама да се договоре о послу, ради кога су се управо овде и скупили. Симић је био весео и расположен. Он сврати пажњу Петронијевићу на одушевљење народно, наглашујући, да ће сав тај свет поћи за њим као један човек. — Главно је, ваља радити брзо и опрезно — примети Петронијевић. — Ево сад у Фебруару биће народна скусштина, и ту ваља с том ствари сврша« вати. Милоша просто ваља натерати да испуни оно што је тако одавно обећао. Ваља придобити свв угледније људе, који ће доћи на ту скупштину, да од Милоша траже неодступно, да даде устав земаљски. Сви пак ови скупштинари треба да поведу са собом што могу више народа. А да би се свет одушевио и распадио за ову ствар, ваља уједно од кнеза тражити и нвке ствари, за којима народу највише око замиче, као што је укидање кулука, да народ добије право да се може користити општинским шумама и да спољна трговина марвом буде од сад сдободна, а да није као ово еад цео тај посао у рукама кнежевим. (Наставаће се)